Već vekovima ljudi (i ovce) narušavaju ovaj krajolik koji su oblikovali vulkani i glečeri. Ali, i ono što je preostalo je spektakularno.
Još pet dana je ostalo do Božića i Sigurdur Rejnir Gjislason nas poslužuje ribljom čorbom i mariniranim haringama u kolibi na severnoj strani Ejafjalajokula, vulkana zbog kojeg su 2010. godine prizemljeni avione širom Evrope. Ručak izgleda kao prava nagrada za naš trud. Vulkan je miran, sa glečerom koji se gubi u oblacima, ali smo mi, da bismo došli dovde, pregazili ledene rečne kanale, a Sigijev terenac se dva puta zaglavljivao. Ispred zagrejane kolibe kvrgava stabla maljave breze oblikuju mrežu od grana nasuprot belom obronku. „Ovako je izgledalo i kad su vikinzi došli”, kaže Gudrun, Sigijeva sestra. Kako smo naišli, Alpska snežnica je odlepršala iz snega. Gudrun je geograf, a Sigi geohemičar na Univerzitetu u Rejkjaviku. Oni mi pripovedaju o islandskom krajoliku i, ako tu uračunate i dimljeno jagnje, sva četiri glavna aktera su prisutna.
Pogledajte galeriju fotografija
Vulkani
Oni oblikuju Island i održavaju ga iznad atlantskih talasa već najmanje 16 miliona godina, a sada svakih nekoliko godina neki od njih proradi. Te 2010. godine, dok su vazduhoplovne vlasti ludele zbog pepela koji je kuljao iz Ejafjalajokula, Sigi je u svom terencu jurio u samo mračno središte oblaka. Kada je izašao da prikupi nešto pepela, očekujući da čuje kako ovaj dobuje po njegovom šlemu, zapanjila ga je tišina. „Bio je poput brašna”, kaže, ali oštar kao staklo.
Glečeri
Počeli su da se pojavljuju i nestaju pre oko tri miliona godina, čak pre nego što je započelo globalno ledeno doba. Danas se oni ubrzano smanjuju, ali još uvek pokrivaju najviše vulkane. Kada vulkan (fjall) eruptira ispod glečera (jökull), proizvede ledenu poplavu (jökulhlaup), bujicu otopljenog snega i leda koja juri ka moru, uništavajući mostove i plaveći polja, koja će uskoro posle toga biti prekrivena pepelom.
Ljudi
Priča kaže da su prvi doseljenici stigli iz Norveške 874. godine nove ere, samo tri godine posle nekoliko silovitih vulkanskih erupcija. Gudrun sve vreme nalazi u tlu te slojeve pepela, a skoro svi artefakti leže iznad njih. Nešto malo veći od Srbije, Island je do 871. godine n. e. u suštini bio nenastanjen. Jedini kopneni sisari su bile polarne lisice. Između erupcija je bilo prilično tiho, ne računajući vetar, more i kreštanje morskih ptica.
Islanđani su ovu pustu zemlju ispunili smislom – skoro svako mesto izgleda kao da je na neki način povezano sa drevnim sagama – ali isto tako su je i ogolili. Brezove šume su nekada ispunjavale nizije i doline, prekrivajući bar četvrtinu ove zemlje; sada one pokrivaju samo jedan njen procenat. Drveće je do XIX veka sečeno za ogrev.
Ovce
Doseljenici su doneli goveda i svinje, ali je potom u narednih 500 godina klima postala hladnija i ovce sa dugim runom postale su njihov glavni izvor hrane. Stotine hiljada ovaca još uvek slobodno pase leti u planinskim predelima. A ovce kao ovce jedu sve, uključujući i sadnice breza. Manje od polovine Islanda je pokriveno nekakvom vegetacijom, kaže Gudrun. Nekada je ona pokrivala dve trećine zemlje. Kada je prhko vulkansko tlo ostalo nezaštićeno vegetacijom, vetar i voda su ga razneli u ogromnim količinama.
Da rezimiramo: ljudi i životinje , boreći se za opstanak u zemlji vulkana i glečera, istu tu zemlju degradiraju do zapanjujućih razmera. Ukoliko ne znate tu priču, vidite zapanjujuću lepotu koja je preostala.
Pošto je sunce 21. decembra izašlo oko 11 sati, Sigi, Gudrun i ja pokušavamo da krenemo na istok ka drugom vulkanu, Katla, čiji je bujica 1918. godine zamalo odnela njihovog dedu dok je vraćao kući ovce sa ispaše. Sneg na obalskom putu nas je primorao da se vratimo. Kod Ejafjalajokula prolazimo pored vodopada koji je još uvek siv od pepela. Vetar zamalo uspeva da oduva naš terenac s puta. A onda, dok prelazimo ledenu reku koju smo pregazili dan ranije, južno iznad okeana ukazuje se rascep između oblaka. Brda severno od reke su oblivena blagom svetlošću.
U tim brdima je živeo Gunar, arhetipski junak saga, kaže Sigi. Nekoliko minuta kasnije prelazimo preko brežuljka na kome je Gunara, koji je bio prognan posle jednog krvoprolića, zbacio njegov konj. Gledajući ka domu, on je izgovorio reči koje svi Islanđani znaju i koje mi je Sigi ugrubo preveo: „Lepa je ova padina, lepša nego što je ikada bila. Vratiću se kući i nikada neću otići u tuđinu.” Island još uvek ima takvu privlačnu moć. „Osim toga”, primećuju Oršoja i Erlend Horberg, koji su došli iz Norveške da bi napravili ove fotografije, „nema nikakvog drveća koje bi zaklonilo ove čarobne prizore.”
