U Nemačkoj, jednoj od zemalja lidera u složenom sistemu skupljanja i prerade otpada, smeće se odlaže u kante plave, žute, braon i sive boje.
Engleskinja koja živi u Nemačkoj objavila je na blogu: „Da bi u Nemačkoj valjano odvojio smeće, treba ti doktorat“, piše Newsweek Srbija. Na to je odgovorila rođena Nemica: „I muž i ja smo doktori nauka, pa opet nije lako“. Koliko u ovome ima šale, a koliko zbilje?
Veoma složen sistem skupljanja i prerade otpada, začet još sedamdesetih godina, stavlja Nemačku na prvo mesto u EU. Sistem se razlikuje od pokrajine do pokrajine, u malim mestima i velikim gradovima, ali ima opštih pravila, koja važe za sve.
Pročitajte:Reciklažni kontejner koji hrani napuštene životinje (VIDEO)
Flaše ili staklene posude za koje nije plaćena kaucija i ne idu natrag u radnje odlažu se u tri različita kontejnera prema boji: zeleno, braon i providno staklo. Metalni poklopac za flašu ili teglu i zapušač od plute na vinskoj boci idu na sasvim drugo mesto.
Kartonske kutije moraju da se spljošte pre odlaganja u kontejner za hartiju, a prethodno se vade delovi ambalaže napravljeni od plastike ili drugog materijala, pošto njima sledi drugačiji put. Plastične čaše od jogurta i sličnih proizvoda, kao i prazne konzerve, treba isprati vodom i nipošto se ne stavljaju jedna u drugu pre bacanja u odgovarajuću kesu, kantu ili kontejner. Aluminijumski poklopac sa čaše za kefir, recimo, baca se odvojeno od čaše.
Pogledajte: Pravo lice reciklaže
Šta znače boje
Kuće u manjim mestima obično dobiju po nekoliko raznobojnih kanti, koje se prazne određenih dana, po unapred određenom rasporedu. Ako ste stranac i još niste navikli na finese odlaganja smeća, pogledajte koju je kantu komšija izgurao ispred kuće, pa učinite isto. Kante se najlakše raspoznaju po boji poklopca.
U plavu kantu bacaju se novine, papirne kutije, katalozi, knjige, koverte, blokovi, hartija za pisanje, ilustrovani časopisi, karton...
Žutakanta služi za aluminijumske folije; plastične kese, plastične posude u kojima se prodaje voće i povrće, kese za mleko, kutije za margarin, ambalažu za vakuumsko pakovanje, boce za deterdžent; stiropor; razne vrste konzervi, čaše za jogurt, boce od šampona/mleka za telo...
Braonkanta namenjena je kuhinjskim otpacima i u nju se bacaju stari hleb, ljuske jaja, ostatak skuvane kafe, listići čaja, filter kesice napitaka, ostaci kuvane hrane; kora, listovi, ljuske, koštice voća i povrća; baštensko đubre - grančice, trava, sasušene biljke, korov, zemlja; slama, piljevina, perje, kuhinjski ubrusi od hartije...
Siva kanta: pepeo, opušci cigareta, žvakaće gume, prašina skupljena s ulice, mnogo zaprljana hartija, fotografije, kese iz usisivača, pelene, najlon čarape...
Znate li šta je ekološki otisak?
Ukoliko su vam u kući ostale fluorescentne cevi, baterije, konzerve sa ostacima farbe, kiseline, razređivača i sličnih hemikalija, insekticida ili dezinfekcionih sredstava, reč je o opasnom otpadu, koji se odnosi na određeno zbirno mesto i dalje tretira prema propisima za takvu vrstu smeća. Kada bi se takve stvari bacile u sivu kantu, dospele bi u peć za spaljivanje otpada i došlo bi do emisije opasnih materija.
Foto: Profimedia
Zelena tačka
U većini gradova postoji „risajklinghof“ (Recyclinghof), veliki ograđeni prostor s najmanje dvadesetak kontejnera namenjenih različitim vrstama otpada, gde će vam radnici (s rukavicama do laktova i dugačkim štapom u ruci) pomoći da sortirate smeće koje ste dovezli. Već tu otpad se dodatno, ručno razvrstava: plastične flaše od „koka-kole“ i mineralne vode su jedno, tetrapak za sok ili mleko nešto drugo, boca od šampona ili deterdženta treće, itd.
Hartija se deli na novine, knjige, običnu hartiju, ilustracije, a metalni predmeti opet na više vrsta. Dolazak na risajklinghof je prilika da se ratosiljate i starih delova nameštaja, tepiha, pokvarenih kućnih električnih aparata, baterija, odeće i obuće. Ovakvi predmeti se u pojedinim mestima (u određeno vreme, naravno) mogu izneti ispred kuće, odakle ih skuplja specijalno vozilo.
Pročitajte:Hoćemo li u budućnosti živeti u ekološkim kapsulama?
Stanari višespratnih zgrada u većim gradovima smeće dele uglavnom po kesama različitih boja i odnose ih u obližnje kontejnere specijalne namene.
Kada Nemci žele da se liše stare odeće ili nekih stvari iz kuće, mogu da ih iznesu i na buvlju pijacu ili da ih poklone žiteljima neke siromašne zemlje sveta - preko humanitarnih organizacija. Važno je da se ništa ne baca bez razmišljanja.
Prema anketi javnog mnjenja sprovedenoj 2006. po nalogu Nemačkog udruženja proizvođača brendova, više od 91 odsto potrošača sortira svoje smeće.
Složeni sistem skupljanja i recikliranja otpada počiva na sledećem: (1) pravi, to jest proizvodi što manje đubreta; (2) ponovo koristi otpad, to jest tretiraj ga kao sirovinu za reciklažu; (3) pravilno odlaži otpad, imajući u vidu njegovu dalju preradu.
Najnepovoljnije i zastarelo rešenje su deponije i zato se u preporuci članicama EU navodi da bi deponije trebalo da smeštaju samo jedan do dva odsto ukupne količine otpada, kaže Klaus Šmit, vođa tima za projekat IMPACT (Upravljanje komunalnim otpadom i otpadnim vodama), koji u Srbiji sprovodi GIZ - nemačka Organizacija za međunarodnu saradnju. Projekat bi trebalo da se okonča krajem 2017. godine.
„Deponije sve više otimaju koristan prostor, na njima se stvaraju štetni gasovi i često su uzrok zagađivanja podzemnih voda. Zato se dobar deo gradskog smeća u Nemačkoj spaljuje u posebnim postrojenjima, čija ekonomičnost raste ako su velikog kapaciteta i opslužuju ceo region, pa čak i druge zemlje EU.
Pročitajte:Vredni slon zadao ljudima lekciju o ekologiji (VIDEO)
Primera radi, Napulju smo pre neku godinu pomogli kada se zbog lokalnih problema našao zatrpan tonama smeća. Ono je dopremljeno u Nemačku i spaljeno“, objašnjava Šmit. Isplativost postupka se povećava ukoliko je ugovor s fabrikama za spaljivanje sklopljen na više godina ili decenija.
S druge strane, sagorevanje proizvodi gomile pepela. Postupak često zahteva dodatne količine goriva, naročito pri uništavanju „vlažnog otpada“ (npr. ostaci hrane iz domaćinstva). Najnoviji trend u Nemačkoj je da se takva vrsta đubreta prvo suši, pa tek onda spaljuje. Osušeno smeće može i samo nekad da služi kao gorivo.
Predstavnik GIZ podseća da Srbija planira uspostavljanje 21 regionalnog centra za tretman otpada, što zahteva velika ulaganja. Čini se da bi najekonomičnije bilo na samoj deponiji graditi postrojenja za sagorevanje otpada i pravljenje komposta. Odabir primerene tehnologije takođe predstavlja veliki izazov. Pozitivan primer je Novi Sad, gde se neke vrste otpada već recikliraju: PET plastika, drvo i papir. Nešto slično planira se i u Nišu.
Razvijene zemlje koriste termin „industrija (prerade) otpada“. U Nemačkoj ta industrija zapošljava više od 250.000 ljudi - od inženjera do sakupljača otpada i administrativnog osoblja. Postoji nekoliko fakulteta za upravljanje otpadom, kao i niže stručne kvalifikacije za pomenutu oblast. Godišnji obrt industrije otpada prelazi 50 milijardi evra.
U Nemačkoj i drugim zemljama EU praksa je da građanin - uz čistu vodu koju koristi - plaća i potonju fazu, to jest preradu otpadnih voda, a iznos je moguće tačno izračunati za svako domaćinstvo.
Pogledajte:Praćenje 6.000 godina ekoloških promena u dolini reke Nil
U Srbiji je problem što građani plaćaju minimalnu cenu vode koju troše i nula dinara za preradu vode, kaže Šmit, priznajući da je zbog ekonomske situacije teško očekivati da će uskoro biti drugačije. I Šabac i Beograd, recimo, za piće obilato koriste vodu reke Save, u koju dospevaju otpadne vode i kojekakvo đubre, pa je neophodno nekoliko faza prečišćavanja da bi postala pogodna za piće. Zemlje EU daleko su odmakle u odnosu na Srbiju u prečišćavanju otpadnih voda, napominje Šmit.
Foto: Profimedia
Razvijene zemlje stavljaju akcenat na recikliranje. Jedan od najvećih podsticaja u tom smeru dao je nemački sistem zelene tačke, uveden osamdesetih godina prošlog veka. Ubrzo je prihvaćen širom Evrope, pa i van nje. Zelena tačka, kao međunarodno zaštićeni znak, ukazuje da, nakon što proizvod bude potrošen i ambalaža odbačena, sledi recikliranje. Zelena tačka takođe znači da je pakovanje nekog proizvoda deo integrisanog sistema upravljanja otpadom i da je kompanija koja ga je iznela na tržište istovremeno izdvojila novac neophodan za zbrinjavanje ambalaže posle upotrebe.
Tako je ambalaža, po oceni jednog dovitljivog blogera, stavljena na strogu dijetu: više ambalaže - veća taksa. U toku je neprekidno takmičenje u smišljanju proizvoda koji zahtevaju što manje hartije, metala i plastike, ili što tanje staklo, da bi na kraju ostao minimum smeća za preradu. Neke procene pokazuju da je Nemačka na ovaj način smanjila količinu otpada za oko milion tona godišnje, a povećala obim recikliranja. Godine 2008. procenat reciklirane metalne ambalaže u Nemačkoj dostigao je 93.6 odsto.
Pogledajte:Genijalan ekološki izum (VIDEO)
Društvo budućnosti
Veći deo uspeha zelene tačke počiva na pravilnom sortiranju smeća. Kako su žitelji Nemačke naučili sva ta pravila?
Domaćinstvima su deljeni lifleti, mediji su uradili svoj deo posla, neke opštine plaćale su posebne konsultante da nove postupke objasne ljudima u direktnom kontaktu. Lokalne vlasti su odigrale veliku ulogu, kaže Šmit, procenjujući da bi građani Srbije mogli da krenu možda sa dve kućne kante za razdvajanje smeća, s tim što bi se postupak dalje stalno usložnjavao.
Kada građani imaju dobru mogućnost za odlaganje smeća, nema potrebe da ga bacaju bilo gde, tvrdi Šmit i dodaje da u Nemačkoj postoje kazne za nesavesno bacanje đubreta.
Deviza „od kolevke do kolevke“ kazuje da se već u procesu proizvodnje mora voditi računa o budućoj sudbini stvari: one će biti upotrebljene, zatim će postati otpad i - recikliranjem - ponovo oživeti. Društva budućnosti smatraće proizvodnju stvari i njihovo recikliranje neraskidivo povezanim procesima.
Zato će kupac automobila, na primer, kroz cenu platiti i recikliranje svojih kola kad jednog dana ona odu na otpad. Već sada su prisutne velike promene u gotovo svim industrijskim granama u svetu. I Srbija, smatra Šmit, treba na umu da ima ovakve trendove u planiranju svojih budućih izvoznih poslova.
Predstavnik GIZ ukazuje da prerada otpada donosi velike dobitke i lokalnoj i nacionalnoj privredi. Ako se prerada obavlja u jednoj regiji i oslonac nije na skupoj nafti, već na energiji dobijenoj iz otpada i alternativnih izvora, novac ne ide dalje, ostaje tu. Dobrobit je očigledna svakom građaninu, pa je samim tim više motivisan da učestvuje u procesu „proizvedi-koristi-baci-recikliraj i ponovo koristi“.
