Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Životinje

Istrajni goniči i odani čuvari: Upoznajte autohtone srpske rase pasa

Iz Srbije su međunarodno priznate 4 autohtone srpske rase pasa, dok Kinološki savez Srbije priznaje pet.

Izvor: Foto: Shutterstock

Potrebno je dosta godina kako bi se ustanovio standard, a onda i ozvaničila rasa psa. I na prostoru Balkana, prirodno, postoje autohtone rase, ali je tek nekoliko njih zvanično priznato. 

Autohtonim rasama nazivaju se one rase koje su tokom vremena doživele najmanje promena u odnosu na svoje izvorne pretke, a iz Srbije su međunarodno priznate 4 autohtone rase, dok Kinološki savez Srbije priznaje pet.  

Možda će vas zanimati i:

Jugoslovenski ovčarski pas - šarplaninac

Jugoslovenski ovčarski pas - šarplaninac
Jugoslovenski ovčarski pas - šarplaninac
Izvor: Shutterstock

Rase pasa koje su, kao i šarplaninac, nastale u okviru teže pristupačnih planinskih masiva, bile su obroncima i planinama "zaštićene" od jačeg uticaja drugih rasa.

Rasa se formirala na području današnje Šarplanine i predstavlja lakši tip molosoidnog psa - od koga vodi direktno poreklo. Jugoslovenski ovčarski pas je kao rasa međunarodno priznat 1939. godine.

Izgled i osobine:

Šarplaninac je veliki pas, snažne konstitucije i srednjeg rasata. Ima dugu, gustu i oštru dlaku što daje utisak zbijene građe tela. Rasa je jednobojna, a nijansa može varirati od svetlosive do tamne, skoro crne. Mužjaci su nešto krupniji od ženki, visine leđa od 56 do 62cm i težine od 35 do 45 kg.

Ova pasmina je stabilnog temperamenta. Izuzetno su odani i privrženi vlasniku, odnosno porodici i spremni su da ih zaštite u svakom momentu. Vrlo su pouzdani, nepodmitljivi i hrabri što ih čini odličnim čuvarima. Do danas se koriste kao čuvari stada i domaćinstva, a posebno su nežni i zaštitnički nastrojeni prema deci.

Ne ubraja se u ugrožene rase.

Srpski pastirski pas

Srpski pastirski pas pripada velikoj porodici pastirskih pasa polazeći od Tibeta pa do Srednje Evrope i Severa Afrike, a na brdima i planinama Srbije postoji vekovima. 

Populacija ovog plemenitog pastirskog psa je na terenima Stare planine, Kopaonika verovatno nastala mešanjem pasa koje su na to područije doveli sa sobom Vlasi i stanovništvo sa Kosova koje je se u krajeve Negotinske Krajine i zapadnih delova od planine Rtanj doselilo krajem 17. i početkom 18. veka. Rasa je zvanično kinološki priznata na međunarodnom nivou od strane FCI 2009. godine pod nazivom jugoistočno-evropski pastirski pas, piše Centar za očuvanje autohtonih rasa.

Izgled i osobine:

Vredan i snažan, srpski pastirski pas je pravi čuvar stada i domaćinstva. Tokom noći, ovaj hrabar je borac, obilazi domaćinstvo ili tor, i ne ustručava se da otera medveda, vuka ili risa. Lavež mu je energičan i dubok.

Srpski pastirski pas je velika rasa. Visina leđa mažjaka je 58 do 68 cm, težine do 50 kg. Ženke su nešto sitnije i lakše, visine do 65 cm i do 45 kg. Osnovna boja je bela ili bež bela sa crnim ili sivo-crnim flekama po telu i oznakama po nogama.

Spada u ugrožene rase.

Srpski gonič

Srpski gonič
Srpski gonič
Izvor: Shutterstock

Srpski gonič pripada grupi pasa goniča koji su rašireni na teritoriji čitavog Balkana. Prvi opis ove rase datira iz 1905. godine, kada je Franz Laska, uz ostale goniče sa Balkana, opisao i ove pse. Pretpostavlja se da su na formiranje ove rase značajnu ulogu imali goniči iz Male Azije. 

Kinološki je zvanično priznata na međunarodnom nivou 1948. godine, a još uvek se može sresti pod imenom "balkanski gonič" ili, kako ga zovu u narodu, "balkanac".

Izgled i osobine:

Snažno građen, srednje veličine i blago izduženog tela, srpski gonič je veoma temperamentan, živahan i energičan. Inteligentan je, ali se teško dresira. Koristi se u lovu na divljač jer je istrajan gonič i energičan tragač. 

Visina u grebenu za mužjake je između 46i 56 cm, a idealno između 51 i 52 cm. Ženke su visoke između 44 i 54 centimetara. Standardna boja ove rase je žuto ili riđe crvena sa crnom bojom leđa. Na prsima, u prečniku ne većeg od 2 centimetra, ima belu dlaku. 

Ne ubraja se u ugrožene rase.

Srpski trobojni gonič

Srpski trobojni gonič
Srpski trobojni gonič
Izvor: Shutterstock

Srpski trobojni gonič ima isto poreklo kao i drugi goniči na Balkanu. Pitanje standardizacije pokrenuto je 1946. godine, a jedna od ideja bila je da bude podvrsta balkanskog goniča. Kinološki savez Federativne Narodne Republike Jugoslavije, tj. Komisija za autohtone rase je 1955. godine ipak donela odluku o standardizaciji ove rase, a na međunarodnom nivou je zvanično priznata 1961. godine. U narodu je poznat pod imenom "trobojac".

Izgled i osobine:

Kao što i sam naziv rase kaže ovi psi su standradno trobojni. Telo im je zasićeno crvene, glava, vrat, donji deo nogu i vrh repa bele, a leđa crne boje. Crna boja može da dopire do glave i tada na slepoočnicama pravi crne oznake. Beline na nogama i i repu ne treba da zauzimaju više od 1/3 površine tela. Po veličini spada u srednje rase. Idealna visina mužjaka je 51 cm, a ženke 49 cm.

Kao i ostali goniči i trobojac je snažan, temperamentan, živahan i vrlo izdržljiv pas. Koristi se kao lovački pas za lov krupne i sitne dlakave divljači.

Ne ubraja se u ugrožene rase.

Srpski žuti gonič

Srpski žuti gonič
Srpski žuti gonič
Izvor: Shutterstock

Srpski žuti gonič, za razliku od prethodna dva, nije standardizovan.

Spominje se u časpisu "LOVAC" br. 2 iz 1950. godine u članku pod naslovom "Naši zečari", gde dr Dragiša Pavlović navodi da je nakon izložba u Beogradu 1948. i izložbe u Ljubljani i Beogradu 1949. zbor sudija za zečare priznao rasnost balkanca, alpinca i žutog zečara nazvavši ga žutim balkancem.

Od strane Kinološkog saveza, 1954. oformljena je komisija za autohtone rase koja je predložila da se usvoje standardi balkanskog trobojnog goniča, što je kasnije i učinjeno, i potom predložila standarde za balkanskog žutog goniča, balkanskog oštrodlakog goniča. U dokumentima Jugoslovenskog kinološkog saveza ostalo je zabeleženo da je vođena rodovna knjiga za žute goniče kao posebnu rasu, a ne kao varijetet balkanskog goniča, kako se mislilo, piše Centar za očuvanje autohtonih rasa.

O tome svedoče i rodovnici iz 1950. godine. Srpski žuti goniči su se izlagali na izložbama i smotrama, što je dokumentovano u katalozima sa tih manifestacija iz 1949. kao i u katalogu sa Prve Međunardone izložbe pasa održane u Beogradu 1952. godine. Na osnovu ovih istorijskih činjenica i prikupljenih podataka sa terena u jesen 2008. otpočelo je istraživanje veličine populacije pasa ove rase u Srbiji.

Rasa nije još uvek međunarodno priznata.

Izgled i osobine:

Žuti goniči su srednje veličine, snažni i izdržljivi. Glava im je u srazmeri sa telom, a njuška je klinastog oblika, sa crno pigmentisanom nosnom pečurkom. Uši su viseće i srednje duge. Vrat snažan približno dužine kao i glava. Trup i leđa pravilno razvijena i snažna. Dlaka je kratka, glatka, sjajna i prilegla uz telo, sa dobrom podlakom. Boje su žute do žuto crvene. Kod manjeg broja pasa javljaju se oznake bele boje na glavi, grudima, šapama, prednjim delovima nogu i vrhu repa. Upotrebljava se kao lovački pas.

Spada u ugrožene rase.

Na odobrenje i standardizaciju još čekaju i: srpski odbrambeni pas (SOP), vojvođanski pulin, srpski tornjak, homoljski ovčar i mnoge druge.

Možda će vas zanimati i:

Povezane vesti

Najnovije

Priroda

Nauka