Jedan volonter Mirovnog korpusa je 1996. godine stigao u Fuling, dremljivi grad na reci Jangce, da predaje engleski. Nedavno se vratio tamo i otkrio da su se i krajolik i njegovi bivši studenti promenili.
KADA ŽIVITE u unutrašnjosti Kine, shvatite da Peking i Šangaj stvaraju preterano optimističan utisak o toj zemlji. Ali sada se po prvi put pitam da li bi Fuling mogao da izazove sličnu reakciju. Taj grad je pod jurisdikcijom opštine Cungćing, koja zbog brane dobija više sredstava od ostalih regiona. U vreme moje posete glavni funkcioner Cungćinga je Bo Silaj, poznat po tome što ima ambicije da napreduje do državnog nivoa. Bo je, zajedno sa svojim načelnikom policije Vangom Ljunom, organizovao pokušaj suzbijanja kriminala i reforme korumpiranih policijskih snaga, koji je imao veliki publicitet. Učestvujući u ovom projektu, gradovi poput Fulinga morali su da oforme otvorene policijske stanice u kojima su policijski službenici sve vreme dostupni javnosti. Ova ideja svakako nije nova, ali u Kini deluje revolucionarno. Posećujem nekoliko takvih stanica koje se bave onom vrstom problema koji su se ranije rasplamsavali kao ulične tuče. Gde god idem, pričaju mi o Boovim reformama i shvatam da nigde u Kini nisam čuo da ljudi tako pozitivno govore o svojoj vlasti.
Ali ne morate da idete daleko da biste čuli drugačiju priču. Fuling više nije siromašan i izolovan, ali manji gradovi i sela se još uvek suočavaju sa tim izazovima. Većina mojih bivših studenata živi u takvim mestima, gde predaju engleski u srednjim i višim školama. Njihova pisma me podsećaju koliko toga Kina tek treba da uradi: "Dragi gospodine Hesler, žao mi je što moram da Vam saopštim lošu vest. Živim u gradići Jihe u okrugu Kajksjen u provinciji Cungćing. Pre dva dana snažan grom je udario u školu u selu moje supruge. Poginulo je 7 đaka, a njih 44 je ranjeno... Trebalo bi da imaju gromobran... ali škola ne može da ga priušti."
"Majka jednog mog učenika je 10 godina radila u jednoj fabrici u Guangdungu, ali se prošlog meseca vratila u Ludžou. Ukrali su joj novac sa bankovne kartice i pin kod... Izgubila je 45.000 juana (nešto više od 5.000 evra). Taj novac je štedela proteklih deset godina. Želela je da njime izgradi novu kuću i pripremi decu za odlazak na fakultet... Vratila se kući i plakala danima, a onda se, dva dana kasnije, otrovala mišomorom i umrla u svom krevetu. Strašne stvari. Teško je zamisliti šta 45.000 juana znači za ženu sa sela."
Tokom moje posete petnaestak studenata se vratilo u Fuling na neplanirano okupljanje. Obaveštavaju me o svojim kolegama sa klase koji su se, kao i toliki drugi Kinezi iz njihove generacije, odselili daleko od svojih domova. Nekoliko njih živi u primorskim gradovima koji doživljavaju razvojni bum, a jedan se bavi trgovinom u Indiji. Jedan je funkcioner Komunističke partije u nekom tibetanskom gradu, gde je zadužen za sjuenčuan (reč koja za jedne znači ’publicitet’, a za druge ’propagandu’.) Jedna žena već godinama vodi jednu popularnu radijsku emisiju. Jedan čovek, koji je otpušten sa mesta nastavnika, otišao je na Tibetanski plato, osnovao svoju firmu i postao milioner. Jedan moj bivši student je u zatvoru zbog korupcije. Vilijem Džeferson Foster, dečko iz jednog siromašnog sela koji je sebi nadenuo impresivno englesko ime, živi na visokoj nozi tako što drži časove engleskog deci bogatih industrijalaca na istoku. Emili trenutno radi u osnovnoj školi u Fulingu i priča mi o svom rođaku, koji je odustao od školovanja, a živeo je u mojoj zgradi u kampusu. U to vreme je radio kao baštovan. Potom je počeo da radi kao građevinski radnik, pa kao preduzimač, a onda je ušao u posao sa nekretninama; danas "vredi" više od 16 miliona dolara.
Pogledajte galeriju fotografija
Promena u načinu razmišljanja me impresionira i više od materijalnih promena. Na fakultetu profesori mi pričaju da su današnji studenti, od kojih većina potiče iz nove srednje klase, sofisticiraniji. Jedne večeri držim predavanje, a kada je došlo vreme da slušaoci postavljaju pitanja, jedan brucoš ustaje i pita: "Mislite li da će Kina ikada moći da prevaziđe Sjedinjene Države po pitanju demokratije i slobode?" Kada sam ja ovde predavao, nijedan student se ne bi usudio da javno postavi takvo pitanje. Moj odgovor je diplomatski, ali iskren: "To zavisi od tebe i tvoje generacije."
Uviđam i da su obrazovani Kinezi, izgleda, sada daleko više zainteresovani za analiziranje sopstvenog društva. Emili mi kaže da se njen rođak obogatio, ali primećuje da ga novac nije učinio srećnijim. Vilijem konstatuje da se njegovi mlađi rođaci sada radije naseljavaju blizu svojih rodnih mesta nego u priobalju, što je znak da se kineski bum premešta ka unutrašnjosti zemlje. Vilijem i njegova supruga su nedavno odlučili da prekrše politiku planskog rađanja i da dobiju drugo dete. Odluku je doneo nakon što je prisustvovao sahrani čoveka koji je imao samo jedno dete. "Morao sam da pomognem njegovom sinu da podigne kovčeg", kaže Vilijem. "To me nateralo da razmislim šta će biti kada nas više ne bude i kada moja kćerka ostane sama na svetu. Bolje je da ima brata ili sestru."
Njegov kolega sa klase Mo Mani – još jedan siromašni momak koji je sebi dao drčno englesko ime, nešto kao Puniša – uspešan je kao nastavnik u jednoj elitnoj školi u Cunćingu. On ima ambivalentan odnos prema nemilosrdnom pritisku urbane Kine. "Život se pretvorio u takmičenje", kaže. "Mislim da je ova faza od posebnog značaja za Kinu. Kinezi su kritikovali druge zemlje koje su prolazile kroz ovo – nekada smo bili tako kritični prema kapitalističkoj Americi, ali sada i mi prilazimo kroz isto."
