Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Velika bela misterija: Šta znamo o ovoj vrsti ajkula?

Zahvaljujući filmu "Ajkula" velike bele su najpoznatije ajkule na svetu. Pa zašto onda znamo toliko malo o njima?

 Izvor: Foto: Instagram/brianskerry

JEDNOG DIVNOG LETNJEG popodneva sedam metara dugi ribarski brodić ljuljuška se odmah uz južni rt Kejp Koda, u Masacusetsu. Trojica naučnika, dvojeputnika, dva novinara i kapetan opušteno sede i gledaju u pravcu Nentakita. Iznenada se s radija prolama glas pilota osmatrača koji leti 300 metara iznad i s jakim lokalnim akcentom viče: "Imamo jednu đavolski lepu ajkulu južno!"

Biologa Grega Skomala najednom obuzima živost. On stoji na metar i po dugačkom ograđnom mostiću na pramcu, koji podseća na one famozne daske s gusarskih brodova. Da je ovo holivudski film, imao bi drvenu nogu i držao harpun u ruci. Ovako, umesto toga drži kameru GoPro, prikačenu na tri metra dugačku motku. Ceri se kao malo dete dok kapetan pali motor.

Zamislite da jedna takva grdosija kao što je velika bela ajkula živi na kopnu, uz obale Kalifornije, Južnoafričke Republike i Australije. Pa naučnici bi znali svaki detalj o njenim navikama prilikom parenja, migracijama i ponašanju jer bi je posmatrali u zoološkim vrtovima, raznim istraživačkim centrima, a verovatno čak i u cirkusima. Ali pod vodom vladaju druga pravila. Velike bele ajkule se pojavljuju i nestaju kad to one hoće, a pratiti ih dublje u vodi praktično je nemoguće.

Sve do 2004. godine retko ko je ikad video velike bele ajkule u vodama duž američke Istočne obale. Tek tu i tamo bi se poneka zatekla blizu obale ili u ribarskim mrežama, ali to su bili izuzeci. Po drugim mestima na svetu velike bele ajkule se sezonski okupljaju na svojih omiljenih pet "sabirališta" ili teritorija kao što su kalifornijska obala sve do meksičke Donje Kalifornije, južnoafrička južna obala i australijska južna obala, gde se grupišu radi lova na foke. Ali na Istočnoj obali nema takvih mesta, kao što nema ni mnogo foka. Ovdašnje ajkule su bile lutalice bez svog doma. A onda je 2004. godine jedna ženka našla svoj put do plitkih uvala i sprudova kod VudsHola, u Masacusetsu.

Za Skomala, koji je 20 godina obeležavao druge vrste ajkula, bila je to životna prilika – velika bela konačno se našla u njegovom dvorištu. "Pomislih kako je to čista slučajnost. Sad se desilo i nikad više", priča mi uz dečački osmeh ispod razbarušene prosede kose. Naredne dve nedelje Skomal je sa svojim kolegama stalno pratio ajkulu, koju su nazvali Marica (eng. Gretel) po izgubljenoj curici iz bajke. Uspeli su da pričvrste elektronski odašiljač na nju. Praćenje bele ajkule preko Atlantskog okeana pružalo je priliku za rešenje mnogih zagonetki. Ali posle svega 45 minuta odašiljač se pokvario i spao s ajkule. "Bio sam potpuno potišten jer sam bio ubeđen da je to jedinstvena šansa u mojoj karijeri da proučavam belu ajkulu", kaže Skomal.

Povezane vesti

Ali ne i poslednja. Sledećih nekoliko godina često je mislio na Maricu i pitao se da li je stvarno bila sama. A onda, baš na Dan rada 2009. godine, sve se promenilo (Dan rada se u Americi praznuje prvog ponedeljka u septembru, prim. ur. NG Srbija). Kormilar je spazio pet velikih belih ajkula u blizini Kejp Koda. Tokom vikenda Skomal ih je sve obeležio. "Potpuno sam odlepio. Adrenalin mi je neprekidno skakao. Mogao sam lepo da čujem srce kako mi lupa u grudima. O tako nečemu sam sanjao čitavog života."

A post shared by Brian Skerry (@brianskerry) on Jul 26, 2016 at 3:47pm PDT

Od tada su se bele ajkule vraćale svakog leta, zbog čega su Kejp Kod proglasili njihovim novim, šestim sabiralištem. Koliko uopšte ima velikih belih ajkula na svetu? Kao odgovor na to uzmimo za primer njihovu omiljenu teritoriju od Kalifornije do Donje Kalifornije. Prvi pokušaj prebrojavanja ajkula započeo je Skot Anderson dok je sredinom 1980-ih kao volonter proučavao morske ptice na jednom ostrvu zapadno od mosta Golden gejt u San Francisku. Anderson i ostali počeli su da prate ajkule – najpre vizuelno, potom pomoću akustičnih odašiljača, a odnedavno i satelitima. Tokom poslednjih 30 godina prikupili su na hiljade zapažanja o pojedinim ajkulama, koje su prepoznavali po obliku i ožiljcima na leđnim perajima, ili po karakterističnoj liniji između sivog tela i belog trbuha. Naučnici znaju gde se ajkule okupljaju i kako se hrane. I svake godine s uto uglavnom iste ajkule koje su viđali prethodnih godina.

To je pokrenulo jedno zanimljivo pitanje: Da li se po broju ajkula koje ste videli može zaključiti koliko njih ne možete da vidite? Jedan tim istraživača iz Kalifornije upravo je to uradio 2011. godine i došao do zaključka da čak i u najfrekventnijem području u kalifornijskim vodama nema više od 219 odraslih ajkula. Čak i za vrhunske grabljivce, koji su uvek znatno ređi od svog plena, taj broj je veoma mali. Ovaj podatak je šokirao javnost i odmah došao na udar drugih stručnjaka.

Naravno, prebrojavanje velikih belih ajkula mnogo je teže od brojanja kopnenih životinja, pa čak i morskih sisara. Zato naučnici prave pretpostavke o kretanju ajkula, a zatim na osnovu toga izvlače zaključke. Takva je, recimo, pretpostavka da u Kaliforniji nekoliko područja gde ajkule love predstavljaju celu teritoriju. Drugi su došli do istog zaključka koristeći drukčije pretpostavke, a po jednoj studiji broj ajkula je oko deset puta veći. (Oni su uključili i mlade primerke, koje prva studija nije uzela u obzir jer se o njima zna vrlo malo.) Uskoro je počelo procenjivanje broja ajkula i na drugim sabiralištima na svetu. U Južnoafričkoj Republici populacija je procenjena na nekih 900 primeraka, a populacija oko meksičkog ostrva Gvadalupe (koje pripada teritoriji kalifornijskog sabirališta) na svega oko 120.

Da li je to mnogo ili malo? Da li velike bele napreduju ili nestaju? Na svetu ima još oko 4.000 tigrova i 25.000 afričkih lavova. Ako uzmemo najniže procene, globalna populacija velikih belih ajkula približna je tigrovima, koji su ugrožena vrsta. A s najvećom procenom populacija bliža je lavovima, koji su svrstani u ranjive vrste. Neki stručnjaci smatraju da idu u susret izumiranju; drugi pak vide pozitivan pravac razvoja. Neki kažu da je porast populacija foka znak da su velike bele skoro nestale, dok drugi kažu: više foka – više ajkula. Aron Meknil, australijski statističar koji prati podatke o ajkulama, kaže da njihova pojava oko Kejp Koda i povećana aktivnost u južnoj hemisferi nagoveštavaju ono drugo. "Nisam našao nijedan dokaz u poslednjih deset godina da broj velikih belih ajkula opada", kaže Meknil. "Tačno je da su ih ljudi mnogo potamanili, ali ne toliko da bi izumrle. Ja čak mislim da se njihov broj uvećava,ali vrlo, vrlo sporo."

Postoji razlog za nadu. Danas gotovo nijedan ribar ne ide namerno u lov na veliku belu ajkulu, ali po Konvenciji o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama, bele ajkule imaju visok status zaštite jer ih ribari hvataju slučajno. S tako malim brojem jedinki čak i slučajan ulov može znatno da ošteti vrstu, koja kao vrhunski grabljivac ima ekološki važnu ulogu u održanju ravnoteže umorima i okeanima.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka