Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Povratrak u rečni grad

Jedan volonter Mirovnog korpusa je 1996. godine stigao u Fuling, dremljivi grad na reci Jangce, da predaje engleski. Nedavno se vratio tamo i otkrio da su se i krajolik i njegovi bivši studenti promenili.

  Izvor: Fotografije: Anastasija Tejlor-Lind

FULING JE SMEŠTEN NA UŠĆU REKA JANGCE i Vu, a devedesetih godina prošlog veka je delovao uspavano i izolovano. Nije bilo auto-puta, ni pruge, a trajektima je trebalo sedam sati vožnje Jangceom da stignu do Cungćinga, najbližeg velikog grada. Stranci su bili neverovatna retkost – ako bih seo da ručam u centru grada, često bih privukao i po tridesetak posmatrača. U gradu su postojale jedne pokretne stepenice, jedan noćni klub i jedan semafor. Nisam poznavao nikoga ko je posedovao automobil. Na celom fakultetu su postojala dva mobilna telefona i svako je mogao da vam kaže kome pripadaju: partijskom sekretaru, najvišem funkcioneru Komunističke partije u kampusu, i jednom profesoru umetnosti, koji je napravio pionirski iskorak u pravcu privatnog preduzetništva.

U to doba Učiteljski fakultet u Fulingu bio je samo trogodišnja obrazovna ustanova, pri dnu kineskog visokog obrazovanja. Ali moji studenti su bili zahvalni na mogućnosti koja im je pružena. Skoro svi oni su poticali iz ruralnih domaćinstava, bez neke tradicije u obrazovanju; mnogima su roditelji bili nepismeni. Pa ipak, oni su studirali engleski – što je izuzetan korak u zemlji koja je većim delom XX veka bila zatvorena. Njihovi eseji su govorili o izlovanosti i siromaštvu, ali gajili su i velike nade: "Moj rodni grad nije slavan jer u njemu nema slavnih stvari, ni proizvoda, ni ljudi, niti ima ikakvu znamenitost. Mom rodnom gradu nedostaju preduzimljivi ljudi... ali ja ću biti učitelj i daću sve od sebe da obučim mnoge da budu preduzimljivi."

"U Kini postoji jedna stara izreka: ’Pas voli svoju kuću iako je siromašna; sin voli svoju majku iako je ružna.’ Tako i mi. Danas vredno učimo, a sutra ćemo za svoju zemlju uraditi sve što je u našoj moći."

Moji studenti su me naučili mnogo čemu, uključujući i to šta znači poticati sa sela, gde je ogromna većina Kineza živela na početku ere reformi. Procenjuje se da je od tada u gradove migriralo 155 miliona ljudi i moji studenti su dirljivo pisali o svojim rođacima koji su se nosili sa tom tranzicijom. Od njih sam saznao i koliko je kompleksno siromaštvo u Kini. Moji studenti nisu imali novca, ali su bili optimistični i pružale su im se različite prilike; bilo je nemoguće misliti o njima kao o siromašnim ljudima. I sam Fuling je bilo teško definisati. Brana Tri klisure se nikada ne bi mogla izgraditi u nekoj istinski siromašnoj zemlji – Peking izveštava da je u nju ukupno investirano 33 milijarde dolara, mada su neke nezvanične procene znatno veće. Ali sećanje na skorašnje siromaštvo je pomoglo da lokalno stanovništvo prihvati branu i ja shvatam zašto su željni napretka po svaku cenu. U mom stanu često nije bilo struje satima, a prekomerno oslanjanje na ugalj je rezultiralo užasnim zagađenjem. 

Po okončanju mog zadatka unutar Mirovnog korpusa vratio sam se u roditeljski dom u Misuriju i pokušao da zabeležim vreme provedeno u Fulingu. Kada sam završio rukopis od 400 strana – nazvao sam ga "Rečni grad" – poslao sam ga raznim agentima i izdavačima. Skoro svi su me odbili. Devedesetih godina prošlog veka većinu Amerikanaca Kina još nije zanimala. Jedan urednik mi je iskreno rekao: "Mislimo da niko ne želi da čita knjigu o Kini." Ali na kraju sam našao izdavača i tada sam počeo da brinem kako će lokalno stanovništvo reagovati na knjigu.

Kinezi su uvek bili izuzetno osetljivi na to kako stranci predstavljaju njihovu zemlju. Čak sam i u izolovanom  Fulingu slušao kako ljudi ljutito govore o knjigama i filmovima koji po njihovom mišljenju prenaglašavaju siromaštvo u Kini. Kada sam počeo da uređujem svoj rukopis, poslao sam skicu studentkinji Emili i njene reakcije su većinom bile pozitivne. Ali ponekad se osećala nota razočaranja: "Mislim da posle čitanja Vaše priče niko neće zavoleti Fuling. Ali ne mogu da se žalim, pošto je sve što ste napisali tačno. Volela bih da ovaj grad vremenom postane atraktivniji.

Činilo se da je nemoguće sve izbalansirati. Želeo sam da pokažem svoju privrženost Fulingu, ali sam isto tako morao da budem iskren po pitanju zagađenosti, brane i problema sa kojima sam se povremeno suočavao kao stranac. Na kraju sam prihvatio da je moguće da tamo više neću biti dobrodošao. Ali nisam mogao ni da zamislim kako će se brzo to mesto promeniti. Kada je početkom 2001. godine objavljen "Rečni grad", već je bio završen prvi auto-put do grada, što je učinilo da trajekti na Jangceu postanu prevaziđeni. Usledila su još dva auto-puta, kao i tri železničke pruge. Zahvaljujući projektu Tri klisure, u Fuling su se slile velike količine novca iz centralne vlade, zajedno sa doseljenicima iz gradova nizvodno, koji su bili razoreni. (Sve u svemu, raseljeno je više od 1,4 miliona ljudi.) U rasponu od jedne decenije urbana populacija Fulinga se gotovo udvostručila, a fakultet je postao četvorogodišnja obrazovna institucija sa novim kampusom i novim imenom – Narodni univerzitet Jangce. Broj studenata je sa 2.000 porastao na preko 17.000, delimično i usled velike nacionalne ekspanzije u oblasti višeg obrazovanja. U međuvremenu Amerikanci su se zainteresovali za Kinu, a "Rečni grad" je, na iznenađenje svih, postao bestseler. Čuo sam da je u Fulingu naručen nezvanični prevod, dostupan samo kadrovima Komunističke partije. Ali nikada nisam saznao kako je vlada reagovala na knjigu.

Ovo je moja prva poseta Fulingu u posle više od pet godina i po prvi put sam pozvan da se sastanem sa nekim visokim zvaničnikom. U kancelariji Vlade oblasti Fuling čekam potpredsednika Ljua Kandžunga, pre koga je stigla njegova svita od osam službenika. Svi oni sede duž jedne strane konferencijskog stola; ja sam sâm na drugoj strani. Neuspešno pokušavam da zapodenem ćaskanje. Prostorijom caruje tišina i ja shvatam da čak i u kineskom gradu koji doživljava razvojni bum postoje momenti kada vreme protiče veoma sporo.

Konačno, jedan od kadrova se nakašljava. Pita: "Jeste li do sada prodali milion primeraka svoje knjige?"

Nisam očekivao da me to pitaju, ali odgovor je lak: "Ne."

"Da li se snima film po njoj?"

Kažem da je bilo priče o tome, ali na tome se završilo.

"Bilo bi teško napraviti film po toj knjizi", kaže. "Fuling sada izgleda potpuno drugačije nego kada ste Vi živeli ovde. Ne bi mogli da nađu lokacije za snimanje koje izgledaju kao u to vreme."

Svi ustaju dok ulazi potpredsednik Lju. On je u svojim ranim pedesetim, ali izgleda mlađe, prijatan čovek sa crnom kosom namazanom gelom. Svima iz svoje pratnje deli Emperor cigarete, a onda deklamuje neku vrstu statistike koju možete čuti samo u Kini. U proteklih pet godina BDP (bruto domaći proizvod) Fulinga je beležio godišnji rast od 20 odsto, a grad planira da do 2015. godine ima 300.000 stanovnika više. Nova oblasna fabrika je privukla preko 35 stranih investicionih preduzeća, uključujući i nekoliko onih koja proizvode automobilske akumulatore i kompjuterske baterije. Da bi se smanjilo zagađenje, sva lokalna taksi vozila i svi autobusi sada rade na prirodni gas. Zapadno od Fulinga vlada gradi novi grad, koji će biti tri puta veći od Fulinga kojeg se ja sećam.

 "Otvorile su nam se oči", kaže Lju. "Kada sam se školovao sedamdesetih godina nismo mogli da komuniciramo sa strancima. Kina je sada već neko vreme otvorena zemlja i naslućujemo da znamo šta stranci misle. Pročitao sam neke delove Vaše knjige." Nastavlja: "Hvala Vam za sjuenčuan." Ta reč se može prevesti na razne načine; nekada znači ’publicitet’, a nekada ’propaganda’. Potpredsednik Lju se smeši i kaže: "Fuling je dobar primer kineskog grada sa kojim Amerikanci treba da se upoznaju."

Spisateljskoj sujeti prija da mašta o neprolaznosti, ali Fuling me opominje na to koliko su reči podložne promeni. Njihovo se značenje menja u zavisnosti od epohe, od perspektive – isto kao što zapisi na Grebenu belog ždrala imaju drugo značenje sada kada se gledaju u podvodnom muzeju. Svako ko danas čita "Rečni grad" zna da je Kina postala ekonomski moćna i da je brana Tri klisure završena, a to menja priču. Nikada neću saznati šta bi stanovnici Fulinga koji su u njemu živeli 1998. godine mislili o mojoj knjizi, jer su se i oni promenili. Urbani Kinezi su stekli neko novo samopouzdanje; spoljašnji svet im više ne deluje tako daleko i preteće. A život se menja toliko brzo da devedesete bude nostalgiju koliko i crno-bele fotografije. Emili mi je nedavno poslala mejl: "Sa ove vremenske distance sve u knjizi deluje šarmantno, čak i prljavo, umorno cveće."

Jedne večeri sam večerao sa Huangom Sjaoćengom, njegovom suprugom Feng Sjaoćin i njihovom porodicom, koji su nekada vodili moj omiljeni restoran koji je služio rezance. Huang je 1998. godine dobio vozačku dozvolu i rekao mi kako se nada da će jednoga dana kupiti auto, što je tada delovalo neverovatno, s obzirom na ograničene prihode njegove porodice. Ali večeras me iz mog hotela kupi u novom crnom kineskom BYD sedanu. Huang vozi tačno dva bloka do restorana, a onda tačno još dva do njegove porodične kuće. Ove razdaljine su možda male, ali daju Huangu više nego dovoljno vremena da u potpunosti iskoristi DVD plejer na svojoj komandnoj tabli. 

Nakon večere on insistira da me odveze nazad u hotel. Priča mi da je njegov zet, koji ne govori engleski, "Rečni grad" čitao pomoću rečnika. Išao je reč po reč; trebalo mu je dve godine. "U knjizi si napisao da je moj najveći san bio da kupim automobil", kaže Huang. "Ovo mi je treći!"  

Pitam ga šta je sada njegov najveći san. Na ekranu na komandnoj tabli devojke u mini-suknjicama đuskaju uz pesmu "Nasmejane oči ljubavi".

"Ništa mi više nije stvarno neophodno", kaže konačno. "Moj veliki san je bio da imam kola. Sada već imamo sve što je bitno."

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka