Pošto je veoma cenjena zbog sušija, atlantska plavopera tuna se nemilosrdno izlovljava.
Ispod površine more je jednolično plavo kao neka ogromna prazna katedrala, a sunce iznad vas deluje kao lelujava užarena tačka, čiji se zraci probijaju kroz morsku površinu kao kroz bojeno staklo. Ali već sledećeg trenutka sve uzavri od džinovskih tuna nalik velikim bombama, od kojih su one najveće duge i više od četiri metra i teške više od pola tone. Pod prelomljenim zracima sunca u vodi njihovi svetli bokovi blistaju i svetlucaju poput uglancanih štitova. A njihova čvrsta peraja – dugo, zakrivljeno analno peraje i drugo leđno – bleskaju kao sablje. Žustro mašući repnim perajima u neprekidnom ritmu, jato juri brzinom od 10 čvorova, a na trenutke ubrza i do 25 čvorova. I kao što se iznenada pojave, isto tako naglo i nestanu. Odjednom je okean ponovo pust. Jedino tu i tamo poneki oblačić krljušti otkriva gde je neka od tuna progutala haringu. Krljušti žrtava vrludaju u uzburkanoj vodi koju su tune ostavile za sobom, odlazeći u punoj brzini. Vodeni vrtlozi se polako smiruju i nestaju, a krljušti lagano tonu, svetlucajući poput dijamanata sa pokidane ogrlice. Zatim sve više blede i na kraju potpuno nestaju u dubini.
Prave tune, iz roda Thunnus, vrlo su snažne ribe, savršenog hidrodinamičnog oblika, opremljene vrhunskim biološkim oruđima. Osobine koje odlikuju prave tune su: veličina, veliki radijus kretanja, efikasna upotreba peraja pri plivanju, toplota tela, velike škrge, odlična termoregulacija, brzo uzimanje kiseonika, velika koncentracija hemoglobina i izuzetno prilagođena fiziologija srca. Sve ove osobine dostigle su svoj vrhunac kod plavopere tune.
Tri vrste plavoperih tuna – atlantska, pacifička i južna – podelile su među sobom sve okeane sveta i krstare po svim morima, izuzev polarnog pojasa. Tuna je moderna riba, ali njene veze sa ljudskom vrstom traju od davnina. Japanski ribari, na primer, love pacifičke tune više od 5.000 godina. Pripadnici plemena Haida sa pacifičkog severozapada love istu vrstu barem podjednako dugo, o čemu svedoče kosti pronađene u njihovim drevnim naseljima. Umetnici iz kamenog doba crtali su tune po zidovima sicilijanskih pećina. Ribari iz gvozdenog doba – Feničani, Kartaginjani, Grci, Rimljani, Marokanci i Turci – imali su osmatračnice sa kojih su osmatrali dolazak jata tuna na svoja mrestilišta u Mediteranu.
"Tune su pomogle da se izgradi zapadna civilizacija", kaže Barbara Blok sa Univerziteta Stenford, poznata naučnica koja izučava ove ribe. "Širom celog Mediterana svi su mrežama lovili velike tune. Tune svake godine migriraju kroz Gibraltarski moreuz, tako da su svi znali kada dolaze. Na Bosforu je, recimo, bilo tridesetak različitih naziva za plavoperu tunu. Svi su koristili mreže potegače, takozvane zagonice, koje se različito zovu u raznim zemljama. Tune su se dobro prodavale i donosile novac. Na novčićima Grka i Kelta nalazile su se velike tune".
"Kraljica svih riba", napisao je Ernest Hemingvej u nedeljniku "Toronto Star" 1922. godine nakon što je video atlantske plavopere tune uz obalu Španije. Karl Line, otac moderne naučne klasifikacije, dao je ime atlantskoj tuni 1758. godine. Line je superiornim životinjama često davao ime od dve ponovljene reči. Tako je kralja svih kuna, žderavca, nazvao Gulo gulo, a bizona, kralja prerije – Bison bison. A atlantskoj tuni je dao ime Thunnus thynnus, kao da je želeo da je proglasi tunom nad tunama.
Možda će vas zanimati i:
-
Životinje |
22. Mar 2021.
Iz mračnih morskih dubina izranjaju značajna otkrića: Zabeležen najveći svetleći kičmenjak do sad
-
Životinje |
12. May 2020.
Da li znate koja je najbrža riba u okeanu?
ZORA RUDI SVOJIM NARANDŽASTOCRVENIM sjajem iznad Kejp Bretona u Novoj Škotskoj. Hladno je u pristaništu u Port Hudu, ali nebo na istoku obećava lepo vreme sa svojim toplim bojama na horizontu. Otiskujemo se, a Denis Kameron, kapetan brodića "Zalivska kraljica IV", usmerava kormilo na sever, ka zalivu Sent Lorens. Uz zadnji zid brodske kabine uspravno su poređani ribolovački štapovi poput pušaka u soški. Na pučini pred nama ribari izvlače najveće tune na svetu.
Sa naše desne strane vidi se veliko ostrvo Kejp Breton, a sa leve, manje ostrvo Port Hud, nisko i zeleno, sa razbacanim belim kućama od dasaka. Kameron je odrastao na ostrvu Port Hud, u jednoj od tih kuća. Seća se kako je lovio veverice u šumi i švrljao po obali u potrazi za starim plutačama i ribarskim kukama ili skupljao nasukane lignje kao mamce za svog oca. Bio je to jedan način života koji je nestao. Velika fabrika za konzerviranje jastoga na ostrvu odavno je zatvorena. A pristanište, koje je 1920-ih vrvelo od ribarskih brodića, prava šuma katarki, sada je pusto. Dvadesetak porodica ribara i farmera nekako je životarilo do 1950-ih, ali su se sve više osipali. Danas na ostrvu živi samo jedan stalni stanovnik.
Ista je priča svuda, u svim ribarskim zajednicama. Okeani polako odumiru. Sve manji broj ulovljene ribe kao posmrtni marš označava kraj za: bakalara u primorskim provincijama Kanade, srdele u vodama Perua, lososa uz obalu pacifičkog severozapada, patagonijske zubatice u vodama Antarktika i ajkule u svim okeanima.
Plavopera tuna ubraja se u najviše lovljene riblje vrste na svetu. Populacija koja se mresti na zapadnoj strani Atlantika smanjena je od 1970. godine za 64 odsto. I čuvene tonare na Siciliji, u kojima su Sicilijanci milenijumima zagrađivali velike tune da bi ih pobili u ritualnom pokolju zvanom matanca, ostaju napuštene jedna za drugom već decenijama unazad. Isto važi za sličan lov tuna, samo pod drugim nazivima, i u ostalim mediteranskim zemljama.
Kameron, kao i svaki izdanak kanadske ribarske porodice, dobro poznaje promenljive ćudi svoje profesije. "Mi nismo lovili tune", kaže on, misleći na generaciju svog oca. "Ribolov na tunu bio je više kao sport. Nekada su je zvali konjska skuša. Koristili su je kao hranu za mačke ili kao đubrivo."
U januaru 2013. godine jedna jedina atlantska plavopera tuna prodata je u Tokiju za 1,76 miliona dolara. Ova neverovatna cena postignuta je delom zbog publiciteta, a delom zbog japanskog rituala. Prva tuna na aukciji svake godine izazove pravi mali rat među kupcima, a cene su previsoke čak i za japanske standarde. Međutim, čak i uobičajena cena za jednu tunu srednje veličine – između 10.000 i 20.000 dolara, zavisno od kvaliteta – zaprepašćujuć je podatak koji dovoljno govori o tome u kojoj meri Japanci iz XXI veka cene maguro, suši od tune. A govori nam i o tome kakva budućnost čeka tune, ukoliko poneka od njih uopšte i doživi XXII vek.
Prave tune, iz roda Thunnus, vrlo su snažne ribe, savršenog hidrodinamičnog oblika, opremljene vrhunskim biološkim oruđima.
I dok Kameron usmerava brodić ka dubokoj vodi, Stiv Vilson, istraživač sa Univerziteta Stenford, koji sarađuje sa Centrom za istraživanje i zaštitu tuna (TRCC) iz Montereja, iz Kalifornije, proverava satelitske oznake koje namerava danas da obradi. A Robi Šalert iz grupe za zaštitu tuna Tag-a-Giant i Vilsonov kolega iz TRCC-a odmotava plavu tapaciranu prostirku ispred samih "vrata za tune" na krmenom delu čamca. Na prostirci, doduše, ne piše: "Dobrodošle!", ali kao da piše. Jer naša namera nije da ubijamo tune, već samo da ih označimo i merimo.
Na 13 kilometara od obale zaustavljamo brodić i zabacujemo tri štapa sa mamcima od skuše. Jedna već grize. Šeldon Gilis, pomoćnik kapetana Kamerona, počinje da se bori sa ribom. Svaki put kad tuna povuče najlon, čuje se nategnuto "tvang". Posle dvadeset minuta još uvek podaleko od krme riba se po prvi put pojavljuje. Gilis procenjuje da ima oko 300 kila. Mahnito namotava najlon na mašinicu kad god mu tuna to dozvoli i znoji se iako je prohladno jutro. Posle još nekih 20 minuta čuje se bučni udar tuninih repnih peraja o krmu. Izvučena je na palubu kroz "vrata" na krmi i sada leži na boku, potpuno mirna i ogromna na onoj prostirci. Ovako izvan vode deluje kao neka veličanstvena mašina koju je stvorila priroda, prelivena živim metalom.
Vilson i njegova ekipa za označavanje rade efikasno i brzo kao mehaničari koji u boksu žurno servisiraju podvodnu trkačku mašinu. Preko očiju joj stavljaju nakvašenu crnu krpu kao povez. A u usta joj ubacuju zeleno crevo i počinju da pumpaju morsku vodu kroz škrge. Odmah se tu stvara i krojački metar, koji je neko dobacio. Metar polažu uz telo, počev od vrha nosa pa do mesta gde se repno peraje račva. Po ovom sistemu merenja, zvanom CFL, riba je duga 300 cm. Po CFL dužini može se tačno predvideti i težina. Ova tuna je teška 556 kila, dakle skoro duplo više nego što je Gilis procenio. Ta tuna je treća po veličini koju je ova ekipa do sada izmerila u svojoj skoro dvadesetogodišnjoj praksi.
Kleknuvši joj na zadnji deo tela da se ne praćaka, Vilson joj zabija titanijumsku strelicu ispred drugog leđnog peraja da bi zakačio satelitsku oznaku. Četvorica članova ekipe hvataju po jedan kraj prostirke i podižu je. Prostirka je sada viseća ležaljka. Naprežući se pod težinom ribe, njih četvorica usitnjenim koracima prave polukrug kako bi tunu okrenuli za 180 stepeni prema "vratima" na krmi. Sa sabljastog analnog peraja Šalert odseca komadić tkiva kao uzorak za analizu DNK. Zatim ona dvojica, koji su iza repa, zadižu svoj deo prostirke. Tuna proleće kroz otvor i stropoštava se natrag u more, pljusnuvši toliko kao da ste bacili konja u vodu. Dva zamaha repom i nestaje.
Veče pre toga Vilson je na svom laptopu programirao satelitski oznaku na ovoj ribi da otpadne 1. juna naredne godine. Dakle, punih devet meseci i dve nedelje, u bilo kojoj vremenskoj zoni da se tuna nalazi, oznaka će slati električnu struju kroz metalnu iglu koja ga drži za provodnik i strelicu u ribi. Elektrolizovana igla će početi da korodira. U roku od nekoliko časova će se prelomiti. Ispupčenje na vrhu oznake napravljeno je od pene koja se ne kompresuje pod pritiskom i zato pluta na svakoj dubini. Oznaka će se podići kroz zrake morske katedrale prema svetlosti na površini. Kad izbije na površinu, počeće da emituje šifrovane tajne ove tune – o njenim putovanjima, sezonama, koliko je i kada ronila – i da ih šalje malom sazvežđu satelita Argos koji kruže u orbiti nad okeanom.
BARBARA BLOK UPRAVLJA Centrom za istraživanje i zaštitu tuna (TRCC) iz Hopkinsove morske stanice na Keneri Rou, u saradnji sa Monterejskim akvarijumom koji je odmah tu pored. Kada oznaka otpadne u svoje programirano vreme, satelitski podaci sa Atlantika preskaču ceo kontinent do Kalifornije i stižu ovamo u Hopkinsovu stanicu na dešifrovanje. Do pre trideset godina nauka nije znala ništa o kretanju tuna. Tajne njihovih migracija od tada se razotkrivaju, jedna po jedna, zahvaljujući tehnologiji označavanja koju su započeli Blokova i ostali.
Unutrašnjost Barbarine laboratorije podseća na neku vrstu galerije. Zidovi i vrata prekriveni su raznim grafikonima, mapama i ilustracijama iz naučnih časopisa, kao da ste na izložbi. Kad bi joj trebalo dati ime, mogla bi se zvati "Stanje plavoperih atlantskih tuna".
A stanje tuna nije dobro. Jedan poster, "Procena reproduktivne populacije atlantskih tuna (1950–2008)", prikazuje grafikon reproduktivne biomase tuna u Meksičkom zalivu iznad sličnog grafikona tuna na Mediteranu. Obe populacije su prikazane linijama u obliku jegulja i obe jegulje rone ka dnu svojih grafikona. Već su probile isprekidanu liniju koja označava minimum biomase za održanje vrste i rone još dublje, ka tački na kojoj piše "nula".
Grafika na mapama liči na neko delo poentilizma. Lokacije plavoperih tuna, na osnovu podataka dobijenih od elektronskih oznaka tokom niza godina, predstavljene su kao gomila kružića u raznim bojama. Mape koje najviše zanimaju Blokovu prikazuju rasprostranjenost tuna u odnosu na takozvanu ICCAT liniju.
Ribljim fondom atlantskih tuna upravlja Međunarodna komisija za zaštitu atlantskih tuna (ICCAT). Za geografsku podelu ovog fonda ICCAT koristi jednu isprekidanu liniju koja vertikalno deli severni Atlantik. Ova demarkaciona linija, ucrtana 1981. godine, prati meridijan na 45º zapadne geografske dužine i deli zapadnu populaciju atlantskih tuna od istočne. Poentilističke mape u laboratoriji pokazuju jednu čudnu stvar. Pozicije elektronski oznaka zapadnih tuna, predstavljene crvenonarandžastim kružićima, najgušće su u Meksičkom zalivu, gde se ova populacija i mresti, a odavde se šire ka istoku u Atlantik. One slobodno prelaze preko ICCAT linije i dopiru sve do Portugalije i Španije. Isto tako, pozicije označenih tuna istočne populacije, predstavljene belim kružićima, najgušće su u Mediteranu, gde se mreste, a odatle se šire na zapad i prelazeći preko ICCAT linije stižu u priobalne vode Sjedinjenih Država i Kanade.
Tri vrste plavoperih tuna – atlantska, pacifička i južna – podelile su među sobom sve okeane sveta i krstare po svim morima, izuzev polarnog pojasa.
Prema tome, mape nam pokazuju da je ICCAT linija čista fikcija. Naučnici su ranije verovali da svaka populacija ostaje na svojoj strani okeana, ali sada više niko ne misli tako. Po celom Atlantiku, gde god se ova vrsta hrani, mešaju se istočna i zapadna populacija. Izgleda da se one razdvajaju jedino kad su u pitanju njihova mrestilišta.
Činjenica da se dve populacije mešaju bila je dobro poznata Blokovoj i ostalim označiteljima, kao i istraživačima DNK, još pre jedne decenije. Pa ipak, nju tek treba da prihvati ICCAT. Procenjuje se da otprilike polovina svih tuna ulovljenih uz istočne obale Severne Amerike potiče iz Mediterana, no i pored toga, kad se neka od njih ulovi na zapadu, računa se da potiče iz zapadne populacije. Prema tome, ICCAT podela ne samo da je pogrešna već nema nikakvog smisla. Osim toga, ICCAT nije posvetio dovoljno pažnje ilegalnom tunolovu iako istraživanja pokazuju da se ilegalno izlovi mnogo tuna.
Najvećim delom svog postojanja, ICCAT je ignorisao savete svog naučnog panela, Stacionarnog komiteta za istraživanja i statistiku (SCRS). Za istočnu populaciju, koja se mresti u Mediteranu i koja je mnogo veća, ICCAT je rutinski uspostavio veće kvote nego što nauka preporučuje. SCRS je 2008. godine objavio svoju krajnje alarmantnu procenu o statusu istočne populacije. Ulovljena količina, stoji u izveštaju, najmanje je dva puta veća od dozvoljenih 28.500 tona i čak četiri puta veća od minimuma potrebnog za obnavljanje vrste. Predložili su prekid ribolova tokom glavnog perioda mresta i snizili dozvoljenu kvotu ulova na 15.000 tona, ili čak i manje. Ali ICCAT je, po običaju, ignorisao ovaj zahtev.
Iste godine ICCAT je naručio nezavisnu komisiju za izveštaj o svom poslovanju. Komisioni odbor, koji su sačinjavali eminentni stručnjaci za ribarstvo i naučnici iz celog sveta, nije bio blagonaklon. Rečeno je da je gazdovanje ICCAT-a istočnom populacijom "međunarodna sramota" i "parodija ribolovnog gazdovanja". Slično mišljenje izneli su i Nacionalna okeanska i atmosferska administracija SAD-a i Međunarodno udruženje za očuvanje prirode. Ekolozi su osmislili šaljivu parolu da skraćenica ICCAT znači "Međunarodna zavera da se polove sve tune", ali to nije šala. To bolje opisuje stvarno stanje od zvaničnog izveštaja.
Dobra vest je što jedan deo ribarskih stručnjaka smatra da populacije atlantskih tuna, ukoliko im dozvolimo da se oporave, mogu da dostignu pet puta veći broj nego danas i sa mudrim gazdovanjem mogle bi ubuduće stalno da pružaju jednu zdravu kvotu ulova.
Zbog posledica dugogodišnjeg lošeg gazdovanja u tunolovu Monako je 2009. godine predložio da se atlantska plavopera tuna uvrsti u Dodatak 1 CITES-a, Konvencije o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama. Stavljanje na tu listu značilo bi zabranu međunarodne trgovine tunama, pa su se delegati CITES-a iz ribolovnih zemalja udružili da ponište ovaj predlog. Ali ICCAT se trgnuo. Te godine je po prvi put poslušao naučnike u određivanju kvota za istočnu populaciju. A da bi suzbio ilegalni ribolov, 2011. godine je započeo testiranje novog elektronskog sistema kojim bi se riba pratila od boravka u okeanu do riblje pijace. Ovaj sistem će u potpunosti da počne da se primenjuje početkom ove godine. ICCAT je rešio da 2015. godine napravi i reviziju svojih zastarelih protokola procene ribljeg fonda.
ICCAT je krenuo u pravom smeru, ali njegova struktura i rukovodstvo ostaju i dalje nepromenjeni, podložni političkim pritiscima zbog ribolovnih interesa u svojim zemljama članicama. Pitanja tuna i tunolova oduvek su bila politizovana, a u poslednje vreme naročito. Pošto ICCAT više ne može da jednostavno ignoriše savete naučnika, sada se traže načini da se naukom manipuliše. "Neizbežno je da procene ribljeg fonda nisu uvek potpuno tačne", kaže Amanda Nikson, direktor globalne zaštite tuna pri Pjuovom dobrotvornom fondu. "Sada se koristi nepotpuna procena pojedinih područja kako bi se opravdale veće kvote".
Možda će vas zanimati i:
-
Životinje |
10. Jun 2020.
Paralelni univerzum: Fotografije neverovatnih bića iz morskih dubina
-
Životinje |
04. Sep 2020.
Zašto ribe nemaju vrat?
Biolozi koje finansira ribarska industrija kažu da možda još uvek postoje neotkrivena mrestilišta atlantske tune. Moguće je, naravno, ali ne postoji pravi dokaz za tako nešto. U svakom slučaju, ovakve izjave idu na ruku onima koji, kao i uvek, u svemu gledaju samo svoj poslovni interes.
HOPKINSOVA STANICA, koju je 1892. godine osnovao Univerzitet Stenford, bila je prva morska laboratorija na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Njene oronule zgrade, kao i napuštene fabrike za preradu ribe u njenoj blizini, predstavljaju relikvije iz doba sardina, kada je ovaj ribolov cvetao do pre 60 godina. Mesto je puno duhova. Glavni među njima je Ed Rikets, koji je Džonu Štajnbeku poslužio kao inspiracija za lik Doka u romanu "Slike iz Montereja" (Cannery Row). Noću bi ovaj svojeglavi ekolog napuštao Pacifičke biološke laboratorije, svoju klimavu firmu sa jednim zaposlenim, koja se nalazila u ulici Keneri Rou 800, i ušunjao bi se u Hopkinsovu biblioteku da istražuje. Rikets je nestao zajedno sa industrijom sardina. Poginuo je 1948. godine na železničkoj rampi u Montereju, a poslednja fabrika sardina, pogođena preteranim izlovom, zatvorena je neku godinu kasnije. Sardine su 1980-ih počele ponovo pomalo da se oporavljaju, ali sada je njihov fond ponovo veoma opao.
Hopkinsovu stanicu i Monterejski akvarijum deli samo kratki deo stenovite obale. Rikets je sigurno prolazio tom obalom dok je noću krišom išao u čitaonicu. Na granici između Hopkinsove stanice i akvarijuma, u aneksu koji su koristile obe insititucije, nalaze se tri velika rezervoara, duboka do pojasa, puna mladih pacifičkih tuna. Blokova i njene kolege razradili su tehniku postavljanja oznaka na precima ovih riba.
Ako mislimo da plavoperoj tuni obezbedimo budućnost, biće joj potrebno mudro gazdovanje uz savete dobrih naučnika. Ovde u Montereju dobro se vide posledice kada se radi suprotno. Odmah ispod tankova sa tunama, koje neprekidno plivaju u krug, nalaze se redovi betonskih stubova, ruševine dokova fabrike sardina koji su se protezali u zaliv da bi prihvatili široke, srebrne reke sardina kojih odavno više nema.
Možda će vas zanimati i:
-
Životinje |
16. Mar 2021.
Imaju nekoliko milimetara, a vidi im se svaki organ: Neverovatne fotografije iz mračnih morskih dubina
-
Galerije |
03. Sep 2020.
U LOVU SA SOMOM: Noćna avantura na dnu Savskog jezera
