To je zemlja žada. To je postojbina četiri nacionalna parka u kojima se nalaze najviše planine, najduži glečeri i najviše šume Novog Zelanda. To je Te Vaipounamu – predeo slikan žadom.
Kada danas držite u rukama ta blaga – u obliku dleta, naušnica, palica – možete da osetite vezu ne samo sa onima koji su ih stvorili i posedovali nego i sa kamenom iz koga su nastala. U svetu Maora predmeti govore o svom poreklu: kitova kost o kitu, parče drveta o drvetu, pounamu o reci i planini iz koje je potekao. Voda i led oblikuju kamen od stene; reke ga nose sve do mora. "Kamen je uvek u pokretu", kaže Mahuika. "Mi ga u našim pripovestima nazivamo ribom. I on je na putu kao i mi."
Prelazimo reku Kaskejd, duboku do pojasa, držeći ruke podignute kao krila kako bismo održali ravnotežu dok nas struja snažno vuče. Proleće je, vreme kada mlađ ovdašnje ribe nagrne iz mora u reke oblasti Te Vaipounamu, plivajući uzvodno ka gornjim tokovima, gde će odrasti u hladovitim šumama. Ljudi na zapadnoj obali religiozno su posvećeni hvatanju te mlađi. Od svitanja do sumraka primorci patroliraju po rečnim ušćima sa mrežicama i hvataju mlađ. Kasnije u malenim kolibama na obali reka ili iznad logorske vatre u tiganjima se topi puter, u koji se onda stavlja mešavina jaja i mlađi. Pljeskavice od mlađi, hrana za bogove.
Maori najčešću vrstu mlađi zovu inanga, a istu reč koriste i za pounamu u istoj bisernosivoj boji. To kamenje je ponekad čak posuto okcima, pa izgleda kao da mlađ pliva unutar njih. U svetu definisanom međusobnim odnosima maorski nazivi za jednu stvar često podsećaju na neku drugu stvar. Njihov naziv za Južne planine – niz uzburkanih šiljatih vrhova koji se poput kakve kičme protežu kroz oblast Te Vaipounamu – koristi se i za uzburkani okean.
Te planine ovo mesto čine onim što ono jeste. Isprečavajući se na putu olujama sa zapada tipičnim za oblast oko četrdesetog stepena južne geografske širine, one izvlače vlagu iz oblaka i donose padavine priobalju. Tu vlada tolika vlaga da na jugu, gde se putevi manje koriste, po asfaltu raste mahovina.
Tokom poslednjeg ledenog doba planinski glečeri su ovaj region trajno obeležili jezerima i rasedima i isklesali u njemu fjordove po kojima je južni potez Te Vaipounamua i dobio ime – Fjordland. U oblasti koja se ubraja u svetsku baštinu nalazi se preko 3.000 glečera. Foks i Franc Jozef, dva najpoznatija glečera, poniru skoro do nivoa mora, gde njihovi nosevi dopiru do priobalnih prašuma.
Te šume su vremenske kapsule iz doba Gondvane, superkontinenta koji se rascepkao na kopnene mase današnje južne hemisfere. Kada se Novi Zeland odvojio od onoga što je danas Australija, da bi započeo sopstveno putovanje Pacifikom, to je izazvalo ekološku razdvojenost koja je potrajala 80 miliona godina. Dugotrajna izolovanost pretvorila je Novi Zeland u izložbeni prostor flore i faune iz doba Gondvane. Jugozapadni Novi Zeland najbolji je prozor u taj drevni svet.
Iako se njihov broj smanjio, Maori su ovde još uvek prisutni. Mahuikin narod 2005. godine simbolično je otvorio svoj rezbarijama ukrašeni molitveni dom, svoj prvi obredni hram u poslednjih 140 godina. Bio je to dokaz opstanka i nade, ali i priznanje ljudske prolaznosti, istine koja se izražava u jednoj maorskoj poslovici: „Ljudi dolaze i odlaze, ali zemlja ostaje.”
