Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

KRVAVI MINERALI: Prava cena plemenitih minerala

Minerali u našim elektronskim uređajima finansiraju neizrecivo nasilje u Kongu.

 Izvor: Fotografija: Markus Blizdejl

Kada sam prvi put otišao u Kongo, shvatio sam da se stotinu godina nakon što je Džozef Konrad napisao "Srce tame" ništa nije promenilo. Ljudi još uvek trpe eksploataciju, samo što su sada multinacionalne korporacije te koje isisavaju sve resurse. Jedan izveštaj iz 2004. godine govori da je tokom sukoba koji se sada nazivaju Prvim afričkim svetskim ratom poginulo više od četiri miliona ljudi i jednostavno nisam mogao da verujem da niko nije progovorio o tom strahovito velikom broju žrtava. To me je razbesnelo. U jednom razdoblju svog života provodio sam osam meseci godišnje fotografišući taj rat, pa ipak, iz Kinšase ga je pratilo tek nekoliko međunarodnih reportera. Zato neprestano objavljujem te slike – jer želim da i drugi budu besni kao što sam ja. Želim da znaju da se dragocenim mineralima u našim mobilnim telefonima ili računarima ili kamerama finansira nasilje. Kako da zaustavimo te strahote? Krenimo od objavljivanja fotografija.

Prvo dete-vojnik pojavljuje se iz žbunja, stežući u jednoj ruci kalašnjikov i pregršt svežih pupoljaka marihuane u drugoj. Taj klinac od verovatno 14 ili 15 godina na licu ima veliki, šašavi, nestašni osmeh, kao da je upravo nešto ukrao – što verovatno i jeste uradio – i nosi žensku periku sa lažnim pletenicama koje mu se spuštaju do ramena. U roku od nekoliko sekundi iz gustog zeleniša oko nas pojavljuje se ostatak njegove grupe – još desetak teško naoružanih klinaca obučenih u ofucane kamuflažne uniforme i prljave majice, koji se sjuruju iz džungle i blokiraju put od crvene zemlje ispred nas. Ova "džepna" vojska iznenada naginje i zaustavlja naš tojota kamionet.

 Izvor: Profimedia/Shutterstock
Nada u normalan život ovog dečaka krhka je koliko i njegovo sklonište u izbegličkom kampu.
Dokle traje ilegalna prodaja minerala kojom se finansira nasilje, istočnim Kongom će vladati strah i pohlepa.
Fotografija: Markus Blizdejl

 Izvor: Profimedia/Shutterstock
Očajnički tražeći sigurnost, seljani beže od borbi u regionu Ituri, u Demokratskoj Republici Kongo.
Fotografija: Markus Blizdejl

Pogledajte galeriju fotografija

Na putu smo za Bavi, rudnik zlata koji kontrolišu pobunjenici na divljem istočnom obodu Demokratske Republike Kongo. Kongo je najveća država Podsaharske Afrike i jedna od, bar na papiru, najbogatijih, sa neverovatnim prirodnim resursima dijamanata, zlata, kobalta, bakra, kalaja, tantala, čega sve ne – vrednim više triliona dolara. Ali zbog neprestanog ratovanja tu živi jedna od realno najsiromašnijih i najtraumatizovanijih nacija na svetu. Izgleda potpuno nelogično dok ne shvatite da rudnici u istočnom Kongu, koje kontrolišu male pobunjeničke grupe , snabdevaju sirovinama najveće svetske elektronske kompanije i proizvođače nakita, i istovremeno pothranjuju haos. Ispostavlja se da vaš laptop – ili kamera ili oprema za igrice ili zlatna ogrlica – negde na sebi možda nose pečat kongoanske patnje.

Rudnik u oblasti Bavi je savršen primer. On je pod kontrolom trbušastog vojnog zapovednika  koji se zove Kobra Matata, mada je "pod kontrolom" možda prejak izraz. Ne postoji jasno uočljiva linija fronta koja bi označavala gde se zasigurno završava vladavina vlade, a započinje Kobrina teritorija, nema sukobljenih trupa koje bi se iz rovova ili iza grudobrana međusobno držale na nišanu. Umesto toga, postoje samo nejasni, mutni stepeni uticaja često sasvim marginalnih grupa. Na jednom mestu ćete naići na nekoliko predstavnika kongoanske vlade koji planduju ispod nekog drveta manga, a onda, možda nekih tri kilometra dalje, na Kobrine decu-vojnike kako duvaju travu, a između njih nema ničega, osim velike, puste, blistavozelene divljine.

Povezane vesti

"Sigara! Sigara!", uzvikuju deca-vojnici, tražeći cigarete. Fotograf Markus Blizdejl i ja im kroz prozor brzo guramo pune ruke lokalnih cigareta marke Sportsmans, a oni ih u trenu grozničavo grabe svojim rukicama. Izgleda da to funkcioniše – zajedno sa nekoliko hiljada zgužvanih kongoanskih franaka, vrednih manje od pet dolara, tako da smo ponovo u pokretu, tutnjeći niz strašno izlokan poljski drum, pored sela sa slamnatim krovovima i stabala banane. U daljini gorostasne planine paraju nebo.

Stigavši u Bavi, sedamo sa seoskim starešinama da popričamo o zlatu. U poslednjih deset godina globalna cena zlata se učetvorostručila, ali ovde nema ni traga od razvoja ili skorašnjeg prosperiteta. Bavi izgleda siromašno, baš kao i bilo koje drugo selo u istočnom Kongu: nekoliko oronulih okruglih koliba pored puta, pijaca sa radnjama načinjenim od pruća, prodavci koji letargično nude gomile polovne garderobe, muškarci zamagljenih pogleda koji se, zaudarajući na domaći alkohol, spotiču po prašnjavim stazama. Nema struje, ni tekuće vode, a starešine kažu da su im potrebni lekovi i knjige za školu. Deca su bosonoga, stomaci su im naduti kao baloni – od neuhranjenosti, parazita ili oboje.

"Švorc smo", kaže Juma Mafu, jedan od starešina. "Imamo mnogo zlata, ali ne i mašine za iskopavanje. Naši kopači kopaju rukama. Nijedna velika kompanija neće doći ovamo ako se ne uspostavi mir." A mira očigledno nema.

Ptice cvrkuću, a popodnevno sunce zalazi iza naših leđa dok niz brdo silazimo ka rudniku zlata. Najpre svraćamo da se pozdravimo sa „ministrom rudnika", koji je u kafani na pijaci i, nalik Budi, poluzatvorenih očiju, sedi iza šume upravo sljuštenih flaša primus piva. Ogroman je i nosi jeftini srebrnasti blejzer bizarno zategnut preko debelih rolni sala na njegovim leđima.

"Hujambo, mzee", kažem, ukazujući mu poštovanje pozdravom na svahiliju.

On podriguje – glasno. Kažem mu da smo novinari i da bismo želeli da vidimo rudnik zlata.

Prvo se kratko i gadno smeje, a onda kaže: "Kako da znam da ste novinari? Možda ste špijuni." Reč "špijuni" se brzinom munje širi među ljudima na pijaci i oni se odjednom tiskaju oko nas. Jedno jednooko dete-vojnik nas posmatra pretećim pogledom i čini gest rukom kao da u nas upire pištolj. Jedan drugi mladić iznenada obznanjuje da radi za obaveštajnu službu kongoanske vlade i želi da vidi naša dokumenta.

Vreme je za povlačenje, mislim u sebi. Povlačenje, odmah. I opušteno, koliko u tom trenutku mogu, iako glas počinje da mi puca, kažem: "U redu... hm... nema problema. Onda ćemo jednostavno... hm... otići."

Ali ministar rudnika odmahuje svojom debelom glavudžom. "Ne, ne, nećete. Uhapšeni ste."

"Zašto?", pitam osušenog grla. 

"Jer ste u zone rouge."

Zar nije veći deo istočnog Konga crvena zona, pod kontrolom naoružanih grupa? Pomislim. Ali ne govorim ništa jer nas u sledećem trenutku odvode do automobila, na petočasovnu vožnju do većeg grada Bunija, gde će nas držati na nišanu i isleđivati u mraku jedne male kuće sa misterioznim flekama na podu.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka