Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

JEZERO TURKANA: Poslednji obred za more od žada

Jezero Turkana prehranjuje plemena na krajnjem severu Kenije, ali projekti uzvodno prete da prekinu njegovu žilu kucavicu.

 Izvor: Foto: Profimedia

Ali kao i svaka voda u pustinji, i Turkana je ranjiva. Najveći deo jezerske vode – oko 90 odsto – dolazi iz reke Omo. A sada etiopska vlada planira intenzivnu izgradnju duž reke – uključujući veliku branu sa hidroelektranom i plantaže šećerne trske kojima treba mnogo vode – koja preti da prekine vekovni tok reke Omo i isuši jezero. Prema najgorem mogućem scenariju, Turkana će se tokom godina lagano smanjivati i sušiti, a lokalno stanovništvo će se pretvoriti u izbeglice koje će bežati iz bezvodne, prašnjave afričke pustare.

Njemetino pleme je među onima koji bi mogli najviše da izgube zbog etiopskih ambicija, a nemoćni su da se tome suprotstave. Teritorija Dasanača prostire se preko granice, a podelili suje pre nešto više od jednog veka geometri koji su, s jedne strane, štitili britanske interese, a s druge, interese Etiopskog carstva. Podela je zatekla mnogo više Dasanača u Etiopiji, dok je samo jedna manja grupa ostala u Keniji. To je jedna od najmanjih i najslabijih etničkih grupa u ovoj zemlji.

Povezane vesti

U Keniji ima oko 10.000 Dasanača, ali su tek nedavno dobili svog prvog izabranog predstavnika na regionalnom nivou. Međutim, to je isuviše daleko od parlamenta u Najrobiju, tako da su Dasanači gotovo bukvalno poslednji na listi za bilo kakvu državnu pomoć. Mnogi južni Kenijci ne smatraju ni jezero, a ni ljude kao što su Njemeto i Guokol delom svoje zemlje. Nema struje, nema škola, nema redovnog saobraćaja. U Njemetinom selu su čak i hrišćanski misionari napustili svoju crkvu i otišli. Dasanači su, kao i njihovo jezero, praktično nevidljivi.

Majkl Moroto Lomalinga, poglavica kenijskih Dasanača, pamti ovako mukotrpan život otkakose rodio pre nekih 60 godina. U ono vreme još uvek su vladali Britanci, a sever zemlje se smatrao toliko zabačenim i nepristupačnim da je na mapama obeležavan kao "zatvorena teritorija".

A post shared by Randy Olson (@randyolson) on Aug 18, 2015 at 9:27am PDT

"Mi zvanično ne postojimo", kaže Moroto. To je visok čovek glatkog lica, koji voli da ga zovu samo srednjim imenom. "Pri popisu stanovništva svrstavaju nas u ’ostale’. Možete da zamislite kako nam je."

Moroto živi u Ileretu, selu u kome mekeću koze i vetar nosi prašinu, nedaleko od Seličana severoistočnoj obali jezera. Kao i sve ostale plemenske poglavice u Keniji, on je državni službenik. Već skoro 20 godina obavlja ovaj posao, slično gradonačelniku nekog manjeg mesta. Ima mnogo žalbi, mnogo birokratije, a povremeno i optužbi za korupciju. Ali u aprilu 2014. godine, posle duge suše, Moroto je morao da se bori sa mnogo većim problemima – koji su svi, na ovaj ili onaj način, povezani sa vodom.

Na istoku pripadnici plemena Gabra počeli su da gone stoku na teritoriju Dasanača. A na zapadu pripadnici plemena Turkana počeli su da maltretiraju dasanačke ribare na jezeru. Oba ova plemena su veća, imaju bolje političke veze, a i bolje su naoružana ilegalnim oružjem. Turkanski ribari su izlovili svoj deo jezera i sada su zašli prema Ileretu i Seliču. Stalno prete napadima, kradu mreže, a ponekad čak i ubijaju Dasanače. U svemu tome nisu ni Dasanači nedužni, i oni imaju ponos i oružje. Žestoko uzvraćaju, a ponekad i sami započinju kavgu. Kad se zateknuu takvoj situaciji negde izvan sela, ljudi reaguju instinktivno, bez obzira na to šta Moroto priča. Ipak, poglavica mora da spreči da gnev ne preraste u dugogodišnji ciklus ubijanja i osvete, koji često traje generacijama. On stalno govori da ima dovoljno i vode i ribe za sve, mada ponekad ni sam ne veruje u to.

"Mi Dasanači smo marginalizovan narod", kaže Moroto. "Kad se borimo, obično izvučemo deblji kraj, a od Vlade nema nikakve vajde. Onine rade na učvršćivanju mira dok mir traje. Rade na smirivanju tek kad izbije sukob. "A sukob se približava. Jer pored uobičajenih čarki među pustinjskim plemenima, sada se nad njih nadvijaju brana i plantaže šećerne trske. Izabrani funkcioneri u Najrobiju samo sležu ramenima, ali Moroto zna kakvo će nasilje buknuti ako jezero počne da se suši. Ali koliko se pribojava, toliko mu je nekako i lakše, jer zna da on tu ne može ništa da učini.

ABDUL RAZIK PALI CIGARETU i stavlja svoje boso stopalo na mali crveni rezervoar za gorivo. Pored njega na podu čamca leži ogromna riba, sa očima velikim poput loptica za golf, čiji se sjaj tek ugasio. Njegov svetlozeleni čamac, sveže ofarban, izdiže se visoko iz neprozirne vode. Razik mi objašnjavada zelena farba služi kao kamuflaža – da sakrije svoju novu investiciju od očiju pirata iz plemena Turkana.

Majsko je jutro i Razik je upravo proverio svoje mreže, tanke kao paučina, sa plovcima od starih boca koka-kole. Ulovio je samo tu jednu ribu. Dok se vraćamo, pokazuje mi kroz gustiš visoke trske u pravcu Etiopije. On ih nije video, ali je čuo za branu i plantaže koje prete da mu unište egzistenciju.

"Ako zaustave reku i uzmu svu vodu, jezero će nestati, a to će pogoditi mnogo ljudi", kaže on. "Hiljade ljudi, desetine hiljada. Toliko njih živi od ovog jezera."

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka