MOĆ OSMICE: Sve što ste želeli da znate o čudesnom svetu hobotnica

Hobotnice mogu da menjaju oblik i boju kad god požele, da ispuštaju mastilo, da se zavlače u najuže pukotine i osećaju ukus svojim pijavkama. Pa zašto nas onda toliko podsećaju na nas?

Zamislite da sedite na morskom dnu uz obalu indonežanskog ostrva Lembe. Dubina nije velika, nekih pet metara, i ima mnogo svetlosti. I kao što se i očekuje u tropskim morima, voda je topla. Svuda okolo je namreškan sivi pesak, ponegde pokriven nekom vrstom zelenkastog taloga. I dok tako osmatrate dno, odjednom primećujete ljušturu morskog puža. Ljuštura je masivna, sa šest debelih bodlji. Možda je puž još uvek unutra. Ili je možda odavno uginuo pa se u ljušturu nastanio rak samac. Radoznalo uzimate ljušturu i okrećete je. Kad ono, red pijavki. I par očiju.

Hobotnica. I to vrsta Amphioctopus marginatus, poznata i kao kokosova hobotnica. Ime je dobila po običaju da se skriva u ljusci kokosovog oraha (koji ponekad pokupi i nosi sa sobom kao skrovište u slučaju nužde). Međutim, ona će se isto tako sakriti i u prvu praznu ljušturu, samo ako je dovoljno velika.

Hobotnice su brzi i okretni lovci koji hvataju i jedu raznovrstan plen, od školjki do rakova i riba. Telo bez kostiju, složen životni ambijent, raznovrstan jelovnik, izbegavanje neprijatelja – sve su to faktori, smatra Godfri-Smit, koji su doprineli razvoju visoke inteligencije.

Tako ćete, na primer, naići na hobotnicu koja svojim pijavkama drži otvorene kapke neke prazne školjke. Zatim ih ispušta i malo se pridiže, kao da procenjuje situaciju i razmišlja šta da uradi. Morate biti potpuno mirni da je ne uplašite. Malo kasnije hobotnica izlazi iz ljušture. Telo joj nije veće od vašeg palca, a kraci su otprilike triput duži. Dok se kreće po pesku, poprima odgovarajuću nijansu tamno sive boje. Mislite da odlazi? Ne. Jedan deo kraka pruža po pesku, a ostale preko ljušture. Zatim jednim jedinim pokretom prevrće ljušturu i zavlači se u nju.

A post shared by National Geographic (@natgeo) on Jan 23, 2017 at 8:01pm PST

Da je ne biste više uznemiravali, rešite da otplivate dalje. Ali tada primećujete jedan mali pokret. Životinja je štrcnula mlaz vode i očistila pesak ispod ljušture. Tako se između ljušture i dna stvorio mali jaz. A iz njega proviruju dva oka. Približite se i kroz masku se na trenutak gledate oči u oči. Od svih beskičmenjaka hobotnice su nam nekako najsličnije. Možda zbog načina na koji nam uzvraćaju pogled, kao da nas analiziraju. (Po tome se izdvajaju čak i od mnogih kičmenjaka. Većina riba nas gleda potpuno ravnodušno.) A možda i zbog njihove spretnosti. Njihovih osam kraka snabdeveno je stotinama pijavki, što im omogućava da vešto barataju objektima. Ne samo da mogu da otvore kapke neke školjke već su u stanju da razmontiraju i sistem za filtriranje u akvarijumu i odvrnu poklopac s tegle. To ih izdvaja i od sisara kao što su delfini, koji, koliko god da su pametni, zbog svoje građe ne mogu da odvrnu ništa.

Istovremeno, hobotnice svojim izgledom podsećaju na neka vanzemaljska stvorenja iz mašte. Za početak, recimo, imaju po tri srca i plavu krv. Kada se osete ugroženim, istisnu oblak mastila i šmugnu u drugom pravcu. Hobotnice nemaju kosti. Jedini cvrsti delovi tela su im "papagajski kljun" (čeljust slična kljunu papagaja) i hrskavica oko mozga. To im omogućava da se provuku i kroz najuže pukotine i tako spasu od neprijatelja. Hobotnice ce poput Hudinija pobeći iz svakog akvarijuma sem ako baš nije napravljen specijalno za njih. I ne samo što svaka njihova pijavka može da se pokreće nezavisno već je snabdevena i receptorima ukusa. To je kao kada bi vaše telo bilo pokriveno s nekoliko stotina jezika. U koži imaju ćelije osetljive na svetlost. To im je i najčudesnija osobina, ali o tome nešto kasnije. Da najpre upoznamo jednu drugu hobotnicu.