Poslednje tibetsko kraljevstvo: Nebeske pećine Nepala kriju jednu od najvećih arheoloških misterija na svetu

Mustang, bivša kraljevina u severnocentralnom Nepalu, krije jednu od najvećih arheoloških misterija na svetu.

Stigavši do lobanje, navlači plave gumene rukavice da ne bi svojim DNK kontaminirao nalaz, a onda je polako vadi iz prašine. Atans je skoro sigurno prvi čovek koji ovu lobanju uzima u ruke u proteklih 1.500 godina. Iz očnih duplji se rasipa nakupljena prašina. Stavlja je u postavljenu crvenu vreću i spušta do troje naučnika koji dole čekaju: Marka Aldenderfera sa Kalifornijskog univerziteta u Mersedu, Žakline Eng sa Univerziteta Zapadnog Mičigena i Mohana Singa Lame iz nepalskog Ministarstva za arheologiju. 

Aldenderfer je naročito uzbuđen činjenicom što su na lobanji sačuvana dva kutnjaka. Pomoću zuba se može mnogo saznati o ishrani, zdravlju i približnom mestu rođenja dotične osobe. Engova, koja je bioarheolog, odmah utvrđuje da je lobanja verovatno pripadala nekom mladom muškarcu. Primećuje tri zarasle frakture na lobanji i jednu na desnoj vilici. "Tragovi nasilja", razmišlja, "ili ga je možda ritnuo konj?"

Ali intrigantnije od same lobanje jeste mesto odakle je pala. Gromada na koju se Atans popeo leži direktno ispod visoke, okomite, mrke litice, ispresecane belim i ružičastim prugama. Pri samom vrhu litice nalazi se nekoliko malih pećina, mukotrpno izdubljenih rukom u trošnoj steni. Erozija je delimično urušila zid litice, što je izmestilo ovu lobanju. Sada sve muči isto pitanje: Ako je lobanja ispala, šta je ostalo gore?

Mustang, bivša kraljevina u severnocentralnom Nepalu, krije jednu od najvećih arheoloških misterija na svetu. U ovoj prašnjavoj, vetrom šibanoj oblasti skrivenoj u Himalajima, gde duboki kanjon reke Kali Gandaki ponegde nadmašuje i Veliki kanjon u Arizoni, postoji neverovatan broj pećina koje su iskopali ljudi. 

Neke od njih stoje usamljeno i zjape svojim crnim ustima na izbrazdanoj litici neke trošne stene. Druge su u grupama, kao niz crnih rupa, ponekad u visini neke osmospratnice, poput vertikalnog sela. Neke su izdubljene u litici, druge prokopane odozgo. Mnoge su stare hiljadama godina. Procenjuje se da u Mustangu ukupno ima oko 10.000 ovakvih pećina.

Niko ne zna ko ih je iskopao, niti zbog čega. Čak ni kako su se ljudi peli u njih. (Konopcima? Pomoću drvenih skela? Uklesanim stepenicama? Skoro svi dokazi su izbrisani.) Pre sedam stotina godina Mustang je vrveo od života. Bio je centar budističkog učenja i umetnosti, a verovatno i najlakša veza između nalazišta soli na Tibetu i gradova na Indijskom potkontinentu. So je u to vreme bila jedan od najtraženijih artikala na svetu. Po rečima Šarla Rambla, antropologa sa pariske Sorbone, u vreme kada je Mustang bio na vrhuncu svog prosperiteta po krševitim stazama ovog područja špartali su karavani natovareni solju. 

Kasnije, u XVII veku, Mustang je potpao pod vlast susednih kraljevina, kaže Rambl. Ekonomija je takođe opala. U Indiji se mogla nabaviti jeftinija so. Velike statue i divno oslikane mandale u hramovima Mustanga počele su da se krune pod zubom vremena. I uskoro je čitava oblast postala zaboravljena, izgubljena iza visokih planina.

A onda, sredinom 1990-ih, arheolozi sa Univerziteta u Kelnu i iz Nepala počeli su da zaviruju u neke pristupačnije pećine. Našli su više desetina skeleta, starih najmanje 2.000 godina, poređanih na drvene ležajeve i ukrašenih bakarnim nakitom i staklenim perlama. A pošto nije reč o lokalnim proizvodima, znači da je Mustang bio trgovačka ruta.

Pit Atans je pećine prvi put video 1981. godine tokom ekspedicije. Mnogim pećinama je naizgled nemoguće prići, trebalo bi da budete ptica da biste došli do ulaza. Ali kao izuzetno uspešan alpinista, koji je sedam puta stajao na vrhu Everesta, Atans se zainteresovao. Ipak, tek 2007. godine je dobio sve potrebne dozvole. Mustang je, kako kaže, odjednom postao "najveća ekspedicija njegovog života". Ovo putovanje u proleće 2011. godine bilo mu je osmo po redu u ovoj oblasti.

Tokom prethodnih poseta Atans i njegov tim imali su nekoliko senzacionalnih otkrića. U jednoj pećini otkrili su 8 metara dug mural sa 42 izvanredno urađena portreta velikih jogija u budističkoj istoriji. U drugoj su našli riznicu sa 8.000 kaligrafskih rukopisa. Ova zbirka, stara većinom oko 600 godina, sadrži sve – od filozofskih razmišljanja do spisa o posredovanju u zavadama.

Ono što su Atans i naučnici najviše priželjkivali bila je pećina sa nalazima iz vremena pre pisanih dokumenata, kako bi rasvetlili najveće misterije: Ko je prvi živeo u pećinama? Odakle su ti ljudi došli? U šta su verovali?

Najveći deo pećina u koje je Atans zavirio bila je prazna, mada je bilo tragova ljudskog boravka: ognjišta, korpi za čuvanje žitarica, mesta za spavanje. "Možete ceo život da provedete ulazeći u pogrešne pećine", kaže Aldenderfer, u čijoj dugoj karijeri arheologa nije manjkalo ovakvih frustracija. 

Po njegovom mišljenju, idealna pećina bila bi ona koja je služila kao grobnica, a ne kao dom, sa keramičkim ostacima iz predbudističkog perioda, koja bi bila dovoljno visoko da pljačkaši ne mogu da stignu do nje i to u delu Mustanga gde je lokalni živalj već navikao na strance koji pomeraju kosti njihovih predaka. Sve to i još jedan dodatni faktor. "Ponekad", priznaje Aldenderfer, "jednostavno morate da imate i sreće".