Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kazuari: Stvarno velika ptica

Na krajnjem severu Australije kazuar ima ključnu ulogu u oblikovanju prašume.

  Izvor: Snimio: Kristijan Zigler

ĆALE IMA TERITORIJU blizu Kurande, mestašca u brdima iza Kernsa, gde živi već 30 godina. Njegova teritorija obuhvata deo guste šume, drum i baštu „Doma kazuara”, motela u kome sam i ja odsela na nekoliko dana. I pored letnje žege krevet ima električno ćebe – da bi posteljina ostala suva po vlažnom prašumskom vazduhu. I dok ja sedim na verandi i pijuckam kafu, Ćale se sa svoja tri ptića šetka po dvorištu.

Ćaletov „šlem”  na glavi malo je naheren u stranu i kao da je oštećen. Njegovi ptići, stari oko četiri nedelje i narasli do visine kolena, ispuštaju čudne zvižduke dok trčkaraju okolo. On uglavnom ćuti, samo s vremena na vreme bučno zaklepeće kljunom. Ponekad i podrigne. A poneka i huče. To radi tako što glavu spusti nisko, naduva vrat i ispušta seriju tonova vrlo niske frekvencije. Dok to radi, perje mu se sve nakostreši. A kad sedne, ptići odmah potrče da se ušuškaju u njegovo perje.

Ptići očito imaju različite temperamente. Jedan ima avanturistički duh i voli da se odvaja daleko od grupe, pa Ćale mora da ga doziva hukanjem. Drugi je bojažljiv i ne odvaja se od Ćaleta. On najviše i traži pažnju od oca. S vremena na vreme dodirnu se vrhom svojih kljunova, što kod kazuara možda znači poljubac. Ali dodir uvek potiče od ptića, nikad od oca. Ovaj ptić takođe skuplja krpelje sa očevog vrata i jede ih u slast. Njam-njam.

Ćale i njegovi ptići kao da se drže iste svakodnevne rutine. Jedu ujutru, tokom najtoplijeg dela dana se odmaraju i ponovo jedu negde pred sumrak. Ponekad se i okupaju u obližnjem potoku. Visoko u krošnji obližnjeg drveta nalazi se gnezdo jastreba i kazuari često zastanu ispod da vide nije li nešto od hrane palo dole – neki mrtav gušter ili zmija možda. Ako jeste, poješće ih.

Ali uglavnom se hrane voćem. U toku dana jedan odrasli kazuar pojede na stotine voćnih plodova i bobica. Ipak, želudačni sokovi kazuara nisu previše jaki, pa semenje voćki ostaje netaknuto. I tako, dok kazuar švrlja po svojoj teritoriji i jede, pije, kupa se i kaki, on usput rasejava semenje iz jednog dela šume u drugi – ponekad po 800 i više metara dalje. On raznosi seme i uzbrdo i preko reka. Drugim rečima, i tamo gde Zemljina teža nije dovoljna da ga prenese. I tako, posredstvom svog izmeta sa mirisom voća kazuari su glavni raznosači semena po okolini.

A za mnoge vrste drveća su i jedini raznosači semena. Ima u Australiji i drugih stvorenja koja se hrane voćem – malih ptica, slepih miševa i torbara kao što je mošusni pacov-kengur, krznato stvorenje šiljatog lica, velikih ušiju i golog repa – ali oni su suviše mali da bi velike voćne plodove preneli daleko. A u prašumi većina drveća ima velike, teške plodove sa velikim, teškim semenjem jer takvo seme bolje raste na mračnom šumskom tlu.

Životinje koje prolaze jedu plodove i prenose semenje, i tako obezbeđuju budućnost šume. Tako biljke počinju da rastu na novim mestima. To znači da su kazuari kao glavni konzumenti voća ujedno i glavni arhitekti šume.

Oni takođe pomažu semenu nekih biljaka da proklija. Drvo Ryparosa kurrangii, na primer, raste samo na jednom uskom području australijske priobalne prašume. Istraživanja su pokazala da samo 4 odsto semena ovog drveta proklija ukoliko nije prošlo kroz probavni trakt kazuara. A ako je prošlo, proklija čak 92 odsto. (Niko ne zna da objasni razlog ovolike razlike.)

I zato, kad bi kazuari nestali, struktura prašume bi se vremenom promenila. Određene vrste drveća bi se manje širile, a neke vrste bi verovatno potpuno iščezle. A to bi bila velika šteta. Jer prašume na krajnjem severu Australije, kao što je Dejntri, na primer, predstavljaju ostatke nekadašnjeg superkontinenta zvanog Gondvana. Mnoge od ovih biljaka su potomci vrsta koje su rasle u prašumama pre 100 miliona godina, kada su Australija i Antarktik bili spojeni kao jedan kontinent. Kao takve, one predstavljaju živi muzej, izuzetan primer puteva evolucije, dokaz kakve sve biljke mogu da postoje. Ima tu paprati koje liče na kokosove palme sa visokim, tankim stablima i dugim, resastim lišćem, ali i palmi čiji listovi podsećaju na ogromne japanske lepeze. Ima drveća koje raste na drveću i orhideja koje rastu na drveću, a još dalje prema krošnji i paprati koje liče na korpe.

NAŽALOST, ovih prvobitnih šuma je sve manje i manje. A zajedno sa šumom polako nestaju i kazuari.

Koliko ih je još ostalo? To je najspornije pitanje u biologiji kazuara. U Australiji se nalazi na listi ugroženih vrsta, a njihov broj se najčešće procenjuje na oko 1.500 do 2.000 ptica. Ali to su samo nagađanja jer niko ne zna tačan broj.

Problem je u tome što je kazuare teško prebrojati. Oni žive usamljeno u gustim šumama. Rezultati pokušaja da im se broj utvrdi na osnovu DNK iz njihovog izmeta još nisu objavljeni. Kao ni procena na osnovu fotografija pojedinih ptica koje dolaze na hranilišta koja se postavljaju posle sezone ciklona. Zato nije utvrđeno da li populacija raste ili opada, odnosno koliko su ove ptice zaista blizu izumiranja.

Ipak, ono što je očigledno, to je da kazuari imaju probleme. Jer kao što kazuari ponekad ubijaju pse, tako i psi ubijaju kazuare, naročito mlade ptice. Divlje svinje mogu da unište gnezdo kazuara, a s druge strane, kazuari često stradaju i od zamki za svinje. Posebnu opasnost predstavlja saobraćaj. Dok sam ja tamo boravila, jednog od Ćaletovih ptića umalo da udari kamion. A u Mišn Biču, lepom primorskom gradiću južno od Kernsa, svake godine na putevima nastrada po nekoliko kazuara.

Videla sam jednog od nastradalih kazuara kako leži pozadi u kamionetu Službe za zaštitu parkova i divljih životinja Kvinslanda. Čuvar ga je pokupio odmah pošto je nesreća prijavljena. Bila je to jedna mlada ženka na samoj ivici polne zrelosti. Imala je malu krestu na glavi i još uvek nešto smeđeg perja. Podloga pod njom bila je zamazana krvlju, a iz kljuna joj je curela neka blatnjava tečnost. Noge su joj bile izguljene. A oči otvorene, ali mrtve.

Prišla sam i dodirnula je. Koža na vratu joj je bila baršunasta. A „šlem” joj nije bio tvrd kao što sam očekivala, već sunđerast. Ovako izbliza noge su joj izgledale ogromno.

Čuvar je bio očigledno uzbuđen i neprekidno je pričao o lokalnoj politici zaštite kazuara. Rekao je kako pojedine grupe žele da ograde puteve i naprave podzemne tunele za kazuare. Drugi opet smatraju da to nije rešenje, već da treba ograničiti brzinu i postaviti više znakova za upozorenje na kazuare. „U poslednjih šest nedelja nastradale su tri ptice”, kaže on. Skinuo je telo mrtve ptice sa kamiona i stavio ga u zamrzivač, gde će sačekati na autopsiju. I upravo dok je on to radio, pojavio se jedan drugi kazuar iza zgrade, kao živi kontrast između veličanstvene žive ptice i unakaženog mrtvog tela u zamrzivaču.

Putevi ujedno presecaju šumu. A što je šuma više izdeljena i isparčana, to je mladim kazuarima sve teže da nađu svoju teritoriju. Pošto su ove ptice izrazito teritorijalne, potrebno je mnogo pogodnog staništa da bi populacija uopšte opstala. A to me navodi na jedan drugi problem – izgradnju.

Tipičan primer je projekat „Oaza u Mišn Biču”. Nikle su asfaltirane ulice sa svetiljkama, nazvane imenima poput Sendpajper Klouz. Ali kuća još nema, već samo praznih placeva sa uredno ošišanom travom i pobodenim tablama sa natpisom „Na prodaju”. Jedini stanovnici su ibisi, koji se sklanjaju od sunca u hladu ono malo preostalog drveća. Kazuar Ćale i ne sluti da je njegova šuma stavljena na prodaju i da će biti posečena da bi se tu izgradile nove kuće. Neki lokalni stanovnici pokušavaju to da spreče. Udružuju se da bi otkupili zemlju i podigli prirodne rezervate te ponovo zasadili prašumsko drveće na iskrčenom zemljištu, a s druge strane, da bi uticali na farmere da ne seku šumu. Želja im je da povežu isparčane delove šume tako da mladi kazuari koji traže teritoriju mogu da se kreću od jednog do drugog dela a da pritom ne moraju da prelaze preko otvorenih plantaža šećerne trske i auto-puteva. Jer kazuari više zavise od šume nego što šuma zavisi od njih.

I na kraju, želim da se oprostim od vas uz poslednju sliku koju sam ponela u sećanju. Nalazim se u Dejntriju, najnetaknutijem delu preostale prašume. Stojim pored jednog smokvinog drveta u nadi da ću ugledati Krinklkata, mladog mužjaka, sa svoja dva ptića. Njegova teritorija preklapa se sa teritorijom Velike Berte, ogromne veličanstvene ženke koja je verovatno majka ovih ptića. Ovde živi i jedna ljudska porodica sa troje dece, zajedno sa džinovskom zelenom žabom gatalinkom koja se uselila u njihovu kuhinju i nastanila u jednom tiganju. Odjednom između drveća dotrčava najmlađe dete da mi kaže kako se Krinklkat sa svojim ptićima upravo zaputio prema obližnjem potoku. A kako sam se ja približila da ih vidim, Krinklkat se odjednom potpuno uspravlja i gleda me. A zatim on i njegovi ptići lagano iščezavaju u sumraku.

Pogledajte galeriju fotografija

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka