TAČKA BEZ POVRATKA: Kakabo Razi, neosvojivi vrh

Kako je skoro zaboravljeni vrh koji se uzdiže iz džungle Mjanmara umalo porazio jedan elitni tim planinara.

A post shared by Cory Richards (@coryrichards) on Nov 25, 2016 at 8:29am PST

Ne znamo šta radi Kori iznad nas, ali toliko nam je hladno da nas i ne zanima.

Renan počinje da se uspinje, a ja ga pratim. Svi smo još uvek međusobno povezani, tako da je od presudnog značaja da niko od nas ne padne. Kada ne možete da se vežete za samu planinu, vezujete se za svoje partnere – fizički i emotivno. Svoj život poveravate njima, a oni svoj vama. Poverenje u procenu i sposobnost partnera čini planinarski kodeks. Renan i ja se zaustavljamo u malom udubljenju u steni okrenutom ka severnoj strani planine. Kroz nalete snega vidimo Korija kako prelazi drugo snežno prostranstvo. Suviše je opasno da Renan i ja nastavimo kretanje. Opet moramo da čekamo. Pripili smo se jedan uz drugog, ali se ipak smrzavamo.

Pitam se, bar deseti put tokom ove ekspedicije,da li je ovo kraj našeg pokušaja da se popnemo na naviši vrh Mjanmara – putovanja koje nas je doteralo do naših fizičkih i emocionalnih granica. Daleko ispod nas ostali članovi našeg tima navijaju za nas. Tejlor Ris, menadžer našeg baznog kampa, nalazi se u podnožju planine. Dan ranije smo Hilari O’Nil i Emili Harington ostavili u kampu 3, u šatoru ugnežđenom na jednom snežnom grebenu, gde smo vodili žučnu raspravu o tome ko treba da ide u osvajanje vrha.

Kažem Renanu da izuje čizme i da stopala stavi pod moju podjaknu, na moje grudi. On ima čarape, a moje grudi nisu baš furuna, ali to je najbolje što sada možemo da učinimo. Pošto je Kori obišao stenovitu potporu, mi krećemo. Prolazi ceo sat pre nego što se konačno ponovo okupljamo na jednoj tankoj ivici. Naš sledeći cilj – vrh zapadnog grebena, koji blista kao oštrica mača – još je daleko iznad nas. "Ja vodim", kaže Renan. Nastavlja da se penje,kruto zabadajući svoje krampone u sneg. Nestaje u sunčevoj svetlosti. Konopac se zateže i Kori se odvaja. Kada nestane iz vidokruga, ja ga sledim.

Pošto stignem do grebena i svoje zaleđeno lice isturim na sunce, osećam se kao da sam proturio glavu u raj. Nalet toplote podgreva i moje nade. Sada sam celim telom na grebenu i sunčeva svetlost me obavija kao ćebe. Preporod posle mračne, duše gubne severne strane. Renan i Kori prelaze na drugu stranu grebena da bi se zaklonili od vetra. Tu otkrivaju stenovitu platformu koja se nadvija nad južnom stranom planine. Sunce se po toj steni razliva kao med. "Kutak za ručak!", dovikujem. Za nekoliko minuta već sam potpalio naš mali rešo. Renan skida čizme i počinje da masira prste. Kori vadi foto-aparat i počinje da fotografiše. Nakon više od nedelju dana penjanja ovo je prvi put da zaista možemo da vidimo vrh: strmu i sjajnu piramidu od snega. Ali možemo da vidimo i šta još treba da pređemo: preteći nazubljeni greben od stenja i snega, okružen sa desetak vrhova, koji izgledaju kao bodeži.

"HAJDE DA organizujemo neku starinsku avanturu", rekla je Hilari, "ekspediciju na neko još uvek neotkriveno mesto." Bilo je to u proleće 2012. godine, a mi smo se vraćali sa Mont Everesta. Imamo mnogo toga zajedničkog. Oboje smo odrasli obožavajući planine. Oboje smo u braku, oboje imamo dvoje dece i pokušavamo da porodični život uskladimo sa ekspedicijama. Oboje smo bili razočarani komercijalizacijom Everesta i gužvom na njemu. Želeli smo da se vratimo onome zbog čega smo postali planinari. Ali nije lako pronaći zaista zabačeno mesto.

Na Severni i Južni pol stiže se avionom, do baznog kampa na Everestu ili Makalu možete stići helikopterom, Nilom i Amazonom kruže turistički brodovi. Na našoj planeti skoro da više nema zaista izolovanih mesta – onih do kojih morate da pešačite danima ili čak nedeljama.

Ipak, znao sam za jedno takvo mesto, planinu koja me dugo opčinjava. Ali zbog svoje predistorije sa tom planinom, oklevao sam da bilo šta kažem. Naposletku, nakon što smo odustali od mnogih ideja – Pakistan, Papua Nova Gvineja, Kazahstan – prevladao je moj entuzijazam. "Šta kažete na", malo sam oklevao, "Kakabo Razi?"

Kakabo Razi je navodno najviši vrh jugoistočne Azije. To je nazubljeni masiv sačinjen od crnih stena i belih glečera koji se neočekivano uzdiže iz uzavrele džungle severnog Mjanmara. Visinu od 5.881 metra ovog masiva, smeštenog tik iza istočnog oboda Himalaja, na granici sa Tibetom, prvi je 1925. godine izmerio časopis Britishsurvey. Da bi se stiglo do njega, potrebno je dve nedelje pešačenja kroz gustu džunglu ispunjenu klisurama i nastanjenu otrovnicama. Hilari se momentalno zainteresovala. I pre nego što smo napustili Katmandu, već smo planirali ekspediciju.

Za Kakabo sam saznao osamdesetih godina prošlog veka, kada sam naleteo na požuteli primerak knjige "Ledene planine Burme" britanskog istraživača Frensisa Kingdon-Vordakoja opisuje njegovu ekspediciju 1937. godine u taj predeo i njegov smeli pokušaj da se sam popne na Kakabo Razi. Stigao je na više od 4.500 metara pre nego što je naišao na nepremostivi "granitni zid… koji je prevazilazio moje moći"

A post shared by Cory Richards (@coryrichards) on Nov 8, 2016 at 4:30am PST

Čitajući i ostale njegove knjige, saznao sam da su njegove "moći" bile raznovrsne. Briljantan botaničar, lirski pisac, neumorni tragač za biljkama i navodni britanski špijun, Kingdon-Vordje bio avanturista čvrstog kova poput polarnog putnika Roalda Amundsena ili Persija Foseta,istraživača Amazona. Kingdon-Vord je mesecima mogao da pešači kroz džunglu, živeći na pirinču i čaju i pišući noću svoj dnevnik pored logorske vatre. Od 1909. do 1956. godine bio je na više od 20 ekspedicija u centralnoj Aziji, tokom kojih je preživeo pad sa litice i jedan od najrazornijih zemljotresa XX veka. Usput je sakupio stotine vrsta biljaka, a mnogima je dao i ime, uključujući neke vrste rododendrona i ljiljana koji dana skrase vrtove širom sveta.

Bio sam zadivljen Kingdon-Vordovim putovanjima i odlučio sam da budem prvi koji će se popeti na Kakabo Razi. Tako sam u jesen 1993. godine organizovao svoju penjačku družinu koju su činili: Stiv Babits, Majk Mo i Kit Spenser. Nazvali smo se Alpinistički klub Vajoming. Majk mi je bio najbolji drug još od srednjoškolskih dana u Laramiju, a Kita i Stiva sam upoznao na Univerzitetu Vajoming. Do tada smo Majk i ja prvi osvojili neke vrhove na Stenovitim planinama i prvi se spustili kajakom niz Niger u zapadnoj Africi. U to vreme vojna hunta koja je vladala Burmom – kasnije nazvanom Mjanmar – na severu proglašava zabranu kretanja za strance. Naivno smo mislili da tu zabranu zaobiđemo tako što ćemo planini prići sa Tibeta, ilegalno prelazeći granicu, putujući bez mnogo stvari i brzo, bez nosača.

Sa rančevima smo doleteli u Lasu i nastavili da se provlačimo kroz istočni Tibet – takođe zatvoren za strance – stopirajući, u prikolicama kamiona, ubeđujući nekako vojnike na kontrolnim punktovima da nas puste. Bilo nam je potrebno više od mesec dana samo da bismo dospeli do podnožja planine. Majk i Stiv su morali da se vrate kući, tako da smo uspon nastavili samo Kit i ja. Na severnoj strani Kakaboa nestalo nam je hrane, pa smo morali da se vratimo do jednog tibetskog sela. Tu su nas kineski vojnici odmah uhapsili, ispitivali i zatvorili. Potpisali smo izjavu o "nedoličnom ponašanju" na četiri strane, a onda su nas deportovali.

Dve godine kasnije, na moju žalost, Vlada Mjanmara je japanskom planinaru Takašiju Ozaki dozvolila uspon na Kakabo Razi. Ozaki je bio nezaustavljivi himalajski veteran, koji je 1980. godine realizovao prvi potpuni uspon severnom stranom Everesta. (Tu je i poginuo, penjući se 2011. godine.) Tokom 1995. godine dva puta neuspešno pokušao je da se popne na Kakabo, ali u septembru 1996. godine, nakon dva meseca uspinjanja, Ozaki je osvojio vrh te planine zajedno sa planinarom Njimom Gjalcenom, rođenim u Tibetu. On je za časopis Ejža tajms izjavio:"Apsolutno mogu da kažem da je Kakabo Razi jedna od najtežih i najopasnijih planina na svetu. Nikada pre nisam bio tako uplašen."

Ozaki je objavio detaljan opis svoje ekspedicije, ali nije izmerio nadmorsku visinu vrha pomoću GPS-a, zbog čega je precizna visina planine ostala neodređena.

Mladi i ubeđeni u svoju nepobedivost, Majk, Kit i ja razgovarali smo o povratku na Kakabo. (Stiv je prešao na avanture druge vrste.) Ali nije nam bilo suđeno. Majk je poginuo tokom jedne ekspedicije 1995. godine, zajedno sa svojim bratom i još dvojicom planinara. Grenlandski kit im je u Severnom ledenom okeanu prevrnuo brodi svi su umrli od hipotermije. Za Majkom je ostala supruga i troje dece. Niko od nas se nikada nije potpuno oporavio od toga.

Ipak, Kit i ja smo nastavili ekspediciju i često smo se zajedno uspinjali na ledene vrhove. Drugog januara 2009. godine bili smo na petoj etapi uspinjanja uz jedan glečer u severnom Vajomingu. Podržavao sam ga iz jednog malog udubljenja u ledu. On se veselo uspinjao pet metara ispod mene kada smo začuli zaglušujuću grmljavinu. Komad leda iznad nas se odlomio. Nekoliko sekundi kasnije na nas su se sručile tone leda. Kit je poginuo, udar mu je polomio vrat. Nije bilo razloga da ja preživim, a da Kit pogine. Preduzeli smo sve mere predostrožnosti. On ništa nije uradio pogrešno, a ja nisam učinio ništa da bih se spasao. Nema pouke, osim neizbežne istine da su planine opasne i da povremeno izazivaju užas i tugu u onima koji se usude da se popnu na njih.

ODMARAJUĆI SE U NAŠEM KUTKU ZA RUČAK na suncu planine Kakabo, gutajući vruće nudle sa Korijem i Renanom, prisećam se prijatelja koje sam izgubio. Majk je bio duhovit kao Kori, koji nas je svojim šalama u pravom trenutku bodrio kada nam je bilo najteže. Kit je bio tih kao Renan, a u kriznim trenucima uvek je govorio mirnim glasom. Tokom ovih poslednjih nekoliko nedelja provedenih sa Korijem i Renanom osećam se kao da zavirujem u prošlost, gde posmatram sebe i svoje poginule prijatelje. U ovim mlađim ljudima prepoznajem istu strast za penjanjem na planine, istu onu odlučnu upornost, istu beskrajnu ambiciju, a na momente i isti onaj osećaj neuništivosti koji smo Majk, Kit i ja imali pre 22 godine.

Kako naša odlučnost raste, počinjemo da proučavamo nazubljeni greben pred nama koji vodi ka vrhu. Pošto je ova planina ostala uglavnom neistražena, penjemo se bez mnogo predznanja o terenu. Čak ni satelitski snimci ne otkrivaju u potpunosti težinu uspona. Sa mesta na kome smo ručali deonica pred nama izgleda zahtevnije nego što smo ranije očekivali.

Zapadni greben Kakaboa izgleda kao tri kilometra dugačka testera – niz kamenih šiljkova razdvojenih oštrim gomilama snega. Za razliku od nekih drugih planina, gde se ka vrhu uspinjete direktno, mi se duž celog puta uspinjemo i spuštamo nazubljenom linijom grebena – uz stenu uobliku zuba, pa niz njenu drugu stranu, balansirajući preko mostova od snega, pa onda opet preko sledećeg krševitog šiljka. Pokušavamo da utvrdimo potencijalnu rutu, ali se nazubljeni greben vijuga poput zmijskog repa, tako da ne možemo da uočimo sve prepreke. Međutim, primećujemo jedan usek koji deluje kao najbolje mesto za noćni bivak. Pakujemo se i krećemo, trudeći se da ostanemo na sunčanoj strani grebena.

Do useka nam je bilo potrebno četiri sata. Toliko smo umorni da sa mukom utabavamo podlogu za šator. Toliko teško dišemo da su nam lica pokrivena ledom. Dok pokušavamo da pričvrstimo šator, vetar ga podiže u vazduh poput zmaja. Ubacujemo opremu u njega, vezujemo ga za tlo i ulazimo u njega. Znamo da noć neće biti laka. U kampu 3 već smo videli da je greben postao zahtevan i podmukao. Zato smo drastično smanjili težinu ranaca i poneli samo najosnovnije stvari, nadajući se da će to biti dovoljno na putu do vrha i nazad. Nismo poneli zimske vreće za spavanje, nego samo tanke spoljašnje. Imamo samo jedan rešo, jednu bocu gasa, jedan lonac, jednu kašiku, dva obroka instant testenine, a sva trojica smo se stisli u šatoru za dvoje. Sedimo tako da nam se kolena dodiruju, dok su nam leđa prislonjena na šator. Rešo potpaljujemo na čizmama i gotovo se gušimo dok prokuvavamo vodu od snega. Jedan od nas drži rešo, drugi lonac. Na nama je sve što imamo, a ispod kapuljača naših jakni vire samo lampe na našim čelima i naši šmrcavi nosevi.

Pijavice su se hvatale za naše vratove dok smo se probijali kroz vlažno granje i za noge dok smo gazili kroz potoke. Po ceo dan smo se sa svoje kože skidali njihova od krvi nabubrela tela, a njihovi ujedi nisu zarastali nedeljama.

SAMO PUT DO PODNOŽJA Kakaboa potrajao je mesec dana. Upravo je ono za čim smo Hilari i ja žudeli još na obroncima Everesta – zabačenost – bilo ono što je od samog početka predstavljalo pretnju za našu ekspediciju.

Prvo smo morali da pređemo preko većeg dela Mjanmara. Od Ranguna do Bagana doputovali smo noću, autobusom, a onda smo trajektom nastavili uz reku Iravadi do Mandelaja, gdesmo ušli u voz koji se trzao i zanosio kao da će svakog časa iskočiti iz šina. Po dolasku u Putao, najseverniji grad u državi Kačin, pet dana smo proveli "u pritvoru" jer su naše dozvole za penjanje više puta proveravane. Konačno, natovarili smo opremu na karavan motocikala i nastavili tako još tri dana, prelazeći potoke i prolazeći kroz blato sve dok nismo stigli do mesta odakle se dalje moglo samo peške.

Odatle je kretala 243 kilometra duga naporna deonica do podnožja Kakaboa koja vodi kroz vlažnu, mračnu džunglu. Guste krošnje bacale su neki prigušeni zeleni odsjaj. Dve nedelje smo se kretali tom stazom nalik na tunel, koja se stalno naglo uspinje i spušta, od jednog zabačenog sela do drugog, baš kao što je Frensis Kingdon-Vord činio pre 77 godina. Spavali smo u sojenicama od bambusa naroda Ravang. Iako je država Kačin poznata po nalazištima žada i rudnicima zlata, i njihovoj nelegalnoj eksploataciji, ljudi koji žive ovako daleko na severu uglavnom uzgajaju svinje ikokoške i obrađuju mala polja pirinča. Prvog dana pešačenja kroz džunglu Hilari je umalo ujela zmija. U poslednjem trenutku ju je ugledala sklupčanu na stazi i preskočila. Svi smo se držali podalje od nje osim Korija, koji je kleknuo i počeo da je fotografiše. To je bila jedna od desetak vrsta na koje nas je pre dolaska u Mjanmar upozorio toksikolog Zoltan Takač.

Ako bi ujela nekoga od nas, otrov bi mogao da izazove krvarenje iz nosa, očiju, desni irektuma, i potencijalno je smrtonosan. Nosili smo dve vrste protivotrova, ali nas je Takač upozorio da je oslanjanje na protivotrov u džungli rizično. Pijavice su bile daleko bezopasnije. One bi se prikačile za naše vratove dok smo se probijali kroz vlažno granje ili naša stopala i noge dok smo gazili kroz potoke. Po ceo dan smo sa svoje kože skidali njihova od krvi nabubrela tela, a njihovi ujedi nisu zarastali nedeljama. A onda su tu bili i pauci. Neprestano smo prolazili kroz njihove mreže veličine ribarskih. Na nekima su se nalazili pauci čiji su zubi toliki da se vide sa udaljenosti od jednog metra. Ni pripadnici naroda Ravang nisu imuni na ćudi džungle.

U jednom selu izbezumljena majka nam je donela svoju ćerkicu koja je vrištala, sva otekla od inficiranih ujeda. Hilari i Emili su antibiotičkom kremom premazale njene ruke, noge i lice. Kada sam pitao šta će biti sa detetom, plemenski starešina mi je rekao: "Ovde se svi ili sami od sebe oporave ili umru."

Noge jednog od naših najmlađih nosača, dvanaestogodišnje devojčice, bile su toliko izujedane da joj je koža izgledala kao kod žabe krastače. Ona je bila jedna od tri devojčice sličnog uzrasta koje smo, na svoju sramotu, angažovali zajedno sa njihovom braćom, roditeljima i bakama i dekama da nose našu opremu. Angažovali smo one koje smo uspeli da nađemo. Svi su bili uvežbani i ekfikasni. Nosače iz jednog sela smo regrutovali da nam pomognu da opremu prenesemo do sledećeg sela. Neki su za nas radili po nekoliko dana, neki samo nekoliko sati. Nekada bi nas napustili bez reči, nestajući u noći.

Činjenica je da smo poneli previše opreme– kamere sa opremom za osvetljavanje, laptopove,dodatne baterije, čak i dva drona za snimanje iz vazduha – pribor neophodan za moderne ekspedicije.Ali sva ta oprema je beskorisna ako nema ko da je nosi. Zato smo vreće sa opremom počeli da ostavljamo u selima kroz koja smo prolazili sve dok nismo spali na četvrtinu početnog tereta.U skoro bilo kom drugom trenutku duž naše rute na raspolaganju bi nam bilo mnoštvo lokalaca spremnih da zarade 15 dolara za dan, što su njihove dve mesečne plate. Ali kada smo stigli u jesen 2014. godine, Kakabo Razi je neočekivano postao glavna vest.

Tri nedelje pre nego što je naš tim napustio SAD, 10. septembra 2014. godine, Asošijeted pres je objavio naslov: "U Mjanmaru počinje potraga za nestalim planinarima". Osmočlana ekspedicija sačinjena isključivo od Burmanaca uputila se na Kakabo kako bi jedan od njih osvojio najviši vrh u svojoj zemlji. Bila je to stvar nacionalnog ponosa. Nakon dve nedelje uspinjanja, 31. avgusta, dva člana tima poslala su radio-signal sa jednog mesta u blizini vrha. Posle toga im se izgubio svaki trag. Organizovana je opsežna potraga. Nosači iz lokalnih sela regrutovani su za snabdevanje spasilačkih timova. Između Putaoa i planine nad džunglom čuli su se helikopteri. Onda je nestao jedan helikopter sa dva pilota i jednim putnikom.Potraga za planinarima je prekinuta, a počela je potraga za posadom helikoptera. Devet dana kasnije putnik iz helikoptera se pojavio iz džungle i odveo spasioce do pilota: jedan je bio živ, sa teškim opekotinama, drugi je preminuo.

Nakon višedecenijskog zaborava Kakabo Razije za mesec dana uzeo tri života. Delimičan uzrok iznenadne pažnje Burmanaca prema ovoj planini bio je jedan drugi američki planinarski tim. Godinu dana ranije Endi Tajson,vodič sa planinskog venca Teton u Vajomingu,predvodio je jednu američko-burmansku ekspediciju na obližnji vrh – Gamlang Razi. Pošto je proučio savremene ruske topografske mape isnimke Google Eartha, Tajson je utvrdio da bi Gamlang zapravo mogao da bude viši od Kakaboa.Tajsonov tim je bio prvi koji se popeo na Gamlang Razi, u septembru 2013. godine.Koristeći GPS za nadgledanje reljefa, izmerili su da je taj vrh visok 5.870 metara. Iako je to za11 metara niže od visine od 5.881 metra, koju je Kakabou 1925. godine pripisao British Survey,ipak je više od 5.691 metra, koliko su Rusi sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka izračunali da je visok Kakabo.

"Niko u Burmi nije hteo da poveruje da je Gamlang viši od Kakaboa", ispričao mi je Tajson prošle godine, napominjući da je Kakabo odavno simbol nacionalnog ponosa. Činjenica da stranci dovode u pitanje njegovu nadmoć predstavlja sramotu za neke Burmance. (Endi Tajson je uaprilu tragično poginuo u avionskoj nesreći.) Zapravo, burmanska ekspedicija je i poslata sa ciljem da dokaže da je Kakabo Razi ipak najviši vrh te zemlje. Pre nego što su nestali u gornjim predelima planine, njihovi zlosrećni planinari su poslali signal GPS očitavanja sa 5.790 metara.Istražujući i sâm, kontaktirao sam sa Robertom Kripenom, naučnika koji se pri Nasi bavi planetom Zemljom. Razmatrali smo različite metode utvrđivanja visine Gamlanga i Kakaboa. "Kad podvučeš crtu, greške do 30 metara uvek su moguće, a kod ovih vrhova je to presudno", rekaomi je. "Dakle, imamo podatke, ali ne i dokaz koja je planina viša." Dok se neko sa GPS-om ne popne na sam vrh Kakaboa, neće se znati koja je planina najviša u Mjanmaru.

RENAN, KORI I JA dodajemo jedan drugom kašiku, pa svaki od nas zahvata vrelu supu, dok vetar udara u naš šator. Toliko smo zbijeni da niko od nas ne može da mrdne a da nekog ne udari laktom ili kolenom. Ne očekujemo da ćemo spavati. Očekujemo daćemo se namučiti.

Navlačimo kapuljače preko lica kao što vitezovi, pripremajući se za bitku, navlače vizire. Rukavice stavljamo pod kukove da ih izolujemo od snega. "Smrzavam", progovaram u mrkloj noći. Već se nekoliko sati ustežem da to kažem. Leđa su mi toliko dugo naslonjena na zid šatora da mi je hladnoća prodrla sve do grudi. "Moram da upalim rešo ili nešto tako." "Pređi u sredinu, ja ću biti spolja", kaže Kori.

Zamenjujemo mesta. Nije mi ništa toplije, ali nije mi ni hladnije. Ostajemo tako dokle god možemo da izdržimo. U najmračnijim, najhladnijim trenucima počinjem da zamišljam kako u snegu pronalaze naša zaleđena tela, poređana kao kvrgavi trupci. Konačno, najzad sviće.

TAMO U DŽUNGLI, dva dana pre nego što smo stigli do baznog logora, naišli smo na izmoždene Japance praznih pogleda, tim koji se sa Kakaboa vraćao kao iz prvih redova neke epske bitke. Čuli smo za njih i bojali smo se da će oni osvojiti vrh pre nas, što bi sve naše napore obesmislilo i pre nego što kročimo na tu planinu. Ali njihova ekspedicija je bila odložena zbog spasavanja burmanskih planinara. Na kraju su pokušali da se popnu prekozapadnog grebena, rutom kojom smo i mi imali nameru da se penjemo.

Svaki ozbiljan planinar ima veliki ego. Bez njega se ne mogu podneti veliki rizici i patnje koje podnosimo. Možda pričamo kao budisti, ali ne dozvolite da vas zavaramo - mi smo zapravo samoživi narcisi Hiro Kuraoka, vođa njihovog tima, povredio se. Propao je između stena i ozbiljno povredio zadnjicu. Iako je ležao u vreći za spavanjesa velikim podlivima na zadnjici, Hiro je bioživahan i velikodušan, objašnjavajući nam do detalja njihovu rutu i pokazujući nam brojne fotografije topografije iz različitih kampova. Ispričao nam je da ih je na nešto više od stotinu metara od vrha zaustavila kao oštrica noža uzana ivica snega, kao i oštri, nepremostivi šiljci. Kao dva voda vojnika koji se mimoilaze u noći,razmenili smo zalihe. Mi smo Hirou dali bočicu ibuprofena, a on nama gorivo za rešo i konopce. Njegov tim je bio poražen, ali živ, što je na kraju jedino i važno. Nakon skoro dve nedelje pešačenja konačno smo se izvukli iz zadaha džungle i stigli smo do južnog krila Kakaboa.

Tropsku vlagu zamenila je okrepljujuća planinska izmaglica, pa smo u vrećama potražili svoje jakne i podjakne. Svi smo oslabili i bili smo umorni od mukotrpnog pešačenja. Ali ponestajalo nam je vremena. Kada smo planirali ekspediciju, saglasili smo se da se kući vratimo pre Dana zahvalnosti. U Kingdon-Vordovo doba nije se određivao tačan datum kraja ekspedicije, ali danas mi najviše oskudevamo u vremenu.

Imali smo samo 10 dana pre nego što počnemo da se spuštamo. A znam da je Ozakiju bilo potrebno 25 dana da se od baznog kampa popne na planinu.Tokom naredne nedelje podigli smo tri kampa duž kičme zapadnog grebena, ali su se,pod pritiskom rokova i teškoća koje je nametao teren, odnosi među članovima tima kvarili.Naročito sam bio zabrinut kada je Hilari do kampa 2 stigla opasno promrzla. Zagrejali smo je, ali to je bio upozoravajući trenutak. Sledećeg dana, na usponu do kampa 3, činilo se da ni Emili ni Hilari, izložene ledu i snegu, ne podnose dobro uspone i da sporo napreduju. Gledajući unazad, trebalo je da očekujemo tajspori tempo. Emili je šampionka Sjedinjenim Državama u sportskom penjanju, ali nema mnogo iskustva sa ovako kompleksnim terenom. Hilari je slavni skijaški planinar sa nekoliko izazovnih planinarskih eskpedicija u svojoj biografiji.

Ali Kori, Renan i ja smo imali više iskustva u ovakvom okruženju. Kori je prvi Amerikanac koji je zimi osvojio 8.035 metara visok vrh Gasherbrum u Pakistanu – i tom prilikom preživeo lavinu. Renan je bio deo tima koji je preko Šarks fina osvojio 6.310 metara visok indijski vrh Meru central. To je brutalan uspon za koji su mnogi smatrali da je nesavladiv. A više od 35 godina, koliko se bavim planinarenjem, bio sam prvi koji se popeo na razne vrhove, od Antarktika i Stenovitih planina,do Alpa i Himalaja. Ta iskustva ne mogu da otklone opasnosti koje krije planina pred nama,ali nas trojicu čine bržim i daju nam razloga da jedni drugima poverimo živote dok pokušavamo da osvojimo njen vrh.Te noći u kampu 3 Renan i Kori su mi obojica nasamo saopštili da su zabrinuti u pogledu daljeg uspona celog tima. Sledeći dan smo proveli aklimatizujući se u našim šatorima i nije bilo načina da se izbegne ta bolna tema.

Renan je oprezno nabacio da će uspon postajati sve opasniji. Isticano je da se tim od troje ljudi kreće brže i da ima više šanse da osvoji vrh za kratko vreme koje nam je preostalo. Emili je to rado prihvatila jer je bila iscrpljena. Ali Hilari je bila duboko povređena i insistirala je na tome da ona treba da nastavi ka vrhu. Objašnjavao sam da bi to ugrozilo bezbednost celog tima, ali Hilari je bila uvređena: "Reći ću samo jedno", a glas joj je postajao sve emotivniji dok je izlazila iz šator. "U planini nema ničeg goreg od oholosti, mada je ona fundamentalna za osvajanje planina. Svaki ozbiljan planinar ima veliki ego. Bez njega se ne mogu podneti veliki rizici i patnje koje podnosimo. Možda pričamo kao budisti, ali ne dozvolite da vas zavaramo –mi smo zapravo narcisi – strastveni, samožvi, mazohističi narcisi.

Gotovo svi mi smo, na nekoj planini, u nekom trenutku, prkosili logici i odbili da odustanemo, kao šo je to sada činila Hilari.Neki od nas su bili dovoljno srećni da to prežve.Možda ovo zvuč grubo, ali moja alpinistička karijera je u fazi kada se otvorenost i iskrenost cene više od ljubaznog prećutkivanja, čak i kada su u pitanju moji prijatelji. Svi smo bili umorni, ošamućeni od razređenog vazduha i strahovali smo od onog što nas čeka, a razgovor se u narednih nekoliko sati pretvorio u bučnu svađu punu uzajamnih optužbi. Konačbo, Kori više nije mogao da podnese napetu atmosferu, pa je rekao Hilari da može da zauzme njegovo mesto u timu koji će se penjati na vrh. Renan i ja smo bili zabrinuti, ali smo nevoljno prihvatili novi plan.

"A ŠTO RADIMO SVE OVO?", pita Kori, mučeći se da navuče čizme u tesnom šatoru. "Ne, stvarno, zašto?" Ruke su mu suviše utrnule da bi vezao pertle. "Jer je tako zabavno", odgovara Renan suvo, upirući laktovima o zidove šatora otežale od snega. Nakon 39 dana u brodovima i vozovima, sa zmijama i pijavicama, nakon teškog uspona uz strmi zapadni greben Kakaboa, danas je dan uspona na vrh. Naizmenično srčemo čaj koji se pari sve dok lonac ne ostane prazan, a onda oklevajuć puzimo iz šatora na udare vetra, koji se vrtloži oko nas. Sunce je udaljena hladna kugla. Navlačimo krampone, vezujemo se i počnjemo da se uspinjemo.

Stopala i prsti su nam utrnuli, ali kretanje je daleko bolje od drhtanja u štoru. Krv počinje da cirkuliše i toplota se polako vraća u naša tela.Zajedno prelazimo preko prvog niza velikih kamenih šiljkova. S obe strane, viš od jednog kilometra ispod nas, nalazi se okean oblaka. Ako bi neko od nas skliznuo s ovog grebena u obliku koplja, jedini način da se spase bio bi da se sledeći planinar u nizu brzo baci sa grebena na suprotnu stranu, moleći se u milisekundi da se konopac neće pokidati na steni oštroj poput noža. Takva se vrsta poverenja očekuje međ planinarima.Tako prevazilazite sebe i povezujete se sa svojim partnerima u planini.

Zbog toga se penjemo. Okupljamo se na malom parčetu snega da se preispitamo. "Plašim se", kaž Kori. "Stvarno sam se [psovka] uplašio. Mislim da treba da se vratimo." Njegova ogoljena iskrenost zvuči neobično utešno. Izgovorio je ono što svi osećamo. Ali Renan i ja ne želimo da se vratimo. Krećem prvi oko jednog snegom pokrivenog bloka, pa kroz uzani hodnik između dve stenovite ploč, zasvođen snegom – odjednom se ispred mene pojavljuje cela ruta do vrha. Prestravljen sam.Znali smo da je pred nama još jedan dubok usek u grebenu, ali sada vidim da je on poput vilice kakvog dinosaurusa ispunjen ogromnim kamenim zubima.

Da bismo ga prešli, biće nam potrebni sati, zaći ćemo u noć Da bismo došli do vrha, morali bismo na planini da provedemo još jednu noć ali ovog puta bez šatora, rešoa, hrane i vode. Pričvrstili bismo se za padinu planine,izloženi vetru, i tako u mraku na smrt se smrzli.To je tačka sa koje nema povratka.

Shvatam da nećemo stić do vrha. Nećemo rešiti misteriju najviše planine u Mjanmaru.Tokom cele ekspedicije nosio sam fotografiju Majka Moa i Kita Spensera. Na njoj Majk i Kits u na planini, u toplim jaknama, sa šlemovima i širokim osmesima na licu. Neizmerno sam želeo da tu sliku ostavim na vrhu. Ali nije bilo suđeno.Pravim malu rupu u snegu i spuštam fografiju u nju. Očitavam GPS –nalazim se na visini od 5.743 metra. Potom se polako spuštam niz greben do Renana i Korija. Oni su već shvatili da je naš ekspedicija završena. Sada samo želimo da se živi vratimo nazad.

Možda će vas zanimati i: