IZOLOVANI SVET PERUA: Nacionalni park Manu

Nacionalni park Manu je čudo prirode, zaštićeno – bar za sada – izolacijom i lovcima urođenicima duboko u prašumi.

Izvor: Foto: Instagram

Elijas Mačipango Šuverireni uzima svoj luk od palmovog drveta i svoje strele s vrhom od zašiljenog bambusa. Krećemo u lov na majmune u peruanskom Nacionalnom parku Manu – ogromnom prostranstvu zaštićene prašume,s jednim od najbogatijih biodiverziteta na celom svetu.

Lov je potpuno legalan. Elijas pripada urođeničkom plemenu Macigenka, od čijih pripadnika njih manje od hiljadu stalno živi u Perku, uglavnom uz obale reke Manu i njenih pritoka. Svi domoroci u Parku – takozvana izolovana plemena kao i Macigenka – imaju pravo da koriste biljke i životinje za sopstvene potrebe, ali ne smeju da prodaju resurse izvan Parka bez posebne dozvole i ne smeju da love vatrenim oružjem. Elijas i njegova žena – ljudi u Manuu se oslovljavaju imenom – uzgajaju juku, pamuk i druge useve na maloj čistini pored reke Jomibato. Njihova deca beru voće i lekovito bilje. Elijas ribari i seče drveće. Ali i lovi, naročito crne majmune paukove i vunaste majmune– omiljenu hranu Macigenka. I jedna i druga vrsta majmuna su ugrožene vrste. Macigenke tako žive od pamtiveka, ali njihova populacija sve više raste, što zabrinjava pojedine biologe koji vole Park. Šta ako se njihova populacija udvostruči?

Šta ako počnu da koriste puške? Da li bi populacije majmuna preživele? A bez njih, ko bi raznosio seme plodonosnog drveća po prašumi i kako bi se šuma obnavljala? S obzirom na to da se šuma oko Parka sve više proređuje usled vađenja prirodnog gasa, rudarstva i seče drveća, zaštita Parka postaje sve važnija. To nameće i pitanje da li su domoroci koji žive u Parku dobri ili loši po njega. I da li je Park dobar za njih? Elijas je star 53 godine, ima kovrdžavu crnu kosu i prodoran pogled. Nosi zeleni fudbalski dres, šorts i sandale od starih automobilskih guma.Njegov dom je šumska čistina s nekoliko otvorenih koliba pokrivenih palmovim lišćem. Dok tog sparnog novembarskog dana uranjamo u prašumu, s nama su i njegov zet Martin, kći Talija i maloletna unuka. I Martin je, isto kao Elijas, naoružan lukom i strelama. Talija nosi ručno štrikanu povezaču da nakupi bilja po šumi.Sa mnom je i Glen Šepard, antropolog koji već 30 godina radi i živi s Macigenkama, jedan od retkih stranaca izvan plemena koji tečno govori njihov jezik.Već posle pet minuta boravka u prašumi čujemo glasove sumračnih titi majmuna (Callicebus moloch).

Lovci produžavaju dalje jer sumračni titi majmuni služe samo tome da mladi vežbaju gađanje. Pet minuta kasnije čujemo i čopor majmuna kapucina. Elijas zastaje, čak i podiže luk,ali ipak odustaje. On traži nešto što je mnogo više pošini – što znači „ukusno”. Počinjemo da tražimo drveće s voćem i ubrzo nailazimo na nekoliko njih s tek otpalim plodovima. Majmuni su bili tu, ali su otišli. Prolazi još jedan sat. Najzad, Talijino lice seozaruje. „Ošeto”, kaže šapatom – crni majmuni pauci.Sada ih vidimo kako velikom brzinom skaču po gustim krošnjama, 20 do 30 metara iznad naših glava. Počinje lov – i ja se, za razliku od ostalih učesnika, saplićem o korenje, sudaram s lijanama, upadam u blato i istovremeno, dok pazim da ne nagazim na neku zmiju, nalećem na trnje i paukove mreže. Elijas i članovi njegove porodice kreću se mnogo gracioznije, ali probijanje kroz prašumu je teško čak i za njih. Već je i lov na tlu – debelih svinja pekarija, na primer– dovoljno težak. A da bi ulovio crnog majmuna pauka, Macigenka lovac mora najpre da ga otkrije i da mu se prikrade, a zatim da gađa strelom uvis,u visini šestospratnog solitera, u metu koja se neprekidno i nepredvidljivo kreće. Da bi povećao šanse u lovu, lovac koristi razne prirodne stimulanse.