Današnja jagma za mineralima preti da ugrozi jedan od poslednjih kutaka prave divljine u Severnoj Americi.
Izvor: Fotografija: Pol Niklen
Šon Rajan se priseća gladnih godina pre svog prvog velikog pronalaska zlata. Ovaj tragač za zlatom živeo je sa svojom porodicom u metalnoj baraci na periferiji Dosona, grada u Klondajku koji je doživeo procvat u vreme zlatne groznice, a danas je samo bleda senka onoga što je bio tih slavnih dana. Imali su manje od 300 američkih dolara, a u kući ni tekuće vode ni struje. Jedne noći, dok je vetar fijukao kroz pukotine u sklepanim zidovima, Rajanova žena Keti Vud počela je da kuka od straha da će im deca pomreti od zime.
Danas ovaj par može da kupi – i zagreje – bilo koju kuću na svetu. Rajanovo otkriće, čija je vrednost na kraju dostigla milijarde dolara, doprinelo je da se Jukon ponovo zarazi zlatnom groznicom. Tragači za blagom nadiru u ovu oblast Kanade u takvom broju kakav nije viđen još od 1890-ih godina.
Jagma za mineralima ponovo je oživela dotrajale, od vetra nakrivljene barove i barake u Dosonu, čije fasade sijaju svojim pastelnim nijansama u kasnom letnjem sutonu. Prizor kao da potiče od pre više od jednog veka, kada su po drvenim trotoarima i blatnjavim ulicama žurili bradati ljudi, bučno se šalili i razmenjivali poslednje vesti o nalazištima i cenama. U kazinu "Dijamantski zub" kopači su izmešani sa turistima i kankan igračicama, tiskajući se u četiri reda oko šanka i kartaških stolova.
Izvor: Profimedia/Shutterstock
Zlatna groznica prvi put je pogodila Jukon 1890-ih godina. Foto:Pol Niklen
U vreme onog prvog stampeda na Klondajk tragači su zaposeli sve okolne rečice i potoke svojim pijucima, tepsijama i ašovima, a barmen je na kraju duge noći mogao da skupi malo bogatstvo u prosutoj zlatnoj prašini. Danas posao obavljaju buldožeri, bušilice i radnici koji stižu avionima izdaleka. Početni nagli procvat sada se stišao otkako se cena zlata stabilizovala, ali stalna potražnja za mineralima i olakšavajući lokalni propisi u Jukonu i dalje privlače rudarske kompanije iz raznih zemalja, čak i tako dalekih kao što je Kina.
Na prostranom imanju Šona Rajana na periferiji grada nad glavama stalno tutnje helikopteri koji razvoze tragače opremljene GPS uređajima do udaljenih planinskih grebena. Rajan ima 50 godina, ali zrači entuzijazmom i energijom kao da je znatno mlađi čovek. "Ovo je trenutno najveći projekat geohemijskog istraživanja na čitavoj planeti", kaže on uz osmeh kojim otkriva da mu fale gornji zubi. "A možda čak i u istoriji."
U specijalno opremljenoj kancelariji, koju naziva svojim ratnim štabom, na stolu od iverice leže tri kompjuterska monitora, okružena radio-stanicama i bocama spreja protiv medveda. Samouki geolog Rajan koristi levi monitor za prikazivanje mapa u boji koje pravi na osnovu svoje sve obimnije baze podataka sa uzorcima tla, tragajući za anomalijama koje bi otkrile skriveno prisustvo dragocene rude. Na srednjem monitoru prikazana je mapa Jukona prekrivena koordinatnom mrežom plave boje, na kojoj su prikazane parcele koje trenutno poseduje. On i njegova ekipa su od 1996. godine polagali pravo na više od 55.000 parcela, što je dovoljno da pokrije teritoriju veću od Jamajke. Desni monitor Rajan koristi za praćenje svojih akcija vezanih za zlato, kojima skače vrednost kad god dođe do nekog ekonomskog potresa na tržištu pa investitori počnu naglo da ulažu u dragocene metale.
Kako materijalne potrebe sedam miljardi ljudi nastavljaju da rastu, žurba da se iskoriste izuzetno bogati resursi Jukona – zlato, cink, bakar i dr. – donosi prosperitet jednom donedavno napuštenom kraju ovog kontinenta. Ali ovaj ekonomski uspeh dovodi i do rastućih tenzija između onih koji bi da jedan od poslednjih divljih predela Severne Amerike ostane netaknut i onih koji bi ga radi svojih interesa prekopali.
"Prisvojili su gotovo celu teritoriju", kaže Triš Hjum, pripadnica plemena Šampanj i Aišihik. I mada Hjumova i sama radi na mapiranju zemljišta, ona se boji da Jukon uskoro ne dostigne kritičnu tačku u kojoj bi štetne posledice po ekologiju i kulturu nadmašile korist od rudarstva. "Ljudi koji dolaze i vade minerale ne pitaju se šta će biti sa životinjama koje lovimo i ribom koju jedemo, sa površinskim slojem na kome počiva čitav ekosistem. A kada čitava ta ujdurma prođe, kako će naša sićušna populacija uspeti da očisti sav zaostali otrovan otpad?"
