ANTARKTIK: Lepota ispod leda

Redak pogled u život ispod ovog zamrznutog kontinenta otkriva neverovatno živopisan i dinamičan svet, čije ledene vode vrve od pingvina, foka i drugih, još egzotičnijih stvorenja

Nakon što smo ujutru stigli peške iz Dimon d’Irvila, francuske naučne baze na Adelijinoj obali istočnog Antarktika, moramo da razbijemo tanak sloj leda što se uhvatio na otvoru koji smo izbušili prethodnog dana. Otvor vodi pravo kroz ledenu santu debelu tri metra. Taman je dovoljno širok da kroz njega prođe čovek, a ispod njega se prostire more. Nikada pre nismo ronili kroz tako uzan otvor. Ja krećem prvi.

Upirući se rukama, kolenima, petama i vrhovima peraja, migoljim kroz otvor. Pošto najzad uranjam u ledenu vodu, osvrćem se i ostajem preneražen. Otvor je već počeo da se zatvara iza mene.

Donja strana morskog leda izgleda kao gusta kaša plutajućih ledenih kristala, a moj silazak ju je uskomešao. Gomila se oko otvora kao da je to odvod okrenut naopačke. Kad gurnem ruku u tu ledenu kašu, već je skoro metar debela. Grabim sigurnosni konopac i počinjem da se izvlačim centimetar po centimetar, ali mi se ramena zaglavljuju. Odjednom me ošamućuje jak udarac po glavi. To moj kolega Sedrik Žanti pokušava da me otkopa te me je nehotice lupio ašovom po glavi. Najzad me neko grabi za ruku i izvlači me napolje na vazduh. Za danas je ronjenje završeno – ali to je tek prvo od ukupno 32.

Ja sam zapravo došao s fotografom Vensanom Minijeom na poziv reditelja Lika Žakea, koji snima nastavak svog čuvenog „Marša pingvina” iz 2005. godine. Dok Žake snima carske pingvine, a Minije ih fotografiše, moj tim će da snima svet ispod morskog leda. Tokom zime more bude zaleđeno i 100 kilometara daleko od obale, ali mi smo došli u oktobru 2015. godine, kad ovde počinje proleće. Za 36 dana našeg boravka, dok se led lomi na sante i povlači na svega nekoliko kilometara od obale, mi ćemo kroz njega da ronimo i do 70 metara dubine. Ova ekspedicija na Antarktik nešto je sasvim drugo. Ovde ćemo roniti dublje nego što je ikad iko zaronio ispod antarktičkog leda – uz više nego teške uslove.

ZA OVAJ PODUHVAT pripremali smo se pune dve godine kod kuće u Francuskoj. Na zidu mi je bila prikačena mapa Adelijine obale na kojoj sam označio lokacije za ronjenje na različitim dubinama u krugu od deset kilometara od Dimon D’Irvila. Konsultovali smo se sa proizvođačima opreme da bismo otkrili slabe tačke klasičnih ronilačkih odela. Znali smo da će temperatura vode biti minus 1,8 stepeni Celzijusa. (Slana voda ostaje tečna i ispod tačke zamrzavanja slatke vode.) Bez suvog odela umrli bismo za manje od deset minuta. A sa poboljšanom opremom mogli bismo da izdržimo i pet časova. 

Treba nam sat vremena da navučemo svu opremu. I kad najzad zagnjurimo u ledenu vodu, svako od nas na sebi nosi 90 kilograma

I pripreme za ronjenje svaki put trajaju otprilike isto toliko. Gde ne možemo da se provučemo kroz otvor koji su svojim zubima izdubile Vedelove foke, pravimo svoj otvor bušilicom za led. Kad im ustreba vazduha, foke nekako uvek nađu put do svojih otvora, dok se mi najviše plašimo da se ne izgubimo i ostanemo zarobljeni ispod leda. Zato spuštamo fluorescentni žuti konopac u otvor i vučemo ga sa sobom dok ronimo. Na kraju ronjenja pomoću njega se vraćamo. 

Naša ronilačka odela imaju četiri sloja: najpre termalno donje rublje uz samo telo, zatim električno grejani bodi preko njega, onda debeli vuneni sloj i najzad sloj od vodonepropusnog neoprena, debeo više od jednog centimetra. Imamo i kapuljaču i potkapuljaču, vodootporne rukavice s postavom koja se greje, peraja i tegove od 16 kilograma. Tu su još i dve baterije za grejanje bodija, aparat za uklanjanje ugljen-dioksida od naših izdisaja (što nam omogućava da ronimo duže), rezervni gasni cilindri, i najzad, moja fotografska oprema. Izgledamo kao astronauti, samo bez šlemova od pleksiglasa. Treba nam sat vremena i pomoć našeg lekara Emanula Blanša da bismo sve to navukli na sebe.