Petnaest godina posle povratka pod suverenitet Kine žitelji Hong Konga strahuju da se njihov identitet i njihove slobode ne istope.
Na obodu Južnog kineskog mora metropola Hong Kong blešti i treperi, prepoznatljivi oblakoderi kao izliveni stubovi natkriljuju zaliv u kome se ogledaju sve puste želje i nedoumice ovog grada. Sa premalo ravnih parcela i najvećim brojem solitera na svetu, Hong Kong je krcat zgradama visokim i po stotinu spratova koje se uzdižu sa planinskih padina poput balona ispunjenih helijumom. Hong Kong je lebdeći grad: lebdi između svetova, lebdi na nestabilnom deviznom kursu i berzanskom indeksu, promenljivim cenama nekretnina, juanu – moneti Kine, čiji novobogataši u buljucima hrle ovamo. Lebdi i na naslagama sopstvene prošlosti: drevnog ribarskog sela, utočišta gusara i bivše britanske kolonije. Danas je to poseban administrativni region u sastavu Kine, koji je opet prinuđen da se menja pod snažnim pritiskom novih okolnosti. Uz to, ovaj sedmomilionski grad lebdi na sve izraženijem osećaju nelagode i strepnje, što je u direktnoj suprotnosti sa onim slavnim, blagorodnim vremenima kada je Hong Kong bio jedna od značajnih inansijskih prestonica Azije.
Razlog što je Hong Kong sa vrtoglavih visina nekadašnje kupovne moći pao u duboku paranoju svakako je nova Kina, po veličini druga privreda u svetu, koja se pretvorila u senku, faktor, himeru i kontekst svakog razgovora u ovom gradu. Niko joj ne veruje. Svi je omalovažavaju i svi joj se dive. Prizvuk opšte nelagodnosti oseća se u čitavom gradu, poput magle koja se valja iznad luke ili iznad sparnih ulica rano ujutro, nalik na mešavinu zbunjenosti, straha i sve jasnije slutnje o gubitku identiteta.
„Ako želite da vidite kapitalizam na delu, idite u Hong Kong”, navodno je jednom izjavio ekonomista Milton Fridman. Međutim, idealizovati današnji Hong Kong kao nekakav raj slobodnog tržišta, koji se razvija i 15 godina nakon što su ga Britanci predali na upravu Kinezima, predstavljalo bi preterano uprošćavanje, ako ne i pogrešno tumačenje raznih negativnih procesa koji se odvijaju u gradu. Time bi se ignorisale napetosti i tektonske promene ispod fasada bleštavog finansijskog centra koji svet vidi u Hong Kongu. Ispod te fasade nalaze se azilanti i prostitutke, mafijaši sa upečatljivom zalizanim kosama, hiljade spremačica iz Indonezije koje hrle u park „Viktorija” gde provode svoj dragoceni jedini slobodan dan tokom nedelje, ljude na ivici egzistencije sabijene u stambene jedinice zvane „kavezi”, koje su veličine kutija za transport frižidera. Mada je bruto domaći proizvod u Hong Kongu deseti po visini u svetu, njegov Džinijev koeficijent – mera jaza između bogatih i siromašnih – takođe spada u najviše na planeti.
Žitelji Hong Konga kažu da se njihov grad menja svakih nekoliko godina i često navode panoramu grada kao najvidljiviji primer. „Osećamo sve te velike promene, ali ne znamo kako da ih nazovemo”, kaže Patrik Mok, koordinator Memorijalnog projekta Hong Konga, poduhvata vrednog 6,4 miliona dolara kojim se pokušava očuvati identitet Hong Konga pomoću interaktivnog veb-sajta sa starim fotografijama i građevinama. „Tempo promena u gradu je previše brz da bismo ga pamtili.”
Da, Hong Kong se ponovo menja. Ali ko i kako ga oblikuje?
