Plivanje s tigar-ajkulama: Kako je ronilac početnik otkrio drugu stranu ovih zastrašujućih morskih grabljivaca

Nisam baš bio siguran da li me ajkula voli kao drugara ili kao ukusan zalogaj, pa sam se ponašao kao revnosni nindža ratnik s metar dugačkom plastičnom motkom koju sam poneo da držim ajkule podalje...

Spilbergov film "Ajkula" gledao sam onog istog leta kad se pojavio, 1975. godine. Imao sam devet godina i dobro se sećam kako je publika u sali oduševljeno reagovala kad je Brodi konačno ubio čudovišnu ajkulu. Film mi se mnogo dopao i te noći sam sanjao kako je jedna ajkulaisplivala iz ve-ce šolje i počela da me juri niz hodnik.

Slično je reagovala čitava Amerika. Film se svima dopao i svi su postali paranoični u vezi s ajkulama. Ja sam odrastao na obali okeana u dedinoj kući u Konektikatu i mada sam posle filma i dalje ulazio u more i kupao se, nisam mogao da se otresem straha da će me svakog trenutka nešto zgrabiti za nogu. Moja dve godine mlađa sestra bila je toliko istraumirana filmom da je u vodu ulazila samo kad je oseka. Nije važno što je uz obalu Konektikata bilo svega dva ujeda ajkula od 1900. godine. Činjenice nikad nisu toliko ubedljive kao osećaj straha.

I tako, kad sam dobio ovaj novinarski zadatak, odlučio sam da uradim ono od čega sam uvek strepeo: da plivam s ajkulama. Trebalo je da uzmem časove ronjenja i odem na Bahame, na plažu Tajger Bič, gde ću roniti s tigar-ajkulama, vrstom koja je odgovorna za najveći broj napada na ljude među svim morskim psima izuzev velike bele ajkule. Bilo bi to moje prvo ronjenje posle dobijene dozvole – što znači moje prvo ronjenje uopšte bilo gde izvan bazena ili jednog kamenoloma u Merilendu – i to bez kaveza. Kad su čuli šta planiram da uradim, ljudi su uglavnom pomislili da sam ili mnogo hrabar ili mnogo glup.

A post shared by Brian Skerry (@brianskerry) on Jun 28, 2017 at 6:04am PDT

A ja sam samo hteo da srušim iluziju. Ljudi koji dobro poznaju ajkule nekako ih se najmanje i boje, a niko im ne prilazi tako blizu kao ronioci. Gnjurci koji na Tajger Biču svakodnevno rone s tigar-ajkulama govore o njima s ljubavlju kao što ljudi govore o svojoj deci ili kućnim ljubimcima. Daju im nadimke i s oduševljenjem pričaju o njihovim individualnim ćudima. U njihovim očima te ajkule nisu ništa veći ljudožderi od običnih pasa. (Zapravo, dokazano su manje ljudožderi nego psi. Samo u Sjedinjenim Državama 2015. godine bilo je 34 slučaja da su ljudi smrtno nastradali od napada pasa, dok je za to vreme u celom svetu zabeleženo svega šest napada ajkula s fatalnim ishodom.)

Međutim, rušenje iluzija nije tako jednostavno jer u stvarnosti istina nikada nije potpuno crna ili bela. Samo dan uoči mog prvog ronjenja na Tajger Biču s Havaja je stigla vest o napadu tigar-ajkule na čoveka, koji je uspeo da se spase tek pošto joj je izbio jedno oko. Noge su mu bile gadno izmrcvarene pa je jedno stopalo moralo da bude amputirano. Njegovo ime je Toni Li i ja sam s njim razgovarao mesec dana nakon napada. On misli da ajkuli nije zaista izbio celo oko već ga je samo povredio, ali je sigurno da ju je to nateralo da ga pusti. Da li je zaista najbolja odbrana da ajkulu udarite u njušku? (Toni se odbranio samo svojom okrvavljenom pesnicom.) Bio je to jedan od tri napada koji su se samo u toku tog meseca odigrali u vodama Oahua i uznemirujući pokazatelj sve većeg porasta napada poslednjih godina, što je nateralo Havaje da sprovedu istraživanje šeme kretanja tigar-ajkula.

Ali ovde je važno naglasiti da tigar-ajkule nisu relevantne samo po tome koliko su ljudi ujele. Kao vrhunski grabljivci, one imaju ključnu ulogu u održavanju ravnoteže ekosistema u okeanu, i kao takve neposredno utiču na ponašanje životinja kao što su morske kornjače. One su zbog toga neophodne za zdrav ekosistem morske trave, koji je nastanjen velikim brojem morskih organizama.