Naporno, ali inspirativno putovanje koje nam otkriva Avganistan u miru - i podseća na današnje tenzije.
Kosa joj je bila ofarbana u ljubičasto. Nosila je helanke. Plesala je sama, mlada strankinja, nišući se bosa na krovu automobila parkiranog u potpuno zabačenom predelu u kamenitom srcu Azije, na samoj obali reke Pandž, koja odvaja Tadžikistan od Avganistana - u zloglasnom raju švercera opijumom na južnom rubu planine Pamir. Auto je imao registracije EU. Ali ko je bila ona? Zakasneli hodočasnik na staroj maršuti hipika? Mistik? Narkomanka? Turistkinja? Avanturistkinja? Ko će to znati.
Podigao sam svoj od znoja usoljeni šešir u znak pozdrava dok sam prolazio pored nje, goneći mog umornog natovarenog magarca, išiban vetrom i usukanog trbuha posle više od mesec dana kampovanja po vrletima srednje Azije. Peške obilazim svet. Već pet godina tabanam po ovoj našoj planeti u okviru projekta Izlazak iz raja - epskog hodačašća stazama naših ranih predaka koji su istraživali planetu tokom kamenog doba. Putovati na ovakav način - neprekidno, dan za rekom, mesec za kontinentom, rutom koja na kraju treba da iznosi 34.000 kilometara - znači svakodnevno se diviti čudima ovog našeg sveta. Tako ni ona plesačica u divljini nije bila neko veliko iznenađenje.
"Zbog nje se osećam starim", požalio mi se fotograf Matje Pale pošto smo nastavili dalje prašnjavim putem koji su izgradili Sovjeti.
Pale je pričljiv i nesputan čovek, francuski Zorba. Pridružio mi se da zajedno propešačimo kroz avganistanski koridor Vakan, zabačeni prirodni bedem smešten visoko iza planinkih masiva Hindukuša. On je svakog jutra vežbao jogu da bi ublažio bolove u leđima. A dokaz da ni ja više nisam mlad jeste to što sam uvećao font na mom laptopu. Ali nisam se osećao starim. Nimalo. Kada pešačite po svetu, osećate se ponovo kao dete. Kada na kraju budem stigao u Ognjenu zemlju, Tijera del Fuego, a to bi trebalo da bude kroz nekih šest do sedam godina, biću pravo novorođenče.
Povezane vesti
Osvrnuo sam se.
Pale je sada izvodio Vaki ples - vitlao je rukama i vrteo kukovima na pustoj obali Pandža. S druge strane ledeno hladne reke, nekoliko razdraganih Vake pastira, odevenih u mrke šalvare i kamize, okupilo se i oponašalo njegove pokrete. U Avganistanu svi plešu. Za vreme rata, početkom 2000-ih, ušao sam u Kabul s jednom kolonom trupa Severne alijanse, koja je oprezno tapkala iza tenka T-55 da izbegne nagazne mine. Sećam se da je jedan od boraca izašao iz kolone da bi opljačkao seosku kuću. Ali mina iznenađenja mu je raznela noge uz potmuli prasak. To je bilo davno. Još pre nego što sam počeo istinski da pešačim, kada sam se osećao kao da imam više od milion godina.
Koridor Vakan u Avganistanu jedan je od najzabačenijih naseljenih područja na zemlji. Kao produžetak provincije Badahšan, on se provlačio nekih 320 kilometara između Tadžikistana i Pakistana i dodiruje snegom pokrivene masive zapadne Kine. Stvorili su ga Rusija i Britanija kao tampon-zonu za razdvajanje njihovih azijskih imperija u XIX veku. Odsečen od sveta svojom nepristupačnom geografijom, geopolitikom i vremenom, koridor danas životari kao zaboravljeno slepo crevo Avganistana. Oko 17.000 seljaka i nomada još uvek živi na njegovim srednjovekovnim pašnjacima i u seocima opasanim kamenim zidovima. Bila je to moja izlazna rampa za južnu Aziju.
Tadžikistansku granicu prešli smo u Iškašimu. Šesnaest godina prošlo je otkako sam gazio po avganistanskoj prašini kao ratni dopisnik. Ali to nije bila zemlja kakvu sam ja zapamtio.
Moje avganistanske uspomene premeću se između naoružanih ljudi u Tojotinim kamionetima i detonacija bombi od 230 kilograma izbačenih iz američkih bombardera B-52. Tumarajući kroz rat, nesvesno sam nailazio na sfere tišine koje uvek okružuju sveže poginule žrtve. Kao potpuni kontrast, koridor Vakan - siromašan, potpuno izolovan i zaštićen od nasilja masivom Hindukuša - delovao je kao prava oaza mira. Bezbrižno smo tumarali kroz polja zrele pšenice na kojima su ljudi terali uparene volove ukrug i vršili žito na prastari, biblijski način. Brašno si mlele starinske vodenice s točkom. Lokalni Vaki seljaci su tolerantni ismailci i žene idu bez zara. Snežnim vrhovima patroliraju snežni leopardi, a ne naoružani ljudi. Niko ne nosi oružje. To je ruralni Avganistan kakav bi trebalo da bude.
"Za nas su ovo zlatna vremena", kaže Derviš Ali, pastir čija je kuća nasađena poput lastinog gnezda na strmu rečnu obalu. "Tokom 1990-ih nismo imali ni za čaj. Sada živimo dobro".
Povezane vesti
-
Zemlja |
28. Dec 2015.
Mi smo ono što jedemo: Avganistan
Alijeva gostoprimljiva žena Kušnamamaš ispekla nam je vruću, hrskavu lepinju zvanu naan. Podigli smo svoje šatore na njihovoj uzanoj travnatoj terasi. Goli i pusti Vakan doživeo je zelenu revoluciju. Na nekada golom dnu kanjona nikle su plantaže drveća, a pojedini Vakiji prvi put su probali paradajz i tikvice i sopstvene bašte. Klima se menja. Kajsije su procvetale dva meseca ranije, a iznenada nadošla voda od istopljenih glečera olakšala je navodnjavanje.
To neće potrajati, naravno. Jednog dana će se glečeri Hindukuša i Pamira potpuno otopiti i vratiće se stara glad. Ali tokom onih sunčanih dana dok sam tamo pešačio , besputne doline Vakana delovale su kao mesto kuda bih išao celog svoh života. Vrane su kružile po čistom plavom nebu. Visinski pašnjaci kirgijskih nomada u istočnom Vakanu prelivali su se na septembarskom suncu kao da su od starog ćilibara. Kamene gromade veličine kuće bleštale su poput džinovskih ogledala na golim planinskim kosama. Njihova površina je glatka poputs takla, izbrušena odavno nestalim ledenim omotačem.
Ledena doba dolaze u ciklusima. Sledeće koje dođe odguraće sve naše gradove dole ka nižim geografskim širinama. Ledeno doba će izbrisati svaki trag Alijevog krhkog šumarka i lako isprati duboke tragove tenkovskih gusenica koje su u Vakanu ostavili Sovjeti pre skoro 40 godina. Tragovi izgledaju kao da su juče nastali. I na kraju će možda neki drugi Vaki vršiti svoje žito pomoću para volova koji idu u krug.
I moje putovanje je jedan krug, samo što mu je radijus ceo svet.
Ujutro, 23. septembra, po ledenoj izmaglici, krenuli smo s dva tovarna magarca da se penjemo ka prevoju Iršad, visokom i pustom prolazu blizu mesta gde se Hindukuš spaja s lancem Karakorum, deleći Avganistan od Pakistana.
