Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Daleko od kuće: Život u Dubaiju

U današnjem hiperpovezanom svetu mnoge zemlje u razvoju otkrivaju da su ljudi njihov najunosniji izvozni proizvod. Gastarbajteri i njihove porodice moraju da se nose sa neizbežnim kompromisom: emotivnim gubitkom radi materijalne ...

  Izvor: Fotografija: Jonas Bendiksen

Ipak, ovo u suštini nije priča o radu, zaradama i BDP-u. Ovo je priča o ljubavi: o porodičnim vezama, o sukobu između dužnosti i odanosti, o ogromnim preprekama da se zadovolje materijalne i emotivne potrebe voljenih osoba u globalnoj ekonomiji koja ponekad izgleda kao da je savršeno podešena da rastura porodice. Većina prekomorskih radnika je na ovaj ili onaj način upetljana u takve priče o ljubavi, a u Dubaiju, sa jednom od najvećih koncentracija stranih radnika, Kruzovi cene jedan aspekt svog svakodnevnog života koji ih čini neobično srećnima: oni su u prilici da žive zajedno, muž i žena fizički na istom mestu. Neko vreme su bili zajedno sa svom svojom decom, što je redak blagoslov za radnike „pošiljaoce”. Ali dolazak četvrtog deteta – Kruzovi su posvećeni rimokatolici kojima vera nalaže da se ne pridržavaju kontrole rađanja – bilo je više nego što su oni mogli da podnesu. Luis, koji je bio oženjen ranije i koji već ima jedno dete na Filipinima, odveo je stariju decu kući. Kad god pitam Terezu kako podnosi gubitak fizičkog kontaka sa svojom ćerkom i najstarijim sinom, njeno lice postaje ukočeno i bezizražajno. "Veoma teško", kaže. I dodaje: "Mislim da im je dobro sa mojom sestrom". I: "Tamo će naučiti da budu Filipinci".

Unutar katoličke Crkve Svete Marije, koja se prostire duž čitavog jednog gradskog bloka, misa petkom popodne služi se na tagaloškom. Mise na engleskom se služe drugim danima u nedelji, baš kao i one na cejlonskom, francuskom, tamilskom, arapskom, malajalamskom i konkani jeziku. Ova poslednja dva su indijski jezici. Jednog petka su klupe u Crkvi Svete Marije preplavljene parohijanima i Tereza i Luis, zajedno sa ostalima koji su došli isuviše kasno da bi seli, stoje tik ispred vrata crkve, držeći na oku svog trogodišnjaka koji luta, dok sa zvučnika slušaju glas Tomasita Venerasiona, sveštenika koji služi filipinskoj zajednici. Nedavno je naučio novu reč, otac Tom na tagaloškom govori o "gamofobiji", strahu od ostajanja u obavezujućoj vezi.

Ne smete biti gamofobični, propoveda otac Tom. Ne smete dozvoliti sebi da kažete da je porodica prekomorskog radnika jaka, ali da ste vi, stvarni prekomorski radnici, slabi. Tereza i Luis razmenjuju poglede; sveštenik nije pravio direktnu aluziju na preljubu, ali su oni razumeli šta je mislio. Skoro svaki Filipinac u UAE ima prijatelje ili rođake na Filipinima i u Zalivu koji, dok novčane pošiljke putuju, pored brakova na daljinu održavaju i vanbračne ljubavne veze. „Ne zaboravite ljude koje ste ostavili za sobom”, kaže otac Tom. „Ne zaboravite zašto ste ovde.”

U GRADU GASTARBAJTERA preovladavaju sledeće teme: razlozi zbog kojih ste tu gde ste, ljudi koje ste ostavili za sobom. Često se ispostavi da su razlozi i ljudi jedno te isto. Moje ćerke, moj muž, moji roditelji i moj brat, koji je još uvek na selu i koji se sada, bojim se, drogira. Zato što sam hteo da taj brat ide u srednju školu. Zato što mi, iako nas je osmorica u sobi predviđenoj za četvoro i što moramo da potapamo našu prljavu radnu odeću u lavore sa sapunicom da bismo uklonili smrad, poslodavac plaća smeštaj, zbog čega mi ostaje više da šaljem kući. Zato što, iako mi moj poslodavac ne plaća smeštaj, mogu da spustim kiriju tako što delim ne samo sobu već i ležaj – ljudi koji rade dnevnu i oni koji rade noćnu smenu idu naizmenično na spavanje. Zato što je moja žena bila trudna i zato što smo se plašili za bebinu budućnost, a sada, uzgred budi rečeno, držim sliku moje žene u koferu, a ne na zidu pored ležaja, gde bi drugi muškaci iz moje sobe mogli da gledaju dok im se bezobrazne misli vrzmaju po glavi.

Zato što me moj otac naučio da tako zarađujem za porodicu – kada nas je, pre trideset godina, napustio da bi učetvorostručio svoja primanja i slao novac kući.

U Manili postoje čitavi blokovi u kojima je gotovo svaki izlog oblepljen pozivima na odlazak. KRALJEVINA SAUDIJSKA ARABIJA, 30 ljudi za pravljenje sendviča. HONG KONG, 150 kućnih pomoćnica. DUBAI, nadzornik u igraonici, pakeri povrća, keramičari, stručnjak za pirinač, čistačica (prijatne spoljašnosti), dekorateri voća/leda. Ponuđači poslova mame Filipince na dalek put navodeći destinacije širom sveta. Ali najupadljiviji oglasi obećavaju posao u zemljama Zaliva, naročito za one sa najnižim obrazovanjem.

Kada je Luis bio mali dečak, njegov otac je prihvatio upravo takav posao, posao varioca u Dubaiju. Nikada se nije vratio za stalno; Luis stariji se sada vraća kući samo na povremeno odsustvo, kada se sastaje sa ženom kojom je još uvek oženjen – filipinski zakon ne dozvoljava razvod. Luis i četvoro njegovih braće i sestara odrastali su naviknuti na odsustvo svog oca i mrzeli su to. "Svi bismo ga ispraćali na aerodrom", priča mi Luis. "Svako bi ga zagrlio i poljubio. To je bio najgori deo. Svi bismo plakali."

Poput mnogih tradicionalno siromašnih zemalja Filipini su postali zavisni od ovih redovnih odlazaka radnika u inostranstvo. Formalni akronim koji se koristi, često praćen hvalospevom zbog žrtvovanja za naciju i porodicu, glasi: OFW (overseas Filipino workers – prekomorski filipinski radnici). Specijalni OFW centar zauzima deo međunarodnog aerodroma u Manili, a brojne državne agencije opslužuju njihove potrebe širom zemlje – Filipinska služba za prekomorsko zapošljavanje, na primer, i Socijalna služba za prekomorske radnike, svaka sa više stotina zaposlenih.

Do svoje 22. godine Luis je bio oženjen, imao je dete i živeo je u jednom siromašnom i prljavom filipinskom gradu južno od Manile, u kom je odrastao. Radio je na građevini, zarađujući četiri dolara na dan. To je bilo dovoljno da se preživi, ali ne i za dobar život, onakav kakav je njemu omogućio njegov otac. Na tagaloškom postoji izreka "katas ng Saudi", što znači "nektar se cedi iz Saudijske Arabije". To je bio naslov popularnog filma iz 2007. godine o agoniji filipinskog radnika koji se vratio iz Saudijske Arabije i Filipinci tu izreku još uvek koriste da opišu raskoš – dobre cipele, trajni zidovi – koju mogućom čini novac iz inostranstva, čak kada su ove stvari zapravo katas ng Dubai ili katas ng Katar.

Filipinski dom porodice Kruz, u koji se ulazi kroz uzani prolaz koji vodi iz užurbane trgovačke ulice pored vode, danas je bogato obitavalište u kompleksu a la katas ng Saudi: tapacirani kauči, prostrane sobe, DVD plejer na sjajnoj polici za knjige, natkrivene verande koje gledaju na ribarske mreže njihovih rođaka koje tokom cele godine stoje u vodi. Dve Luisove sestre su otišle na koledž. Jedna uči za stomatologa.

Luis stariji je bio taj koji je, sagledavajući životne okolnosti svoga sina prilikom posete kući i zapažajući da sinovljeva prva žena deluje kao da je izgubila interesovanje za taj brak, predložio svom sinu da nađe bolje plaćen posao u Dubaiju. „Znao je u kakvoj se situaciji nalazim”, kaže Luis. „A majka me je odvela u agenciju za zapošljavanje radnika u inostranstvu.”

Luis još uvek pamti prvu sumu koju je poslao za Filipine nakon nekoliko nedelja rada u Dubaiju: 350 dolara, skoro tromesečnu njegovu staru platu. Novac je poslao pravo majci, za nju, njegovu ćerku i njegove sestre. Otkrio je da može da zaradi više ako radi tokom cele nedelje i ne uzima slobodne dane. Njegov prvi posao je uključivao i korišćenje aparata za varenje u pustinji. „Ne možeš sopstveni šešir da držiš bez rukavica”, priseća se on. „Previše je vruće.”

Bio je strašno usamljen. Ali zarađivao je veoma dobro. Otac mu je pravio društvo. Nakon nekog vremena je i njegov mlađi brat Tomas, koji je takođe bio oženjen, digao ruke od Filipina i došao u Dubai, ostavljajući kod kuće svoju ženu i dete.

IPAK, OVO JE PRIČA O LJUBAVI i to prilično srećna, u poređenju sa drugim pričama radnika „pošiljalaca”. Dok je Luis radio u Zalivu, Tereza je briljirala na intervjuu u Manili, u agenciji za zapošljavanje. U Dubaiju je, stigavši u tržni centar u koji je prvo bila raspoređena, posmatrala magličasta gradilišta na otvorenom i to joj je pomagalo da se ne sažaljeva. Imala je klima-uređaj na poslu i tokom prvih meseci je živela u dvokrevetnoj sobi u kolektivnom smešaju za žene, što je poseban bonus za mnoge nove radnice „pošiljateljke”. Ova spavaonica je bila najlepši smeštaj koji je ikada imala.

Bilo joj je drago što nije zarobljena u usamljenom egzilu kućne pomoćnice. Filipinke su, sa svojim dobrim engleskim i reputacijom ljubaznih i pouzdanih osoba, veoma tražene kao kućepaziteljke i to ne samo u zalivskim zemljama; gotovo polovinu radnika „pošiljalaca” koji su napustili Filipine čine žene, često odvojene od svojih porodica zbog međunarodne potražnje za dadiljama, medicinskim sestrama i negovateljicama starih lica. Ali Tereza je čula dovoljno priča o životu služavki u inostranstvu i znala je da to nije za nju. One srećne su smeštene kod humanih poslodavaca koji ih tretiraju sa poštovanjem, ali vrlo često je situacija sumorna: nema slobodnog vremena, potpuna izolacija, verbalno ih zlostavljaju žene u domaćinstvu, seksualno ih zlostavljaju muškarci.

Tereza je imala i sopstveni mobilni telefon – još jedna priča koja se često provlači o služavkama jeste ta da poslodavci konfiskuju telefone kako bi žene bile servilnije i zavisnije. Svaki put kada bi odlazila u menjačnicu da izvrši transakciju koja joj je donosila radost i kojom je svoju emiratsku platu, pretvorenu u filipinske pezose, slala kući, ona je zadržavala dovoljno da kupi hranu i ostale potrepštine i povremeno, za retke svečane trenutke, nešto zlatnog nakita.

I pošto je toliko Filipinaca oba pola došlo da radi u Dubai, Tereza je pronašla odgovarajuće prijatelje, mlade ljude koji su poput nje iz radničkih spavaonica prešli u zakrčene, ali druželjubive mešovite apartmane. Otvorila se mogućnost za romansu. I da se razumemo, nisu tu bila sasvim čista posla; većina ljudi je još uvek legalno bila vezana za one zbog kojih su i napustili Filipine.

Tagovi

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka