Onaj „drugi London“ – neulepšan, išaran grafitima, ali sve popularniji za život – bio je domaćin letnje olimpijade…
Tek pošto su poslednje mušterije otrle mrve od pite s mesom oko svojih usta, tek pošto su im poslednji zalogaji jegulje u aspiku skliznuli niz grlo i tek kad su srknuli poslednje gutljaje čaja iz svojih šolja, Fred Kuk, vlasnik tradicionalnog kafe-restorana „F. Kuk” u londonskoj ulici Kingslend Haj, broj E8 2JS, okrenuo je rukom ispisanu kartonsku tablu na ulaznim vratima lokala, koji je još njegov deda otvorio u vreme kad je kralj Džordž V stupao na presto, sa „OTVORENO” na „ZATVORENO”.
„Naravno da je bilo suza”, priča Kuk o tom danu, 11. februaru 1997. godine. Kuk je dežmekasti čovek sede kose, na vrhu glave proređene, ali guste i talasaste pozadi. Setno posmatra vitrinu u muzeju Hekni. Među eksponatima je mreža kojom je on nekada vadio jegulje iz akvarijuma, šerpe u kojima je kuvao krompir za pire, čelični tiganji za pitu i papirne kese za nošenje hrane sa logom „F. Kuka”. Kuhinjski predmeti iz porodičnog lokala koji su držale tri generacije, sada su muzejski artefakti.
„Mi smo bili kao Bakingemska palata među kafe-restoranima”, kaže on. Dijamantska minđušica na njegovom desnom uvetu i zlatna narukvica oko ruke, debela kao policijske lisice, svedoče o unosnom poslu. Kafeterija u ulici Kingslend Haj, jedna od šest u vlasništvu Kukovih, bila je perjanica porodične flote. Ali broj lokala se smanjio, kao posledica izmenjenog društvenog miljea u istočnom Londonu.
Pita i krompir-pire umočeni u drečavozeleni sos od peršuna i činija mesa jegulje u želatinastom aspiku, simbol ishrane bele radničke klase Ist Enda, polako iščezavaju. Tu klasu zamenio je talas emigranata sa indijskog potkontinenta, što je nasleđe londonskih dokova koji su nekada predstavljali izlaznu kapiju ka ostatku britanske imperije i ulaznu kapiju za doseljenike. Hugenoti su došli u XVII veku u potrazi za slobodom i spasom od verskog progona. Tokom XVIII i XIX veka Irci su ovamo bežali od gladi. Zatim su stigli Jevreji iz istočne Evrope bežeći od pogroma u carskoj Rusiji. Danas su Bengalci najbrojnija etnička grupa, i to uglavnom muslimani. U većem broju su počeli da se doseljavaju šezdesetih godina XX veka zbog ekonomskih razloga, a sada čine trećinu stanovništva istočnog Londona, ali ima i Afrikanaca, Karibljana, Pakistanaca, Indijaca, Turaka, Kineza i istočnih Evropljana.
U Betnal Grinu, na Kembridž Hit Roudu, supermarket „Al Raman” sa istaknutim obaveštenjem da prodaju meso po halal standardu nalazi se odmah pored poljske piljarnice i tačno preko puta somalijskog prihvatnog centra. U istoj ulici je raskošni hotel „Taun Hol” ispred kojeg su parkirani skupi automobili, gde najluksuzniji apartman košta 4.000 dolara dnevno (sa visokim plafonima, vitražima na prozorima, trpezarijama za 16 ljudi). Iza ćoška je Jork Hol, prostor gde se subotom održavaju boks-mečevi lokalnih heroja ringa, a samo nekoliko koraka dalje je kafić „Galeri” gde majke sa decom u kolicima pijuckaju kafu s mlekom, a mladi poslovni ljudise nadvijau nad svojim laptopovima. Sve pršti od energije i raznolikosti. Nalik na pijacu na kojoj ima za svakog po nešto, zavisno od ukusa, raspoloženja i debljine novčanika.
Tradicionalni kafe-restorani – Kuk se seća da ih je bilo 14 ili 15 – sada se mogu izbrojati na prste jedne ruke. „Istočni London je postao kosmopolitski”, objašnjava Kuk. Nije jasno da li je to izgovorio kao kompliment. „Ljudi hoće svoj grašak sa pirinčem, čo’eče. Hoće kebab.”
Šaljiv komentar, ali sa prizvukom gorčine.
Stvari se gube. Ispadne nam rukavica. Izgubimo sat. Zaturimo naočare. Ponekad ih nađemo, ili ih drugi nađu, ili ostanu izgubljene. Istočni London je upravo takav. Pejzaž sa koga stvari nestaju; ulice iscrtane tragovima prošlosti, koloplet detalja koji naizmenično iščezavaju i opet se pojavljuju u drugačijem obliku. Jevrejska narodna kuhinja za sirotinju s početka XX veka u ulici Brun preobrazila se u luksuznu stambenu zgradu. Francuska protestantska crkva iz XVIII veka postala je Velika sinagoga 1897. godine, da bi se 80 godina kasnije pretvorila u džamiju, kao dokaz Lavoazjeove tvrdnje da se materija ne može stvoriti ni uništiti, već samo može promeniti oblik.
Kukov kafe-restoran u Dalstonu prodat je kineskom biznismenu koji ga je preimenovao u „Šangaj”. Umesto mesa jegulje na jelovniku su pečeni jastozi sa đumbirom i mladim lukom. Umesto pite s mesom nude se svinjske ćufte. „Trudio sam se koliko sam mogao”, priča Kuk, „ali mrtav konj se ne potkiva. Odlučio sam da izađem iz posla i uživam u ostatku svog života. Ipak, to mi je slomilo srce.“
Povucite liniju od mosta Tauer duž severne obale Temze; idite na istok sve do reke Lej; zatim severno, obuhvatite kvartove Tauer Hamlets i deo Heknija; onda južno, sve do starih rimskih zidova grada i zaokružili ste klasični Ist End iz romana Čarlsa Dikensa, iz doba Džeka Trboseka, iz sveta čuvenih gangstera 50-tih i 60-tih godina prošlog veka, braće Krej – Redžija i Ronija, za koje je jedan žitelj Ist Enda rekao: „Krejovi su ubijali po ulicama, ali su i brinuli o vašoj mami.”
Kroz istoriju ovaj deo Londona nikada nije bio poželjan za život. Blizina Temze i njen tok ka istoku, ovaj deo grada su prirodnim sledom događaja pretvorili u fabričku i lučku zonu. Izvan zidina starog dela grada, prljava industrija – kožare, klanice, topionice – poslovale su uz minimalnu kontrolu države. Zapadni vetrovi raznosili su smrad preko Ist Enda, daleko od naparfemisanog vazduha prefinjenog zapadnog Londona. Industrijska revolucija i ekspanzija britanske imperije u doba kraljice Viktorije samo su pojačali tu čamotinju. Velika potražnja za lučkom radnom snagom sabila je proleterske žitelje u kvartove pune imigranata. Stambene zgrade bile su pretrpane. Loši sanitarni uslovi doveli su do širenja bolesti. „Ne baš lep kraj”, primećuje Sem Veler u Dikensovom romanu „Zapisi iz Pikvika”.
Za razliku od homogene gradnioznosti zapadnog Londona, njegovih palata i zgrade parlamenta, pejzaž istočnog Londona je bio i ostao neuredan i zapušten. Ima i tu ljupkih oaza: spokojna tišina kanala Ridžent; lepo uređene, skupe džordžijanske kuće u ulici Furnije u kojima žive velikani savremene britanske umetničke scene, kao što su Trejsi Emin, ili Gilbert i Džordž; bujno zelenilo u parku „Viktorija”, otvorenom 1845. godine zahvaljujući peticiji 30.000 stanovnika Ist Enda, kao i onih iz Vest Enda koji su tražili da se postavi prepreka smrdljivom vazduhu sa istoka. Ali tu su i ćumezi po ružnim betonskim zgradama u kojima živi siromašno građanstvo, gde se po hodnicima prodaje droga, a stepeništa smrde na mokraću; tu su ulične bande; smeđe poljane zatrpane otrovnim fabričkim otpadom; močvarno zemljište ispresecano strujnim banderama i zarđalim cevovodima.
