Ne tako davno britanske vidre bile su skoro iščezle zbog hemikalija koje se ispuštaju u reke. Sada se ponovo vraćaju.
ČARLI I JA TRAGAMO ZA VIDRAMA, u ronilačkim odelima, ispod same morske površine. Tankeri lagano klize ka pristaništima, a zapaljeni gas plamti sa naftnog terminala Salom Vou. Ovo je Šetland, najseverniji špic britanskih ostrva. Helikopteri koji se vraćaju sa platformi u Severnom moru bučno kloparaju dok sleću na aerodrom iza nas, ali nama to izgleda jako daleko.ž
Pogledajte galeriju fotografija
Čarli Hamilton Džejms fotografiše britanske vidre otkako se zaljubio u njih pre nekoliko decenija dok su bile ugrožene i od tada kao opčinjen prati njihov oporavak. On zna kako da se prikrade vidri, a evo i njegove taktike: Moraš da približiš lice što bliže vodi i da budeš tih – ne smeš ni da šapućeš (bolje mahati rukama), diši što tiše, ne bućkaj perajima, i ako budeš imao sreće, možda ćeš uspeti da se približiš nekoj vidri.
Ribice beže na sve strane dok gacamo po plićaku. Dve foke su prišle da nas osmotre i ispitaju kakva su to krupna stvorenja sa buljavim podvodnim naočarima. Ali od vidre za koju smo mislili da je tu, nigde ni traga. A pre samo sat vremena videli smo njenu siluetu kroz dvogled, sa prepoznatljivom okruglom glavom, povijenim leđima i dugim snažnim repom koji joj služi kao kormilo. Mužjaci vidre vole da se tako šepure i mašu svojim repom, verovatno u nameri da drugim vidrama stave do znanja kako je ovo njihova teritorija. Osmatramo i čekamo dok nam se hladnoća uvlači u kosti.
A onda me Čarli kucka po ramenu i pokazuje rukom na stenje uz samu obalu, obraslo vegetacijom. Ljigava masa nagomilanih i isprepletanih mrkih algi, mehurastih bračića i zubatih bračića u svim nijansama oker i braon boje. Bezimeno parče obale. Ničeg na vidiku.A onda opažam jedno mekano krzneno klupko iznad same granice plime. Krzno boje čokolade, toplo i gusto, zbog kojeg su vidre lovili vekovima, izgleda kao zalizano od plivanja u vodi. To je mužjak dug preko jednog metra, težak verovatno između 6 i 9 kilograma, životinja bogatog i sjajnog krzna, koja spokojno spava u svom kutku zaklonjenom od vetra. Leži na leđima, sa stomakom i svetlim podvaljkom okrenutim nagore, ušuškan u nabore sopstvenog krzna, raširenih prednjih šapa na kojima se vide plovne kožice, sa sve četiri noge uvis. Da li hrče? Teško je reći. Njegovi dugi brkovi, koji mu služe kao senzori za detektovanje pokreta u vodi, kao, na primer, vrludanje ribljeg repa, spuštaju se sa obe strane njuške, dugački koliko i sama glava. Kao da ima snopove antena na glavi, a čitav organizam kao da je stvoren da pronađe i uhvati plen. Mada, ne trenutno. Jer, sada je kao sultan na svom divanu. Dok tako leškari, izaziva utisak nadmoći, savršene opuštenosti vrhunskog grabljivca i lagodnog života kakav samo životinje znaju da vode.
