IZUMIRANJE VRSTA: Ljudi su se već jednom okupili da spasu simpatične lamantine! Mogu li to da urade ponovo?

Pre nekoliko decenija, ovim nežnim morskim sisarima je pretilo izumiranje. Ljudi su im tada pomogli da se oporave - ali nedavna odumiranja su zabrinjavajuća.

Moja prabaka se preselila u Kristal River pre više od 60 godina. Umrla je 1993. godine. Ove sofe smo zadržali jer nas podsećaju na nju i naše detinjstvo provedeno uz reku. Badi Pauel je nešto stariji od sofa, ali je u daleko boljem stanju, mladalačkog izgleda i živih očiju koje stalno lutaju prema vodi. "To je podsvesno", kaže. "Proveo sam veći deo života tragajući za lamantinima, i izgleda da mi je mozak trajno uključen u potragu za njima."

Kada je Pauel odrastao ovde 1960-ih, lamantini su bili gotovo nestali s Floride. "Pronaći nekog bilo je vrlo uzbudljivo", kaže. Jedan je od vodećih svetskih stručnjaka za biljojedne morske sisare i svoje mejlove potpisuje kao "dr Džejms Pauel, predsednik i izvršni direktor morskog akvarijuma Clearwater". Ali svi ga znaju kao Badija.

Izvor: Džejson Gali Izvor: Džejson Gali

LAMANTINI — KOJE ČESTO ZOVU morskim kravama – predstavljaju anomaliju u životinjskom carstvu. Ni grabljivac ni plen, ova miroljubiva stvorenja, koja mogu da narastu do četiri metra i teže više od 900 kilograma, po prirodi su lišena svake agresivnosti. Oni takođe spadaju u klasu tako-zvanih harizmatičnih životinja koje ljudi smatraju simpatičnim. Njihovo prisustvo na Floridi nam kazuje šta dobri ljudi mogu da urade. Bilo ih je manje od hiljadu 1960-ih, ali ljudi su im pomogli da se oporave na više od 7.500 pre šest godina, koliko je procenjeno na osnovu praćenja iz vazduha. To je postignuto zaštitom i obnavljanjem staništa lamantina, uvođenjem propisa da bi se izbegli sudari s čamcima i širenjem svesti o ovim divnim stvorenjima. Kristal River – "svetska prestonica lamantina", epicentar je ovog oporavka.

Ipak, i pored uspeha, lamantinima još uvek prete mnoge opasnosti. Tri četvrtine od 22 miliona stanovnika Floride živi na obali, mnogi u primarnom staništu lamantina, gde su usled ljudskog prisustva degradirani čuveni izvori, vodeni tokovi i močvare. U laguni Indijanske reke, na primer, važnom staništu lamantina uz gusto naseljenu istočnu obalu Floride, voda je decenijama zagađena otpadom, talogom od građevinskih radova i veštačkim đubrivima s travnjaka i farmi. To uništava morsku travu, glavnu hranu lamantina. U poslednje dve godine u ovoj laguni je uginulo više od hiljadu lamantina. Dok stopa smrtnosti raste, ustanove koje leče obolele lamantine u nadi da ih vrate u divljinu – uključujući Zoološki vrt u parku Lauri u Tampi i morski park Morski svet u Orlandu – pretrpane su novim pacijentima.
Mediji odumiranje lamantina nazivaju ekološkim alarmom, ali smrt lamantina nije signal za predstojeću katastrofu; njihov gubitak već jeste katastrofa – rezultat dugog ignorisanja upozorenja.

Izvor: Džejson Gali

USVAJANJE harizmatičnih životinja – kao što su slonovi (najbliži rođaci lamantina na kopnu), pande i delfini – kao simbol zaštite može stvoriti snažan aktivizam za njihovo očuvanje. Tokom 1978. godine doneta je odredba o proglašenju države Floride za pribežište i azil lamantina, čime je brzina čamaca ograničena u zimskim skloništima s toplom vodom, uključujući tu i Kristal River. Ova mera je poduprla i Zakon o zaštiti morskih sisara i Zakon o ugroženim vrstama, koji su usvojeni ranije u toku decenije.

Ali oko harizmatičnih životinja mogu da izbiju i sporovi, pa su tako lamantini suprotstavili žestoke pristalice s jedne strane, i s druge, građevinske preduzimače, biznismene i vozače rekreativnih čamaca koji žele nesmetanu plovidbu po floridskim vodama. Ova podela je postala poznata kao lamantinski ratovi.

Šta ljudi nalaze toliko privlačno u jednoj životinji koja izgleda kao neki čudnovati balon i provodi vreme jedino u jelu i spavanju i puštanju trbušnih vetrova. Odgovor se može naći u tunelu lamantina pri centru za brigu o lamantinima u Zoološkom vrtu u Tampi, bolnici koja može da primi više od 20 ovih stvorenja odjednom.

U tunelu je mračno kao u rogu. U pozadini se tiho čuje neka čudna muzika. Kroz debelo staklo lamantini izgledaju kao da lebde poput astronauta u svemiru. Peraja lamantina pokreću se poput ljudskih ruku i obrubljena su noktima – što svedoči o tome da su njihovi preci nekada davno, pre 50 miliona godina, živeli na kopnu. Čvrste čekinje na sivoj koži su osetljive antene koje im pomažu u navigaciji jer preko njih mogu da osete kretanje vode.

Neki posmatrači, hipnotisani neobjašnjivim, meditativnim šarmom lamantina, stoje u tišini. Drugi mrmljaju o tome kako su slatki. "Je l’ to morž?", pita jedan čovek šapatom. "Ne", odgovara njegov prijatelj. "Izgleda kao ogroman kuvani krompir."

Svi se kikoću kad lamantin propliva pored i napravi salto, ostavljajući gomilu mehurića iza sebe pre nego što odjezdi. Morske krave, kao i krave na kopnu, vrlo su proždrljivi biljojedi i ispuštaju mnogo gasova. Lamantin nije tako lep i tako atraktivan kao elegantni i živahni delfin, napisao je kubanski pisac Manuel Pereira. Ali nastavio je, "sav materinski instinkt ovog univerzuma koncentrisan je u ovoj životinji".
Da li je opsesija lamantinima dovoljna da obezbedi njihov opstanak na Floridi?

"Ono što ljudi ne shvataju", kaže Smitova, "jeste da im treba pomoći u vodi." Pre svega, to znači da treba obnoviti sastojine morske trave i slatkovodnu vegetaciju, osnovu njihove egzistencije i ukupnog zdravlja floridskih voda. Morska trava izoluje ugljenik – "plavi ugljenik" – i to 35 puta brže od tropskih prašuma i dvostruko više po hektaru.

Izvor: Džejson Gali

NAPAJANA PODZEMNIM IZVORIMA, reka Kristal s pravom nosi takvo ime. Njena izrazito svetloplava voda oivičena je močvarama i ostrvima s gustim drvećem pokrivenim mahovinom. Vazduh vibrira od oglašavanja cvrčaka i nosi okrepljujući miris močvarnog mulja i soli.

U jednoj od najživljih uspomena iz detinjstva, negde iz 1997. godine, ja stojim do pojasa u vodi s maskom i disaljkom na glavi. Tata me je spustio s keja, držeći me za ručne zglobove, i stoji iznad mene i hrabri me da zagnjurim lice u vodu. Stvorenje veličine manjeg auta mirno pase nekoliko metara dalje u mutnoj vodi. Plašim se, ali sam ipak zagnjurila lice. I čujem kako zubima melje hranu i osećam njegovo ogromno prisustvo odmah tu pored sebe.

"Najbolji zaštitnici prirode jesu oni s dragocenim sećanjima iz detinjstva", kaže Pauel, koji je takođe odrastao istražujući reku Kristal, često u malom čamcu na vesla sa svojim ocem. Tek ponekad bi spazio ogromnu senku kako klizi ispod površine. Mnogi nisu shvatali – ili ih nije bilo briga – da su ti tajanstveni plivači zapravo među poslednjim živim lamantinima na Floridi.

Pauelova doživotna preokupacija izgleda je sudbinska. Sa svojih 13 godina, 1967. godine, imao je priliku da pomaže postdiplomcu Danijelu Hartmanu, koji je radio na prvoj iscrpnoj studiji o životu lamantina. Njihov rad, opisan 1969. godine u septembarskom broju National Geographic-a, predstavio je lamantine čitavom svetu. Hartmanova priča upozorila je čitaoce na opasnosti kojima će lamantini biti izloženi naporedo s povećavanjem ljudske populacije na Floridi. "Zagađenje je već uništilo izvore hrane za lamantine u nekoliko reka", napisao je. "Njihova budućnost isključivo je u našim rukama."

Izvor: National Geographic

Već sa 20 godina Pauel je znao više o zagonetnim lamantinima od bilo koga drugog, pa mu je Služba za očuvanje ribljeg fonda i divljači Sjedinjenih Država ponudila posao u okviru svog novog istraživačkog programa lamantina. Narednih devet godina proveo je sklapajući sliku sve ugroženije egzistencije lamantina, i to ne samo na Floridi već širom njihovog areala u jugoistočnim delovima Sjedinjenih Država. "Putovali smo iz Alabame u Južnu Karolinu, raspitujući se kod ribara duž čitave obale", kaže. Istraživački tim je kupio mali avion i iznajmio pilota, pa su mogli da lete preko svakog vodenog toka u potrazi za lamantinima.

Informacije koje su Pauel i njegov tim prikupili postale su osnova za pokret zaštite lamantina na Floridi. Klub "Spasimo lamantine" počeo je prvi, koristeći dobroćudni izgled lamantina da izgradi angažovanu bazu obožavalaca. Grupe su se borile kako za nove propise u cilju zaštite ovih životinja i njihovog staništa, tako i protiv onih koji su se protivili merama smanjenja brzine čamaca, restrikcija u izgradnji na obali i izdvajanja područja za lamantine.

Služba za očuvanje ribljeg fonda i divljači Sjedinjenih Država 2011. godine otkrila je plan za izdvajanje Kraljevskog zaliva – oko 250 he-
ktara gornjeg toka reke Kristal – kao utočište za lamantine, sa ograničenom brzinom za čamce tokom cele godine. To je navelo Stiva Lema, istaknutog biznismena i filantropa, i druge da osnuju organizaciju "Spasimo reku Kristal" – kako bi se usprotivili "lamantincima".
"Kad je u pitanju neka ugrožena vrsta, Vlada može da donese propise i vi tu ne možete ama baš ništa", kaže Lem. "Malo-pomalo, stalno su grickali naša prava."

Lamantinski rat je kulminirao 2012. godine, kad je organizacija Pacific Legal Foundation u ime organizacije „Spasimo reku Kristal” poslala peticiju Službi za očuvanje ribljeg fonda i divljači Sjedinjenih Država da se životinje prebace iz kategorije opasno ugroženih u samo ugrožene jer se, kako su tvrdili, njihov broj povećao. (Tokom 2011. godine Komisija za zaštitu ribljeg fonda i divljači Floride izbrojala je 4.834 lamantina u ovoj državi.) Nakon daljeg razmatranja, Služba za očuvanje ribljeg fonda i divljači Sjedinjenih Država 2017. godine donela je kontroverznu odluku da prebaci lamantine u nižu kategoriju ugroženosti. Postojeće zaštitne mere nisu izmenjene, ali pobornici lamantina brinu da to znači manje pridavanje pažnje vrsti kojoj je još potrebno veoma mnogo brige i zaštite.

"Odluka da se lamantin prebaci u nižu kategoriju zasnovana je na kriterijumu da su zaštita staništa i ograničenje brzine čamaca imali efekta, što je omogućilo oporavak populacije", kaže Pauel. Ali "znali smo da su počele da se dešavaju sve te ekološke promene – crvena plima, povećana gradnja na Floridi i njen uticaj na vodene puteve, kao i klimatske promene. A te veće ekološke i zemljišne probleme mnogo je teže kontrolisati", kaže. "Bili su upozoreni."

Izvor: National Geographic

JEDNOG HLADNOG JANUARSKOG JUTRA Vil Vulfson usmerio je naš čamac u Lagunu komaraca, koja je deo sistema lagune Indijanske reke. Vulfson, ribolovni vodič sa 10-godišnjim iskustvom u ovim vodama, poznaje ih kao svoj džep. "Čitav ovaj deo je prava pustara", kaže dok pored kampa za prikolice uplovljavamo u lavirint mangrova. "Lepo je iz vazduha, ali dole je upropašteno."

Izobilje morske trave i zaklonjeni rukavci lagune Indijanske reke činili su ovu lagunu značajnim staništem lamantina i riba. Ali između 2011. i 2019. godine nestalo je više od polovine morske trave. Na nekim mestima i više od 90 odsto. "Morska trava ovde više ne može da raste", kaže Vulfson. "Voda je isuviše mutna."

Tokom 2010. godine neuobičajeno hladna zima ubila je na stotine lamantina. U narednim godinama, kad su temperature počele da rastu, a talog, kanalizacija i đubriva nastavili da otiču u lagunu, alge su procvetale van svake kontrole i sprečile sunčevu svetlost da dopre do podvodnih biljaka. Ovo mesto je ranije imalo bujnu morsku travu, kaže Vulfson. "A sada ne bih ugledao ni travku sve i da puzim."

Kad je morska trava nestala, Vulfson i ostali ribari počeli su da podučavaju javnost i vrše pritisak na državne i savezne predstavnike da nešto preduzmu. Ali morska trava nije harizmatična. "Nikog nije bilo briga sve do prošle godine, kad je situacija postala kritična i kad su lamantini počeli da se izvrću", kaže. "Niko ne preduzima ništa dok ne čuju reč lamantin", dodaje. "Tek kad čuju lamantin, počnu da brinu o ekološkim problemima."

Haos s morskom travom u laguni Indijanske reke nije jedinstven slučaj: početkom 2000. godine, kad sam kao tinejdžerka provodila leta u prabakinoj kući, cvetanje algi znalo je da ovu oazu lamantina pretvori u septičku pustaru. Alge bi stvorile debeli sloj poput tepiha koji bi se obmotao oko elise čamca ili zapušio otvore na podzemnim izvorima. Ili bi blokirao sunčevu svetlost i time ubio preostalu vodenu vegetaciju. "Brinuli smo hoće li lamantini imati dovoljno da jedu", priseća se Pauel.

Izvor: Erika Larsen

OVAKAV HOROR nije nikome išao u prilog. Vozačima kajaka i motornih čamaca falila je čista voda. Ribolovci nisu mogli više da pecaju. A turistički vodiči i vlasnici hotela brinuli su od čega će da žive. Bake i deke su brinuli što njihovi unuci neće moći da rastu uz svu iskonsku lepotu ovog mesta, kao što su oni rasli.

Saniranje štete počelo je malim koracima. Građani su skupljali alge grabuljama i rukama. Ironije radi, upravo je grupa "Spasimo reku Kristal", koja se protivila ekolozima u njihovoj borbi za status lamantina na listi ugroženih vrsta, prednjačila u obnavljanju vodene ve-getacije. Suočen s propadanjem mesta koje voli, Stiv Lem svoju pažnju skrenuo je na re-šavanje ovog problema. Tokom 2015. godine, uz finansiranje iz državnih fondova, grupa "Spasimo reku Kristal" angažovala je firmu za obnavljanje voda Sea & Shoreline da ukloni svu prljavštinu i ponovo zasadi na dno morsku travu valizneriju, koja ima duge, uske listove.

Ideja da se ponovo zasadi cela reka delovala je nestvarno. "Ljudi su mislili da smo poludeli", kaže Lisa Mor, predsednica grupe „Spasimo reku Kristal”. Ali pošto je očistila više od 135 miliona kilograma otpada i posadila oko 350.000 valiznerija, ova grupa je uspela da vrati reku u ekosistem kojim više ne dominiraju alge.

"Godinama i godinama nije bilo hrane za lamantine", kaže Lem. "Sada imamo obilje ove divne valiznerije i čistu vodu. Sad mogu da uživaju, Bog ih blagoslovio. Ovo je čarobno."

Izvor: Erika Larsen

Umesto da provedu nekoliko kratkih zi-mskih meseci u reci Kristal pre nego što se vrate u Meksički zaliv da pasu, neki lamantini sada ostaju ovde preko cele godine, čime do-prinose porastu turističke privrede u gradu. Osmatranjem iz vazduha u januaru 2022. godine ustanovljen je najveći broj lamantina koji je ikad zabeležen u ovim vodama – više od hiljadu samo u Kraljevskom zalivu. Iznova obnovljena vegetacija omogućila je i drugim stvorenjima – ribama, plavim krabama, puževima i ostalima – da se vrate u reku Kristal.

Agencija za ekološku zaštitu izračunala je da će biti potrebno pet milijardi dolara i 20 do 30 godina da se sanira ekološki kolaps u laguni Indijanske reke. Ova laguna se pretežno nalazi u okrugu Brevard, u kom su u većini republikanci. Njegovi stanovnici su 2016. godine izglasali usvajanje dobrovoljnog poreza na promet koji bi za 10 godina obezbedio skoro 500 miliona dolara za projekte infrastrukture za otpadne vode i obnovu vode.

U nekim okruzima vlasnici kuća daju dodatni novac da bi prešli sa septičkih jama na glavni kanalizacioni sistem. U drugim okruzima ljudi traže da se obnovi morska trava i da se reke očiste bagerom kako bi se oslobodile ogromne količine azota i fosfora zarobljenih na dnu.
Danas se vlasnici kuća i preduzetnici pridržavaju uputstava programa za smanjenje upotrebe vode i veštačkih đubriva Florida-Friendly Landscaping. A uzgajivači šećerne trske, povrća i pirinča – koji svojim otpadnim materijama najviše doprinose cvetanju algi – dobrovoljno usvajaju naučno zasnovane programe kako bi što više smanjili štetan uticaj na kvalitet vode.

"Mi nismo nikakvi negativci," kaže Erik Ho-pkins, pripadnik treće generacije uzgajivača povrća i šećerne trske u okrugu Palm Bič, oko 40 kilometara od lagune Indijanske reke. "Svako je doprineo zagađenju i svako može da učestvuje u raščišćavanju problema." Tokom 2021. godine, kaže Hopkins, farmeri iz njegove oblasti smanjili su upotrebu fosfora, glavnog zagađivača, za 59 odsto – dvostruko više nego što zakon nalaže. Usvajanjem novih tehnika štede i novac, kaže Hopkins. Ali što je najvažnije, to je "ispravno. Ako sami ne održavamo zdravlje naše zemlje, jednog dana ćemo ostati bez hleba."

Izvor: Erika Larsen Izvor: Džejson Gali

BETI OSEOLA – edukatorka, zaštitnica prirode i pobornica čiste vode, koja je odrasla u Everglejdsu na Floridi – čla-nica je plemena Mikosuki. Ona kaže da su joj njena majka i baka pričale kako su viđale lamantine duboko u srcu "travnate reke".

Danas ih putevi i nasipi sprečavaju da plivaju tako daleko u kopno. "Treba da se promeni svest", kaže Oseola. "Ako razmišljate o tome kako da vodu učinite zdravijom, kako da zemlju učinite zdravijom, onda ćete videti mnogo više mogućnosti za popravljanje stanja."
Deo te promene svesti, kaže, jeste u tome da ljudi shvate da smo mi deo životnog sistema u kome su i lamantini i biljni svet i svi mi međusobno povezani. "Ne mogu da govorim u ime drugih Indijanaca. ali ja sam vaspitavana tako da na sve oko sebe gledam kao na rodbinu", kaže. "Vi ste deo toga. Svi imamo svoje mesto i svoju namenu, i svi moramo da pomažemo jedni drugima u životu."

Dok su mladi, lamantini uče veštine pre-življavanja od svojih majki. Ni kod ljudi nije mnogo drugačije. Kad sam bila mala, roditelji su nas vodili u Kristal River kod bake i deke, koji su nas učili o svetu koji nasleđujemo. Posle večere seli bismo napolje, posmatrali treperenje toplote u daljini i slušali muziku žaba i insekata kako lebdi preko vode. Ponekad bi nam jedan drugi zvuk privukao pažnju: Pffff! A to bi neki lamantin izronio da uzme vazduh.

NAPISALA: DŽINA STEFENS

SNIMILI: DŽEJSON GALI I ERIKA LARSEN