Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zemlja

VELIKA MISTERIJA EVERESTA: U potrazi za kamerom koja bi mogla da izmeni istoriju

Autor MARK SINOT
Autor MARK SINOT

Priča o timu koji se popeo na Everest kako bi rešio njegovu veliku misteriju.

 Izvor: RENAN OZTURK

Pre nešto manje od jednog veka Sendi Irvin i njegov kolega alpinista Džordž Malori nestali su s jednog visokog grebena Mont Everesta. Da li su uspeli da se popnu na sam vrh 29 godina pre nego što su Edmund Hilari i Tenzing Norgaj proglašeni za prve koji su osvojili krov sveta? Pisac ove reportaže sa svojom ekipom pokušao je da krene Irvinovim tragom ne bi li pronašao njegovo telo – i foto-aparat koji bi promenio istoriju ove planine.

"NEMOJ TO DA RADIŠ", rekao mi je. "Suviše si umoran. Nije vredno toga."

Možda će vas zanimati i:

Džejmi Mekginis, naš vodič i vođa ekspedicije, pogledao me je ozbiljno svojim upalim, zakrvavljenim očima. Skinuo je svoju masku za kiseonik i naočare za sunce. Po bradi je imao sede čekinje od višednevnog nebrijanja, a koža mu je poprimila neko mrtvačko bledilo.

Sedeli smo na jednoj gomili stenja, na Severoistočnom grebenu Mont Everesta, na visini od 8.440 metara. To je s kineske strane, daleko od gužve u Nepalu. Sto metara ispod nas nalazila se GPS tačka koja je mogla da reši jednu od najvećih misterija alpinizma. Nova istraživanja ukazuju na to da je legendarni britanski istraživač Endru Sendi Irvin, koji je pao s litice, ostao da leži upravo na tom mestu. Da li je njegovo telo još uvek tu?

Pre skoro jednog veka Irvin i njegov kolega alpinista Džordž Malori nestali su prilikom spuštanja sa ovog grebena. Od tada je ostala nedoumica da li je neko od njih, ili možda obojica, tog dana uspeo da se popne na sam vrh, 29 godina pre nego što su Edmund Hilari i Tenzing Norgaj proglašeni za prve koji su kročili na vrh Everesta. Veruje se da je Irvin nosio sa sobom Kodakov džepni foto-aparat. Ako bi se taj aparat pronašao i ako u njemu postoje snimci, onda bi to potpuno izmenilo istoriju osvajanja najvišeg vrha na svetu.

Na ovoj retuširanoj fotografiji vidimo nasmejanog Irvina (skroz levo) kako stoji pored Malorija, koji je stavio nogu na rame Šebiru, članu ekipe zaduženom za transport. Sa ovom hrabrom, prekaljenom ekipom penjača iz 1924. godine Britanci su napravili svoj treći pokušaj u četiri godine da osvoje Mont Everest.
Na ovoj retuširanoj fotografiji vidimo nasmejanog Irvina (skroz levo) kako stoji pored Malorija, koji je stavio nogu na rame Šebiru, članu ekipe zaduženom za transport. Sa ovom hrabrom, prekaljenom ekipom penjača iz 1924. godine Britanci su napravili svoj treći pokušaj u četiri godine da osvoje Mont Everest.
Izvor: DŽON NOEL, EKSPEDICIJA NA MONT EVEREST 1924. KRALJEVSKO GEOGRAFSKO DRUŠTVO

 Prostudirao sam teren oko sebe: čitav niz kratkih, strmih obronaka, stešnjenih između litica, pokrivenih snegom i šutom, u zoni svetlo obojenih stena poznatih kao Žuti pojas. Četiri hiljade metara ispod pusta zaravan Tibetanske visoravni titrala je poput neke fatamorgane.

U proteklih 48 sati vrlo malo sam spavao i osećao sam slabost i mučninu usled ovako velike visine. Otkako smo pre tri dana krenuli iz isturenog baznog kampa na 6.400 metara, pojeo sam samo nekoliko zalogaja smrznutog karija, šačicu brazilskih oraha, i na vrhu Everesta komadić čokoladice – koji sam kasnije povratio. Bio sam toliko umoran da me je mozak, željan kiseonika, preklinjao da legnem i sklopim oči. Ali krajičkom svesti shvatio sam da se, ako legnem, možda neću nikad probuditi.

Nekoliko kamenčića skotrljalo se odozgo. Pogledao sam i video našeg fotografa Renana Ozturka kako se spušta niz greben prema nama. Oko ruke mu je bio obmotan tanki sigurnosni konopac ljubičaste boje, naša pupčana vrpca s vrhom Everesta, na kome smo pre nekoliko sati stajali. Skliznuo je niz konopac i sručio se pored mene.

Kineska zastava vijori se rame uz rame sa tibetanskim bojama u planinskom selu Đirong, prvom kineskom gradu u koji je tim ušao nakon napuštanja Nepala. Kineska vlada je decenijama podsticala tibetanske nomade da se naseljavaju u gradovima poput Đironga. Šatorski grad u gradu prihvata ljude raseljene snažnim zemljotresom 2015. godine.
Kineska zastava vijori se rame uz rame sa tibetanskim bojama u planinskom selu Đirong, prvom kineskom gradu u koji je tim ušao nakon napuštanja Nepala. Kineska vlada je decenijama podsticala tibetanske nomade da se naseljavaju u gradovima poput Đironga. Šatorski grad u gradu prihvata ljude raseljene snažnim zemljotresom 2015. godine.
Izvor: RENAN OZTURK

Okrenuo sam se prema njemu: "Šta ti misliš?"

Nije mi odmah odgovorio jer su mu se grudi nadimale. Kad je konačno povratio dah, čuo sam njegov prigušeni glas kroz masku za kiseonik: "Treba to da uradiš."

Klimnuo sam glavom, otkačio se od konopca i pružio prve oprezne korake niz stenovitu padinu. U trenutku kad sam se otkačio od konopca, Ljakpa Šerpa je povikao: "Ne, ne, ne!"

Mahnuo sam mu: "Moram samo nešto da proverim. Neću daleko."

Ali on me je molio da stanem: "Vrlo opasno, vrlo opasno!"

Kao penjač veteran i vodič koji se više puta popeo na Everest, on je znao da je dovoljan i najmanji pogrešan korak na rastresitom šljunku pa da odletim u ambis od 2.000 metara do glečera Rongbuk. Deo mene bio je saglasan s njim i tražio da odustanem. Posle više decenija planinarenja po celom svetu, delom i kao profesionalni vodič, obećao sam sebi da nikad neću preći kritičnu crtu kad je rizik isuviše veliki. Naposletku, kod kuće me je čekala porodica koju jako volim.

Ali sada sam ignorisao i Mekginisa, i Ljakpu, i sopstveno obećanje sebi. Misterija Irvinovog nestanka bila je suviše jak motiv.

Mladi vozač tibetanskog jaka prolazi kroz kineski bazni kamp Everest tokom snežne kiše nakon dugog dana dovlačenja zaliha na gornju planinu. Mnogi vozači jakova žive u selima na severu koja zavise od prihoda od penjačkih ekspedicija. Njihove životinje i dalje su ključne za penjanje na kineskoj strani Everesta.
Mladi vozač tibetanskog jaka prolazi kroz kineski bazni kamp Everest tokom snežne kiše nakon dugog dana dovlačenja zaliha na gornju planinu. Mnogi vozači jakova žive u selima na severu koja zavise od prihoda od penjačkih ekspedicija. Njihove životinje i dalje su ključne za penjanje na kineskoj strani Everesta.
Izvor: RENAN OZTURK Šljunkoviti parking: Do baznog kampa Everest može se doći direktno motornim vozilom, za razliku od kolega na nepalskoj strani, koja zahteva da penjači pešače.
"Šljunkoviti parking": Do baznog kampa Everest može se doći direktno motornim vozilom, za razliku od kolega na nepalskoj strani, koja zahteva da penjači pešače.
Izvor: RENAN OZTURK

Nakon gužve oko večere ekipa kuvara odmara se s gostima. Nepalski kuvar Bire Tamang (pozadi desno) i njegov tibetanski pomoćnik Čhumbi (desno) pripremaju ukusna jela od pirinča i sočiva, supu i knedle za 30 do 40 ljudi dnevno, uključujući i Da Geldže (Dava) Šerpu (pozadi levo), koji je vođa ekipe nosača, i Pasang Gomba Šerpu, privatnog vodiča.
Nakon gužve oko večere ekipa kuvara odmara se s gostima. Nepalski kuvar Bire Tamang (pozadi desno) i njegov tibetanski pomoćnik Čhumbi (desno) pripremaju ukusna jela od pirinča i sočiva, supu i knedle za 30 do 40 ljudi dnevno, uključujući i Da Geldže (Dava) Šerpu (pozadi levo), koji je vođa ekipe nosača, i Pasang Gomba Šerpu, privatnog vodiča.
Izvor: RENAN OZTURK

Odavno znam za teoriju da su Malori i Irvin možda prvi osvojili Everest. Ali grozničava želja da nađem Irvina uhvatila me je tek pre dve godine, nakon jednog predavanja mog prijatelja Toma Polarda, veterana Mont Everesta, koji živi na svega nekoliko kilometara od moje kuće u Vajt Mauntinsu, u severnom Nju Hempširu. Pozvao me je nekoliko dana kasnije.

"Ne misliš valjda stvarno da možeš da ga nađeš?", upitao sam ga.

Nasmejao se: "A šta ako imam jednu malu ključnu informaciju koju niko drugi nema?"

"Kakvu informaciju?”, upitao sam nestrpljivo.

Ćutao je nekoliko sekundi: "Pa, na primer, tačnu lokaciju tela."

Polard je 1999. godine bio snimatelj u istraživačkoj ekspediciji kada je američki alpinista Konrad Anker pronašao ostatke Džordža Malorija u ovom delu severne strane Everesta, na koju se malo ko usuđuje da se penje. Telo je bilo licem uronjeno u šljunak kao da ga je neko položio u ploču vlažnog betona.

Maloriju su čitava leđa bila otkrivena, a koža tako očuvana, čista i bela da je ličio na mermernu statuu. Otkinuti konopac vezan oko pojasa ostavio je ožiljke na trupu, što je dokaz da je Malori u jednom trenutku naglo pao s litice. Najpotresnije je to što mu je leva noga bila prebačena preko desne, na kojoj mu je bila slomljena cevanica, kao da je hteo da zaštiti povređenu nogu. Šta god da se dogodilo, očigledno je da je Malori bio živ, barem nakratko, kad se sručio u svoje konačno počivalište.

Anker i njegove kolege najpre su mislili da je telo Irvinovo jer je pronađeno skoro tačno ispod mesta gde je desetak godina posle nestanka, na obodu grebena, otkriven njegov cepin. Da li je možda Malori bio vezan za Irvina u trenutku pada? Ako je tako, kako je uže presečeno i zašto nije pronađen i Irvin pored njega?

Drugi detalji otvorili su još mnogo novih pitanja. Malorijeve zelene naočare za sneg nađene su u njegovom džepu. Da li to znači da se spuštao noću, čim mu nisu bile potrebne? Njegov ručni sat stao je između jedan i dva, ali da li je to bilo noću ili po podne? Malori je govorio da ako uspe da se popne na vrh, da će tamo ostaviti sliku svoje žene. Kod njega nije pronađena nikakva slika.

Isto tako, nema ni traga od foto-aparata, što je mnoge istoričare Everesta navelo na zaključak da ga je sigurno nosio Irvin. To ima smisla jer je bio bolji fotograf, a znao je da će britanska javnost radije videti slike njihovog ljubimca Galaheda – kako su Malorija nazvali njegovi obožavaoci – nego njegovog manje poznatog kolege.

Poslednji koji ih je video žive bio je član njihovog tima Noel Odel, koji je 8. juna 1924. godine zastao na 8.000 metara i bacio pogled prema vrhu. Gust, pamučasti veo bio je prekrio gornji deo planine, ali u 12.50 oblaci su se na trenutak razišli i otkrili Malorija i Irvina kako "žurno grabe" uzbrdo na nekih 250 metara od vrha, napisao je Odel u svom izveštaju.

"Oči su mi bile prikovane za dve crne tačkice koje su se ocrtavale na jednom malom snežnom grebenu", napisao je Odel u svojoj depeši 14. juna. "Prva je stigla do velikog stenovitog obronka i ubrzo izbila na vrh; druga je uradila to isto. A zatim je čitav taj fascinantni prizor nestao, ponovo obavijen maglom."

DO SADA sam se opirao ideji da se penjem na Everest jer sam čuo priče o prevelikoj gužvi, o žutokljuncima kojima nije mesto na planini, kao i zbog rizika za prateću ekipu, uglavnom sastavljenu od Šerpasa, koja na svojim leđima nosi teret tuđeg slavoljublja i to ponekad plaća i svojim životima kada Kvomolangma – kako Tibetanci zovu ovu planinu – iskaže svoje nezadovoljstvo olujama, zemljotresima i lavinama.

Zbog toga nikad nisam razumeo Polardovu opsesiju Everestom. Ali kroz razgovore koje smo vodili mesecima nakon njegovog predavanja priča o Maloriju i Irvinu počela je sve više da me intrigira. U jednom takvom razgovoru Polard mi je pričao o Tomu Holcelu, 79-godišnjem preduzimaču, izumitelju, piscu i zaljubljeniku u Everest koji već više od četiri decenije pokušava da reši ovu misteriju.

Holcel je 1986. godine predvodio prvu ekspediciju koja je tragala za Malorijem i Irvinom, zajedno sa Odri Salkeld, čuvenom istoričarkom Everesta. Ali neuobičajeno veliki snegovi te jeseni sprečili su njihovu ekipu da se popne na veću visinu s kineske strane planine. Da su vremenski uslovi bili bolji, oni bi verovatno pronašli i Malorijevo telo, koje je kasnije otkriveno na svega 35 metara od pozicije koju je Holcel zacrtao.

Uz kloparanje zvona koja nose oko vrata, jakovi tegle propan i druge zalihe čitavim putem od isturenog baznog kampa na 6.400 metara. Na nepalskoj strani Everesta oni ne idu tako visoko, već Šerpasi nose zalihe sve do ledenog odrona Kumbu.
Uz kloparanje zvona koja nose oko vrata, jakovi tegle propan i druge zalihe čitavim putem od isturenog baznog kampa na 6.400 metara. Na nepalskoj strani Everesta oni ne idu tako visoko, već Šerpasi nose zalihe sve do ledenog odrona Kumbu.
Izvor: RENAN OZTURK

Njegova sledeća ideja bila je da se upotrebi snimak iz vazduha, napravljen tokom projekta mapiranja Everesta pod pokroviteljstvom National Geographica, kojim je rukovodio istraživač Bradford Vošbern, kako bi se tačno lociralo gde je jedan kineski alpinista navodno video Irvinovo telo. Sju Đing bio je zamenik vođe kineske ekspedicije koja je u maju 1960. godine izvela prvi uspon na Everest s njegove severne strane. Po njegovoj izjavi, posle odustajanja od jednog pokušaja uspona on je krenuo da se spušta prečicom preko Žutog pojasa kad je spazio stari ljudski leš u jednom procepu na visini od oko 8.300 metara. A u to vreme jedini ljudi koji su pre toga poginuli na toj visini sa severne strane Everesta bili su Malori i Irvin. U vreme kad je Sju dao izjavu, a to je bilo 2001. godine, Malorijevi ostaci već su bili pronađeni niže niz planinu.

Kada smo Polard i ja u decembru 2018. godine posetili Holcela u njegovoj kući u Ličfildu, u Konektikatu, on nam je na svom vrlo uveličanom Vošbernovom snimku, širokom 2,5 metra, pokazao da postoji samo jedna putanja koja je mogla da bude Sjuova prečica. Sistemom eliminacije i detaljnom analizom terena Holcel je locirao jedan jedini procep u kome bi moglo da bude Irvinovo telo i odredio njegove precizne koordinate.

Upro sam prstom u crveni kružić na ogromnoj fotografiji i upitao: "Kolika je verovatnoća da je on i dalje tamo?"

"Ne može da ne bude tamo", rekao je Holcel.

U pitanju je bila puka slučajnost, i to na više načina, što je Irvin uopšte i dospeo na Everest.

Ovaj tihi, atletski razvijen 21-godišnjak još nije bio ni diplomirao na oksfordskom Koledžu Merton kad ga je 1923. godine Komitet Mont Everesta pozvao da se pridruži ekspediciji. Za razliku od ostalih iskusnijih članova britanske ekipe, Irvin je imao skromno penjačko iskustvo – savladao je pre toga samo skromne vrhove na Špicbergenu, u Velsu i na Alpima, daleko od orijaških visova Himalaja.

Pa ipak, kad je ekipa stigla na planinu, ovaj najmlađi član tima, koga je Komitet Mont Everesta nazvao svojim "supermenom", stekao je poštovanje svojih kolega i pokazao da može biti koristan kad je prepravio njihovu najnoviju opremu za kiseonik. Kao darovit i vešt inženjer, on je opremu za kiseonik najpre rastavio, a potom ponovo sklopio, ali ju je napravio lakšom za nošenje, manje kabastom i otpornijom na oštećenja.

Nekoliko meseci pre naše ekspedicije 2019. godine otputovao sam u Englesku da posetim arhiv Sendija Irvina u Mertonu. (Sasvim slučajno i moj deda je pohađao Merton svega nekoliko godina posle Irvina.) Arhiv se sastoji od 25 kutija s papirima, fotografijama i drugim sitnicama, uključujući i Irvinov dnevnik sa Everesta, koji je nađen na planini nakon njegovog nestanka. Ova sveščica s crnim platnenim koricama, dugačka 20, a široka 13 centimetara, sva odiše Irvinovim mladalačkim entuzijazmom.

Na putu ka Severnom prevoju penjači obično provedu oko dve noći na 7.000 metara da bi se aklimatizovali za kasniji pokušaj uspona na vrh. Iako je s kineske strane daleko manja gužva nego s nepalske, ipak i ovde može da bude opasno prometno.
Na putu ka Severnom prevoju penjači obično provedu oko dve noći na 7.000 metara da bi se aklimatizovali za kasniji pokušaj uspona na vrh. Iako je s kineske strane daleko manja gužva nego s nepalske, ipak i ovde može da bude opasno prometno.
Izvor: Metju Irving

Arhivar Džulijan Rid doneo mi je dnevnik i spustio ga na zaštitnu podlogu. Prelistao ga je i kad je došao do poslednje zabeleške, rekao mi je: "Kad sam to pročitao, sav sam se naježio."

Irvin je svoju poslednju zabelešku naškrabao 5. juna uveče, kad su on i Malori logorovali na visini od 7.000 metara, na takozvanom Severnom prevoju, uzanom snežnom sedlu koje povezuje severnu stranu Everesta s jednim nižim vrhom, poznatim kao Čangce, odakle su nameravali da pokušaju svoj uspon na vrh narednog dana. U dnevniku se požalio da mu je njegova svetla koža sva ispucala i izgorela od sunca. "Lice mi je prava katastrofa. Pripremio dva aparata s kiseonikom za naš polazak sutra ujutru."

I ja sam imao istu reakciju kao i Rid kad sam pročitao Irvinove poslednje reči, koje su me duboko ganule. Kad je nestao, Irvin je bio istih godina kao moj najstariji sin.

Ali pre upuštanja u potragu za Irvinom morali smo da se aklimatizujemo na veliku visinu i isprobamo naše tajno oružje: malu flotu dronova.

Ozturk je dobar snimatelj, ali i samouki "zaluđenik za dronove". On je nameravao da upotrebi ove male letelice bez posade ne samo za otkrivanje Irvinovog procepa već i čitave severne strane planine.

Naš tim je 1. maja 2019. godine sedeo za stolom na rasklapanje u šatoru za obedovanje, podignutom na jednoj kamenitoj platformi isturenog baznog kampa, na visini od 6.400 metara, na samom rubu glečera Istočni Rongbuk. Bilo je toplo i ulaz u šator bio je otvoren, tako da sam imao savršen pogled na severoistočnu stranu Everesta. Snežnu vejavicu poput repa nekog belog zmaja vetar je raznosio sa vrha kilometrima daleko.

"To je ciklon četvrte kategorije", rekao je Mekginis, pokazujući na jarko obojeni vrtlog u Bengalskom zalivu na monitoru svog laptopa. "Narednih dana bi moglo da naveje i do 30 centimetara snega."

Naš plan je bio da narednog dana pustimo dronove sa Severnog prevoja. Bili smo nestrpljivi da vidimo njihove sposobnosti na ovoj nadmorskoj visini. Jedino je Mekginis bio skeptičan. "Možda je ovde previše jak vetar za njih."

I bio je u pravu. Udari vetra na Severnom prevoju narednog dana bili su toliko snažni da Ozturk čak nije uspeo ni da vrati prvi dron sasvim do kraja. Morao je da ga spusti nešto dalje i da ode po njega.

Te noći smo se svi stisnuli u šatoru jer je oluja bivala sve jača. Bili smo na 600 metara iznad isturenog baznog kampa. Mene je mučio suvi kašalj i osećao sam se malaksalo i pomalo ošamućeno kao da sam ujedno imao i grip i bio mamuran. Glavobolja mi je bila sve jača, a isto tako i vetar, dok su zidovi šatora snažno lepršali. Negde pred ponoć začuo sam zvuk kao da boing 747 uzleće iznad naših glava. Nekoliko sekundi kasnije šator se spljoštio, a ja sam bio prikovan dole kao rukom nekog nevidljivog džina. Sve je to trajalo samo nekoliko sekundi i šator se ponovo raširio, ali ja sam znao da će toga biti još.

Narednih nekoliko sati oluja je bila sve jača, sve negde do dva sata ujutro, kad mi je snažan udar vetra pribio lice uz tle tako da sam osetio kako mi obraz pritiska led ispod šatora. Planina se tresla poput vulkana koji samo što ne eksplodira. Uz razbesneli urlik sledeći udar nas je prikovao dole čitavih 20 ili 30 sekundi i sećam se da sam pomislio: "Dakle, ovako se čovek oseća pred svoju smrt." Šipke šatora su se polomile i meni se komad zamrznutog najlona zalepio za lice pošto su oštri ostaci slomljene šipke isekli žuti najlon na froncle. Samo sam molio boga da bambusovi kočići, kojima smo bili pričvršćeni za tlo, izdrže i ne popuste.

Kad je sunce konačno izašlo, pridigao sam se i seo, promolivši iz poderanog šatora glavu koja mi je bubnjala od bola. Dvojica mojih kolega ležali su pored mene sklupčani kao fetusi i morao sam da ih prodrmam za noge da vidim da li su živi. Kad sam ispuzao iz šatora, ugledao sam takvu pustoš da mi je stao dah. Svi šatori bili su pokidani i polomljeni, a jedan je poput dečjeg papirnatog zmaja leteo kroz vazduh na oko 150 metara iznad nas.

Bacio sam pogled prema grebenu i ugledao grupu indijskih penjača kako se spuštaju prema našem logoru baš kad je naišao sledeći udar vetra. Odjednom se začulo opšte jaukanje. Četvoro ljudi visilo je preko ivice 300 metara visokog ledenog zida poput žice s lampionima na novogodišnjoj jelci. Jedan član našeg tima bacio se da zgrabi klin koji je držao bliži kraj njihovog užeta i zabio svoj cepin da ga dodatno osigura, dok su ostali uz pomoć drugog užeta izvlačili nesrećne penjače na sigurno.

"Hajdemo što pre odavde", rekao sam.

Džejmi Mekginis
Džejmi Mekginis
Izvor: RENAN OZTURK

NEDELJU DANA KASNIJE imali smo više sreće s dronovima. U poslednjem pokušaju da pretražimo Žuti pojas iz vazduha popeli smo se ponovo na Severni prevoj i napeto posmatrali kako Ozturk pušta jedan dron prema vrhu. Dok se letelica dizala kroz proređeni vazduh, nagnuo sam se iznad Ozturkovih ramena i govorio mu kuda da je uputi i šta da fotografiše. Do popodneva, kad je vetar počeo da se pojačava, napravio je 400 fotografija visoke rezolucije, uključujući i snimak izbliza mesta koje je naznačio Holcel.

Na jednom snimku sam ugledao procep, ali nije se videlo šta je u njemu. Da li je Irvinovo telo unutra? Vreme nam je već isticalo da to saznamo.

Prva prilika da dođemo na vrh s kineske strane ukazala nam se 22. maja dok smo čekali u isturenom baznom kampu. Posle dva uspona na Severni prevoj bili smo potpuno aklimatizovani i spremni da pretražimo područje visoko na Severoistočnom grebenu. Ali nismo mi bili jedini na planini. Više od 450 ljudi pokušavalo je da se uspne s nepalske strane, gde se bazni logor pretvorio u pravi komercijalizovani cirkus. A još oko 200 njih čekalo je na kineskoj strani s nama. Mekginis je pogledao u tu rulju željnu osvajanja vrha i rekao ne. Čekaćemo na sledeću priliku.

U sledećih nekoliko dana devetoro ljudi izgubilo je život na Everestu, sedam s južne i dvoje sa severne strane. I još dvoje je nastradalo nedelju dana ranije na južnoj strani, što ukupno iznosi 11. Nikad neću zaboraviti osećaj bespomoćnosti dok sam kroz dvogled posmatrao stotine nestrpljivih penjača kako s mukom napreduju prema vrhu i izveštaje preko našeg radio-uređaja o nesrećnicima koji se više nikada neće vratiti kući svojim porodicama.

Seli smo s našim pomoćnicima 23. maja po podne da utvrdimo logistiku naše potrage. Mekginis nas je uveravao da su oni bili upoznati s našim planom, ali da je nešto promaklo u prevođenju. Kad sam im opisao našu strategiju u pretraživanju Žutog pojasa radi nalaženja Irvinovog tela, oni su podigli ruke i počeli da negoduju na nepalskom.

"Zar nećemo ići na vrh?", upita me Ljakpa Šerpa. "Auh, veliki problem."

Pasang Kadži Šerpa prati fiksirane konopce preko jednog stenovitog prevoja nedaleko od vrha Everesta. Tog dana kad je ekipa stigla na vrh, bili su jedini penjači na obe strane planine.
Pasang Kadži Šerpa prati fiksirane konopce preko jednog stenovitog prevoja nedaleko od vrha Everesta. Tog dana kad je ekipa stigla na vrh, bili su jedini penjači na obe strane planine.
Izvor: RENAN OZTURK

Za nas je prevodio Ozturk. Pod jedan, oni ne žele da se odvajaju od fiksiranih užadi koje su postavili Kinezi. To je previše opasno i protivno zvaničnim uputstvima, odgovorili su. Pod dva, njima je važan uspon na vrh. Neki od njih su početnici koji se nikad nisu popeli na Everest. I pod tri, žele da provedu što manje vremena u Kampu III, koji je na 8.200 metara, već dobrano u Smrtonosnoj zoni, gde je vazduh suviše redak da bi se preživelo dugo. "Vrlo opasno za sve", rekli su.

Okrenuo sam se Mekginisu: "I šta sad? Ja sam mislio da si im ti rekao za pretragu."

Samo je slegnuo ramenima jer je jedva govorio zbog upale grla. Rekao mi je da je izneo naš plan barem nekima iz našeg tima za podršku još u Katmanduu.

Bilo je očigledno da smo u škripcu s našim nosačima, kojih je ukupno bilo 12. I niko nije imao iluziju da možemo da nastavimo dalje bez njih. Kao i svaka druga alpinistička ekipa, i mi smo zavisili od nosača, i ako bi odlučili da odu, to bi bio kraj ekspedicije.

"A ako se penjemo na vrh, mogu li ja usput da procunjam van utvrđene trase da pretražim Irvinov procep, bilo pri usponu bilo pri spuštanju?", pitao sam Mekginisa.

"Bolje bi bilo pri silasku", rekao mi je. Povrh toga, teren bi u tom slučaju bio isti kao kad je Sju Đing 1960. spazio telo.

Kad smo pozvali Ljakpu u šator za obedovanje i saopštili mu da ipak idemo na vrh, klimnuo je glavom i rekao u redu na nepalskom. Niko nije izričito spomenuo da bih ja pri silasku mogao da odlutam za svoj groš, ali mislim da je Ljakpa shvatio jer smo mu svega nekoliko minuta ranije rekli da nam je to primarni cilj. Smatrali smo da je naš plan da se popnemo na vrh i da pri silasku potražimo telo ipak jedan razuman kompromis.

OSAM DANA KASNIJE naš tim je stigao na vrh sveta i počeo da se spušta. Ljakpa, koji je išao pozadi, pažljivo me je posmatrao kako razgledam teren i često proveravam GPS poziciju. A kad sam se otkačio od užeta na 8.440 metara, povikao je: "Ne, ne, ne!"

Zastao sam, premišljajući šta da radim. Duboko u sebi znao sam da ne bi trebalo da se protivim Ljakpi i da se ponašam kao običan egoistični zapadnjak. Ako padnem ili nestanem, Ljakpa bi bio dužan da me traži. A ako poginem, on bi morao da objašnjava kineskim vlastima šta se desilo. I što je još važnije, primetio sam da iskreno brine za mene. Kao što sam i ja brinuo za njega. Ipak, nekako sam bio siguran da ću uspeti. I da će mi Ljakpa oprostiti za neposlušnost.

Prema GPS-u, Irvinov procep sada je bio vrlo blizu, takoreći nadohvat ruke. I dok su Ljakpa i ostali posmatrali, spustio sam se niz uzani obronak pokriven rastresitim krečnjačkim pločama sličan nekoj strmoj popločanoj stazi. Metar niže stao sam na kamen koji se odronio ispod moje noge i zanjihao sam se.

"Budi oprezan!", doviknuo mi je Ozturk.

Nakon pređenih tridesetak metara pogledao sam dole i ugledao plitku jarugu usečenu u strmu stenovitu padinu koja je vodila do sledećeg snežnog obronka ispod nje. Kroz maglu sam se dosetio tog detalja s fotografija koje je napravio dron. Da li se i Sju spuštao baš ovuda pri silasku preko Žutog pojasa?

Okrenuo sam se licem prema padini, postavivši se kao da silazim niz merdevine, i zabio sam šiljak cepina u kao kamen tvrd sneg. Čelična oštrica cijuknula je kad je probila vetrom uglačanu površinu. Pogledavši načas između nogu, zavrtelo mi se kad sam ugledao bezdan između mene i glečera daleko dole. Nekoliko stotina metara ispod mene bila je ona snežna terasa na kojoj je pronađen Malori. Sada sam otprilike bio tačno iznad njegovog počivališta, na delu planine gde ljudi ne bi trebalo da idu ako žele da se vrate živi kući. Ponovo sam pogledao GPS. Strelica kompasa bila je uperena ka severozapadu. Dakle, još petnaest metara.

Spustivši se za još nekoliko dužina tela, napravio sam pauzu na jednoj razbijenoj gromadi svetlosmeđeg krečnjaka. Litica je bila visoka oko 2,5 metara i strma poput tobogana. U bilo kojoj drugoj situaciji bila bi beznačajna, ali ovde, ovako iznemogao, sam i bez užeta, osetio sam strah. Pogledao sam ka jaruzi i pomislio da se vratim nazad. Razboritost mi je govorila da se vratim, ali radoznalost je ipak bila jača. S cepinom još uvek zabodenim u sneg, kročio sam na stenu, gde su moje dereze proklizale, zaškripavši kao kad noktima zagrebete po školskoj tabli.

Na dnu litice nekoliko puta duboko sam udahnuo. Na tri metra s moje desne strane bilo je jedno malo udubljenje u stenovitoj litici nešto višoj i strmijoj od ove niz koju sam se upravo spustio. Sredinom litice protezao se pojas tamnosmeđe boje sa uskom pukotinom u sredini. Da sam stigao, obavestio me je GPS. Tad sam shvatio da je „procep” koji smo videli na slikama drona zapravo ova tamnosmeđa stena. Očigledno optička varka. Pukotina u sredini bila je široka svega 23 centimetara. Suviše uzana da bi se čovek uvukao u nju. A bila je i prazna. "Dakle, nije tu."

Sendi Irvin: Sve vreme tokom boravka na planini Irvin je radio na opremi za kiseonik, uspevši da je preudesi da bude lakša i manje podložna curenju i kvarovima.
Sendi Irvin: Sve vreme tokom boravka na planini Irvin je radio na opremi za kiseonik, uspevši da je preudesi da bude lakša i manje podložna curenju i kvarovima.
Izvor: KRALJEVSKO GEOGRAFSKO DRUŠTVO

Padina je bila suviše strma da bih seo, pa sam svoju desnu nogu oslonio o grumen snega, a svoje levo koleno priljubio uz planinu. Presamićen preko cepina tako da mi brada dodiruje grudi, žudno sam usisavao kiseonik iz maske, pokušavajući da rasteram maglu iz glave. Okrenuo sam se još jednom, žmirkajući na podnevnom suncu, da se uverim da je pukotina zaista prazna. Visoko gore vrh se blistao na svetloplavom nebu, uvek isti, potpuno ravnodušan prema nama koji pokušavamo da otkrijemo njegove tajne.

Iscrpli smo sve mogućnosti i dronovima pročešljali sve planinske obronke, a ja sam rizikovao čak i život da bismo rešili jednu od najvećih misterija Everesta. I kao i svako ko je to pokušao, na kraju smo ostali s više pitanja nego odgovora. Šta se desilo sa Irvinom tog dana? Gde konačno počiva? Da li je možda neko uklonio telo sa obronka ili su ga olujni vetrovi i neka lavina zauvek odneli u zaborav?

Ni na jedno od ovih pitanja nisam imao odgovor. Ali nešto sam naučio o toj neodoljivoj privlačnoj sili Mont Everesta koja tera ljude da toliko rizikuju. Da nisam i sam krenuo stopama Sendija Irvina, nikad to ne bih osetio. Jedina stvar koju sada mogu pouzdano da kažem jeste da će misterija o Maloriju i Irvinu verovatno ostati večita tajna. I možda je tako i najbolje.

Tekst VELIKA MISTERIJA EVERESTA je objavljen u štampanom izdanju časopisa National Geographic u julu 2020. godine.

Možda će vas zanimati i:

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka