Skeleti slepih miševa stari 52 miliona godina najstariji su ikada otkriveni — i pričaju "zaista čudnu" priču

Otkriće nove praistorijske vrste slepih miševa stavlja novo svetlo na poreklo ovih letećih sisara - i postavlja pitanja o tome kako su razvili sposobnost eholokacije.

Novootkriveni slepi miš, Icaronycteris gunnelli, bio je težak samo oko 25 grama, otprilike kao pet klikera. Već je imao razvijenu sposobnost letenja i verovatno je imao sposobnost eholokacije. Mali slepi miš je verovatno živeo na drveću oko jezera i leteo iznad vode loveći insekte, kaže Tim Ritbergen, evolucioni biolog u Centru za biodiverzitet Naturalis u Holandiji i glavni autor studije koja opisuje ovu vrstu u časopisu PLOS ONE.

Danas se slepi miševi ubrajaju u najuspešnije životinje na planeti, sa više od 1.400 vrsta što je jedna petina svih vrsta sisara. Žive na svim kontinentima osim na Antarktiku i često su veoma važni za ekološku stabilnost, obezbeđujući ključne funkcije kao što su oprašivanje, širenje semena i upravljanje populacijom insekata.

Uprkos sveprisutnosti slepih miševa, naučnici znaju vrlo malo o njihovom poreklu. Skeleti iz Fosilnog jezera, očuvanog korita jezera u Vajomingu, datiraju iz rane eocenske epohe. U to vreme, globalne temperature su bile u porastu, a sisari, insekti i cvetne biljke su se brzo širile i diverzifikovale. Ovi slepi miševi su neverovatno slični modernim slepim miševima, sa izduženim prstima koji drže membrane krila.

"Misli se da slepi miševi potiču od neke vrste malih sisara koji su insektojedi koji su verovatno bili arborealni", kaže Metju Džons, paleontolog sa Državnog univerziteta u Arizoni i jedan od autora studije. "Ali ima ih mnogo", dodaje. "Većina njih je poznata samo iz izolovanih fragmenata zuba i vilice."

Fosila slepih miševa ima širom sveta. Najstariji do sada pronađeni zubi slepih miševa i kosti vilice stari su oko 55 miliona godina. Nepotpuni primerci iz Portugala i Kine prethode novoopisanim skeletima nekoliko miliona godina. Naučnici ne znaju gde su se slepi miševi prvi put pojavili, mada je to verovatno bilo u Evropi, Aziji ili Severnoj Americi pre nego što su se životinje proširile na južnu hemisferu.

"To je misterija", kaže Aleksa Sadijer, evolucioni biolog sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, koja nije bila uključena u novu studiju. "Nemamo nikakve prelazne forme."

Mali tragovi

Ritbergen je prvi put video jedan od skeleta Icaronycteris gunnelli-ja 2017. godine dok je listao Fejsbuk. "Pomislio sam, hmm, ovo izgleda malo drugačije", kaže on.

Nakon što je zatražio da se fosil pronađen u privatnom kamenolomu i stavljen na prodaju, izmeri, obratio se Nensi Simons, ekspertkinji za slepe miševe u Američkom muzeju prirodne istorije. Ona se složila da fosil izgleda kao nova vrsta, pa je Muzej kupio fosil za svoju kolekciju.

Pored analize novog fosila, tim je ponovo ispitao skelete slepih miševa koji su već bili u muzejskim zbirkama. Pronašli su još jedan fosil I. gunnelli koji je nabavio Kraljevski muzej Ontarija 2002. godine i prvobitno ga klasifikovao kao srodnu vrstu I. index-a.

Izvor: National Geographic, NATIONAL PARK SERVICE

Dva skeleta izgledaju slično modernim slepim miševima, ali postoje suptilne razlike. "Ono što bih na prvom mestu istakao", kaže Ritbergen, "bila je robustnost kostiju, posebno zadnjih udova."

Većina današnjih slepih miševa ima tanke, lagane kosti pogodne za letenje. Deblji udovi I. gunnelli-ja mogu da ukazuju na to da je vrsta zadržala neke osobine svojih evolucionih prethodnika, kao što su jače noge za penjanje po drveću.

Slepi miš je takođe imao kandže na kažiprstu i na palcu, dok većina savremenih slepih miševa kandže ima samo na palčevima na kojima vise dok spavaju. To je još jedan nagoveštaj da su se slepi miševi iz tog vremena nalazili u poslednjoj fazu tranzicije sa penjača na letače.

Slika postaje komplikovanija kada se uzme u obzir i veća vrsta slepog miša iz drugog roda koji je takođe živeo na Fosilnom jezeru otprilike u isto vreme, Onychonycteris finneyi. Ovaj slepi miš je imao kandžu na svakom prstu i relativno kratka krila, što sugeriše da se kretao penjanjem i lepršavim načinom leta. Na osnovu veličine i oblika unutrašnjeg uha, O. finneyi verovatno nije bio sposoban za eholokaciju, za razliku od I. gunnelli-ja i I. index-a. Naučnici su prvobitno smatrali da je O. finneyi dokaz da je letenje evoluiralo kod slepih miševa pre eholokacije.

Ali analiza evolucionih odnosa između ove tri vrste slepih miševa iz Fosilnog jezera, kao i drugih fosilnih i živih slepih miševa, otkrila je da su I. gunnelli i I. index najbliže povezani sa O. finneyi, a ne sa drugim slepim miševima koji imaju sposobnost eholokacije. To je "zaista neočekivano i zaista čudno", kaže Džons.

"U fosilnom zapisu imamo slepog miša koji nema sposobnost eholokacije i koji je najbliži grupi slepih miševa koji je imaju", kaže. Ali, primetio je da to važi i za današnje leteće lisice, grupu velikih slepih miševa koji jedu voće i koji nemaju sposobnost eholokiracije, ali su najbliži grupi slepih miševa koji to mogu. "Moguće je da postoji višestruko poreklo eholokacije ili postoje višestruki gubici sposobnosti eholokacije čak i među ovim najranijim slepim miševima", kaže Džons, "što je zaista, zaista bizarno."

Raspetljavanje prošlosti

Kompletni skeleti slepih miševa iz eocena su retki, a Fosilno jezero u Vajomingu je jedno od jedinih mesta na kojima su pronađeni. Tople, vlažne šume u kojima su slepi miševi živeli bile su loše okruženje za očuvanje njihovih malih kostiju. Samo ako su slepi miševi bili brzo zatrpani, na primer nakon potonuća na dno dubokog jezera, sačuvani su im čitavi skeleti.

Nekoliko miliona godina nakon pojave slepih miševa u jugozapadnom Vajomingu, nekoliko vrsta je živelo u blizini sličnog jezerskog ekosistema u Nemačkoj — a ove kasnije životinje su još više ličile na moderne slepe miševe.

Naučnici veruju da bi prednosti kao što su let i eholokacija pomogle slepim miševima da se brzo šire i diverzifikuju. Sisari su se možda prilagodili noćnom životu kako bi izbegli takmičenje sa pticama - ali nije jasno kada je došlo do ove tranzicije.

Genetska istraživanja su bacila malo svetla na direktne pretke slepih miševa. Studije DNK su otkrile da slepi miševi pripadaju nadredu sisara zvanom Laurasiatheria, koji uključuje i druge insektojede kao što su šipovi i krtice. Ali to takođe uključuje i životinje koje izgledom nemaju veze sa slepim miševima. Među njima su i kitovi; kopitari poput konja, nosoroga i nilskih konja; i red mesojeda, koji uključuje mačke, pse i medvede. Iznenađujuće, sve ove životinje su bliže slepim miševima nego glodarima.

"Ako pogledate DNK, dobijamo kopitare kao njihove najbliže rođake, što je ludo", kaže Ritbergen.

Da bi popunili praznine, a možda čak i otkrili neposrednog pretka slepih miševa, naučnici se nadaju da će pronaći još skeleta.

"Što više budemo pronašli, to ćemo bolje razumeti koliko je vrsta slepih miševa u to vreme postojalo, koliko su bili različiti, koliko su bili raznovrsni", kaže Sadijerova. A možda ćemo, tragajući dublje, čak otkriti "prelazne forme za koje se svi nadamo da ćemo jednog dana pronaći".