Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Destinacije i Putopisi

Povratrak u rečni grad

Autor Ana Randjelovic
Autor Ana Randjelovic

Jedan volonter Mirovnog korpusa je 1996. godine stigao u Fuling, dremljivi grad na reci Jangce, da predaje engleski. Nedavno se vratio tamo i otkrio da su se i krajolik i njegovi bivši studenti promenili.

Izvor: Fotografije: Anastasija Tejlor-Lind

Mobilni telefoni odlično rade na dnu reke Jangce, iako je Huang Deđеn jedan od retkih  koji to znaju. On je direktor Podvodnog muzeja Greben belog ždrala i njegov mobilni danas neprestano zvoni na dubini od 40 metara. Ovaj muzej je nešto najneobičnije što možete da vidite u Fulingu – posetioci u njega ulaze devedeset metara dugim pokretnim stepenicama koje su smeštene u čeličnu cev, a koja izgleda poput goleme slamke zabodene u blatnjavi Jangce.

"Ovo je najskuplji muzej u oblasti Tri klisure", kaže Huang, javljajući se opet na svoj telefon, koji zvoni tako što ženski zglas uporno ponavlja frazu: "Ija, jo – go, go, go, go, go!" (slično navijačkoj frazi "Ajmo, ajde, svi u napad“, prim. ur.)

Poslednji put kada sam video Huanga,  sve je ovo bilo suvo zemljište, muzej vredan 34 miliona dolara nije ni postojao, a 450 kilometara nizvodno brana Tri klisure je još bila u izgradnji. U Fulingu sam živeo od 1996. do 1998. godine, kada sam bio volonter Mirovnog korpusa na lokalnom koledžu. Tada je taj gradić imao oko 200.000 stanovnika što je, po kineskim standardima, malo. Ljudi su većinom snažno podržavali izgradnju brane, iako o tome nisu mnogo pričali. Planirano je da bude završena 2009. godine, što se tada činilo veoma daleko, tu gde se toliko toga već dešavalo. U Kini je period reformi počeo 1978. godine, ali ideje slobodnog tržišta su veliki uticaj na manje gradove poput Fulinga počele da vrše tek sredinom devedesetih godina prošlog veka. Meštani su morali da se izbore sa enormnim promenama: okončanjem ere u kojoj je vlada dodeljivala zaposlenja, iznenadnom privatizacijom stanova.

Pogledajte galeriju fotografija

Tih dana mi je Greben belog ždrala pružao sasvim drugačiji pogled na vreme. Ovaj pojas peščanih stena se pojavljivao samo zimi, kada bi nivo vode opao. U davna vremena sezona niskog vodostaja bila je opasna za čamdžije, pa je neko u padinu grebena urezao dve ribe. One su služile kao merilo, što je omogućavalo čamdžijama da predvide plićake i brzake nizvodno.

Meštani su te ribe urezane u kamenu povezivali sa dobrom srećom, pa je nastala tradicija da se njihovo pojavljivanje svake godine obeleži rezbarenjem poruke. Prva takva poruka urezana je u kamenu 763. godine, za vreme dinastije Tang, a na kraju je peščanu stenu ukrašavalo više od 30.000 karaktera. Kaligrafija je bila zadivljujuća, a poruke su zvučale kao bajalice: "Rečna voda se povlači. Viđene su ribe u kamenu. Sledeće godine žetva će biti obilna."

Devedesetih godina prošlog veka ulazak na greben je koštao tri juana, tridesetak dinara, a podrazumevao je vožnju na klimavom sampanu kojim je van sezona upravljao ribar. Huang Deđen je umeo satima da sedi na Grebenu, umotan u šinjel iz viškova zaliha Narodnooslobodilačke vojske. Beležio je nivo vode i pričao priče o najpoznatijim rezbarijama. Tokom jedne od mojih poslednjih poseta, 30. januara 1998. godine, Jangce je bio pet centimetara viši nego što je bio u vreme prvog natpisa, 763. godine. Pet centimetara za 1.235 godina – to je bacilo novo svetlo na promene proistekle iz reformi.

Na reci vreme je proticalo drugačije. Život reke Jangce se i dalje odvijao ciklično, iako je život na njenim obalama usiljenim korakom napredovao pravom linijom istorije i napretka. I te dve vrste vremena, ono prirodno i ono ljudsko, svake se godine ukrštaju na Grebenu belog ždrala. Reka se povukla; pojavile su se reči; poruke i datumi uredno postrojeni na steni. A onda će doći proletnje topljenje snega i voda će narasti, a sva ta istorija će još jednom nestati pod ovom vanvremenom rekom.

Sada kada je brana zatvorena, reka Jangce se ni izbliza ne spušta do onih nivoa do kojih se nekada spuštala. Da bi se zaštitio od visokog nivoa vode u rezervoaru, Fuling se okružio nasipom dugim preko četiri kilometra i visokim skoro 60 metara. Muzej Greben belog ždrala je smešten unutar tog masivnog betonskog zida. Danas me Huang Deđen vodi u podvodnu galeriju čiji prozori gledaju na potopljeni greben. Prizor je poput snoviđenja: prepoznajem mesta na kojima sam nekada stajao i uklesanih poruka koje sam nekada dodirivao. Ali čini se da čak i reči koje su mi poznate sada imaju neko novo značenje: "Stena Stub u srednjem toku", "Reka teče zauvek." Šta znače ovi  natpisi sada kada se nalaze 40 metara ispod površine vode?

Huang Deđen se smeje kada ga pitam da li ikada ima osećaj gubitka. Davno su prošli dani kada je sedeo na hladnom kamenju, kao i njegovog šinjela iz Narodnooslobodilačke armije; danas nosi prikladno sivo odelo. Pored toga što neprestano odgovara na telefonske pozive, žonglira između mene i snimateljske ekipe Kineske centralne televizije, koja mu je takođe u poseti. "Nisu mogli ovo da urade na Asuanskoj brani u Egiptu", kaže mi on, napominjući da su egipatske vlasti morale da sklone relikte pre nego što su bili poplavljeni. "To me čini ponosnim. Nemam nikakav osećaj gubitka kada dođem ovamo; osećam da smo ostvarili uspeh. Uspeli samo da sagradimo branu Tri klisure i da uspešno zaštitimo Greben belog ždrala." Onda se Huang upućuje ka TV ekipi, a njegov mobilni telefon zvoni svoju modernu bajalicu: "Go, go, go, go, go!"

Najnovije

Priroda

Nauka