Na krajnjem severu Australije kazuar ima ključnu ulogu u oblikovanju prašume.
Na zemlji ispred mene nalazi se okrugla gomila nečega što liči na vlažno ljubičasto blato. Otprilike je veličine kačketa za bejzbol i načičkana je bobicama i semenkama – ima ih više od 50. Neke semenke su veće od koštice avokada.
Kleknula sam da pogledam izbliza. Primakla sam nos i onjušila. Miriše na mešano voće s daškom sirćeta. Ima i primesu trpke arome jakog crnog čaja od kojeg vam se skupljaju usta. Čudan miris, ali ne i neprijatan.
Šta je to? To je ptičji izmet. Veliki ptičji izmet. Od velike ptice.
Pogledajte galeriju fotografija
Ustajem i osvrćem se oko sebe. Nalazim se u prašumi Dejntri, na dva sata vožnje obalom od primorskog mesta Kerns, na krajnjem severu Australije. Šumsko tlo se šareni od sunčevih zraka koji se tu i tamo probijaju kroz krošnje. Na obližnjem drvetu primećujem Bojdovog šumskog zmaja – predivnog guštera sa krestom na glavi i bodljama duž kičme. Odnekud se čuje zujanje insekata. Ali od velike ptice ni traga.
Ja je verovatno ne bih primetila čak i da je bila tu odmah iza drveća. Jer iako je velika, ona se odlično stapa sa šumskim senkama.
Reč je o ptici Casuarius casuarius, južnom kazuaru, najvećem ljubitelju voća u australijskoj prašumi.
KAZUARI SU KRUPNE ptice koje ne mogu da lete, srodne emuima i u daljem srodstvu sa nojevima,nanduima i kivijima. Danas postoje tri vrste. Dve od njih žive samo u prašumama Nove Gvineje i susednih ostrva. Treća i najkrupnija vrsta – južni kazuar – naseljava i vlažne tropske šume severnog Kvinslanda, u delu Australije koji je poput šiljka uperen ka Novoj Gvineji. Jedan deo ptica živi duboko u prašumi (kao što je Dejntri, na primer), dok druge radije borave na ivici šume i ponekad se šetkaju i po ljudskim dvorištima.
Ali kazuar se ne ubraja u obične baštenske ptice. Kad se odrasli mužjak uspravi, može da gleda sa visine na nekog ko je visok 165 cm (kao što sam ja), a može da bude težak i preko 50 kila.
Odrasle ženke su još više i mogu biti teške više od 73 kilograma. Od današnjih živih ptica jedino su nojevi krupniji. Međutim, kazuari uglavnom deluju kao da su mnogo manji nego što jesu jer ne hodaju uspravno već se idu pogrbljeni, pri čemu su im leđa paralelna sa zemljom.
Perje im je blistavo crno, a noge su im ljuspave. Imaju samo po tri prsta, ali zato je unutrašnji prst evoluirao u zastrašujući šiljati klin. Krila su im sićušna i toliko zakržljala da praktično i ne postoje. Ali zato imaju dugačak vrat koji je potpuno go izuzev kratkog, retkog perja što liči na dlake. Koža na vratu preliva se u čarobnim nijansama crvene, narandžaste, ljubičaste i plave boje. A u dnu vrata s prednje strane visi nekoliko dugih nabora obojene kože, zvanih rese. Kazuari imaju krupne smeđe oči i dug, povijen kljun. A na vrhu glave nose visoku rožnatu izraslinu-krestu u obliku šlema ili kacige.
Dovoljno je da vidite dva ili tri kazuara pa da shvatite da se, recimo, za razliku od vrabaca, vrlo lako raspoznaju pojedine ptice. Jedan ima prekrasne duge rese i ravan šlem, dok je drugome šlem onako bećarski malo nakrivljen na jednu stranu. Ta očigledna individualnost, zajedno sa veličinom tela i činjenicom da ne mogu da lete, čini ih na neki način bliskim ljudima. Kreću se kao ljudi, veliki su poput ljudi i međusobno se razlikuju. Zbog svega toga ljudi im često nadevaju imena – kao na primer, Krinklkat („Izborani”), Velika Berta ili Ćale. To ujedno objašnjava i zbog čega od davnina figuriraju u mitologijama prašumskih plemena. Jedni veruju da su kazuari ljudski rođaci, drugi pak da su to ljudska bića koja su se reinkarnirala kao ptice, a treći opet da su ljudi nastali od perja ženke kazuara. Bilo kako bilo, za razliku od ljudi kod kazuara su mužjaci ti koji vode brigu o podmlatku. Oni sede na jajima i brinu o ptićima po devet i više meseci dok se ne osamostale. Razume se, to kod žena izaziva zavist. „Bogami, ja ću da se vratim kao ženka kazuara!”, kaže mi jedna majka petoro dece.
Da mistika oko njih bude još veća, kazuare bije glas da su opasni po ljude. Ako ih držite zatočene i nasrćete na njih grabuljama – što sudeći po video-snimcima sa Ju tjuba neki ljudi rade – naravno da će biti opasni. Veliki su, imaju kandže i jak udarac, koje će, naravno, u odbrani i upotrebiti. Ako se kazuari navade da od ljudi uzimaju hranu, mogu da postanu agresivni i zahtevni. Isto tako, ako se približite mužjaku sa ptićima, može da vas napadne u nameri da ih zaštiti. A ako pokušate da uhvatite ili ubijete kazuara, on može da uzvrati, a tada berite kožu na šiljak. Poznato je i da ponekad ubijaju pse.
Ali da se razumemo, ako ih ostavimo na miru i prema njima se odnosimo sa poštovanjem, kazuari su povučena, mirna i bezopasna bića. Poslednji zabeleženi slučaj da je neki kazuar ubio čoveka u Australiji dogodio se još 1926. godine, a i to je bilo u samoodbrani.
