GRESI ARALSKOG JEZERA: Šta se dogodilo jednom od najvećih jezera na Zemlji?

Aralsko jezero (ili Aralsko more) hiljadama godina bilo je među najvećim jezerima na Zemlji. Danas je na pragu potpunog nestanka.

Pri pogledu sa vrha ove peščane litice u severnom Uzbekistanu pustinja bi izgledala kao i svaka druga pustinja, samo kad ne bi bilo ljuštura školjki i napuštenih ribarskih brodova koji rđaju u pesku. Litica na kojoj stojimo nekada je bila vrh jednog poluostrva u Aralskom moru, koje je sve do 1960-ih bilo četvrto po veličini jezero na svetu, sa površinom od oko 67.000 kvadratnih kilometara. Iza nas leži grad Mujnok, nekada vrlo živo ribarsko naselje sa fabrikom ribljih konzervi, koja je sve do 1980-ih prerađivala hiljade tona ribe godišnje. Južna obala Arala pre pedeset godina bila je tačno ovde gde mi sada stojimo; a sada se nalazi 90 kilometara dalje ka severozapadu.

Kamalov me je doveo ovamo da mi pokaže šta je ostalo od nekada toliko bogatog jezera. On ima 64 godine i radi kao viši istraživač u oblasti energije vetra na Uzbečkoj akademiji nauka. Ujedno je i ekološki aktivista, predsednik Udruženja za odbranu Aralskog mora i Amu Darje. Krupan čovek, valovite sede kose, Kamalov potiče iz jedne uticajne uzbečke porodice. Otac mu je bio poznati istoričar za vreme sovjetske vlasti, a deda poslednji izabrani kan, ili poglavar, poluautonomne republike Karakalpakstan pre nego što je 1930-ih godina postala deo Uzbečke Sovjetske Socijalističke Republike.

Iako njegova zemlja nema još nijednu vetroelektranu, to nije umanjilo Kamalovljev entuzijazam za polje nauke koje je odabrao. Njegova opsesija vetrom navela ga je da napravi dva deltaplana ("leteća zmaja"), sa kojima leti sa lokalnog uzvišenja kako bi bolje razumeo vazdušne struje.

"Hoću da poznajem vetar kao što ga ptice poznaju", kaže on. Ali njegova interesovanja se protežu na celokupan ekosistem, pa je tako napravio pauzu u svojim istraživanjima kako bi mi pokazao ostatke nekada ogromnog jezera koje je vrvelo od života, odnosno onoga što je ostalo nakon što se voda povukla.

Aralsko jezero se prostire na teritorijama Kazahstana i Uzbekistana i hiljadama godina su ga napajale dve velike reke, Amu Darja i Sir Darja. Pošto nema kuda da otiče, voda je održavala svoj nivo pomoću prirodne ravnoteže između priliva i isparavanja.

Kada je Aleksandar Velikiosvojio ovu teritoriju u četvrtom veku pre naše ere, ove dve reke su već odavno bile arterije koje su ulivale život Centralnoj Aziji. Vekovima je Aralsko more sa svojim prostranim deltama pružalo egzistenciju brojnim naseobinama duž Puta svile, koji je povezivao Kinu i Evropu. Drevne populacije Tadžika, Uzbeka, Kazaha i drugih etničkih grupa živele su kao uspešni zemljoradnici, ribari, pastiri, trgovci i zanatlije. 

Stvari su se promenile kada je Uzbečka SSR 1920-ih postala deo Sovjetskog Saveza i kada jeStaljin odlucio da ove centralnoazijske republike pretvori u ogromne plantaže pamuka. Međutim, sušna klima u ovom delu sveta nije baš najpogodnija za tako žednu biljku, pa su Sovjeti prionuli na jedan od najambicioznijih inženjerskih projekata u svetskoj istoriji. Ručno su iskopali na hiljade kilometara kanala za navodnjavanje, kako bi vodom iz Amu Darje i Sir Darje mogli da navodnjavaju okolnu pustinju.