Tokom većeg dela jula i prve polovine avgusta šestoro članova međunarodne ekspedicije K2 Severni stub 2011. cimalo se gore-dole u pokušaju da osvoje retko osvajani Severni greben drugog najvišeg vrha na svetu.
Sutra je naš dan
Najzad sviće jutro koje im daje nadu: 22. avgust, logor IV, 7.950 metara. Oluje su prošle, sneg je prestao da pada, a nebo je plavo, bez ijednog oblačka, dokle god pogled dopire.
Tokom većeg dela jula i prve polovine avgusta šestoro članova međunarodne ekspedicije K2 Severni stub 2011. cimalo se gore-dole u pokušaju da osvoje retko osvajani Severni greben drugog najvišeg vrha na svetu. Oni su jedini koji kreću sa nepristupačne kineske strane K2, džinovskog vrha planinskog venca Karakorum, visokog 8.611 metara, na kinesko-pakistanskoj granici. A pritom ne koriste ni boce sa kiseonikom ni lokalne nosače naviknute na veliku nadmorsku visinu.
Ekipa malobrojna, ali zato vrlo iskusna. Dvojici planinara iz Kazahstana, Maksutu Žumajevu (34) i Vasiliju Pivcovu (36), ovo je šesti, odnosno sedmi pokušaj da osvoje K2. Poljski snimatelj Darijuš Zaluski (52) veteran je sa tri pokušaja, dok je 49-godišnji fotograf Tomi Hajnrih iz Argentine već učestvovao u dve ekspedicije na K2, ali takođe nije uspeo da ga osvoji.
Ipak, najistaknutiji član je 40-godišnja Gerlinde Kaltenbruner, crnokosa bivša bolničarka iz Austrije, kojoj je ovo četvrti uspon na K2. Ako bi ovog puta uspela, postala bi prva žena u istoriji koja je bez dodatnog kiseonika savladala svih 14 svetskih vrhova koji prelaze magičnih 8.000 metara. Ona predvodi ovu ekspediciju zajedno sa svojim mužem, Ralfom Đumovicem (49), koji se već peo na sve vrhove od preko 8.000 metara (sve osim jednog bez boca sa kiseonikom) i važi za najistaknutijeg planinara u Nemačkoj. On je savladao K2 sa pakistanske strane u svom prvom pokušaju, u julu 1994. godine.
Učesnicima ekspedicije trebalo je 42 dana da podignu nekoliko logora povezanih hiljadama metara konopca duž staze na kojoj je bilo svega, od vertikalnih stena i leda do obronaka sa snegom do grudi. Probijali su se kroz duboke smetove, teglili opremu, razgrtali sneg za logore, podizali šatore i topili led. Mnogo puta morali su da se odreknu osvojenog dela puta i vrate se na prenoćište u istureni bazni logor na nižoj nadmorskoj visini, na 4.650 metara na Severnom glečeru K2.
Tog 16. avgusta ukazala im se prva i jedina prava prilika da osvoje vrh. Sneg, koji je padao tokom većeg dela leta, ponovo je počeo da veje. Tog dana stigli su do Logora I u podnožju grebena. Lavine su tutnjale, a u toku noći napadalo je preko 30 cm snega. Čekali su da svane dan, nadajući se da će se sneg sa obronaka sručiti dole pre nego što nastave uspon.
Odlučili su da se probiju do Logora II 18. avgusta u 5.10 ujutru. Svaki suvišni kilogram predstavljao je teret. Da bi smanjila težinu, Gerlinde je ostavila u šatoru čak i svoj dnevnik. Dve lavine su već pomele stazu koja vodi kroz jednu dugačku jarugu. Negde oko 6.30 ujutru Ralf je stao. Rizik od lavine bio je toliki da više nije smeo da ignoriše svoj instinkt.
"Gerlinde, ja idem natrag", rekao je. Pošto su se peli zajedno, njih dvoje su imali dogovor da jedno drugo ne sprečavaju ukoliko jedno želi da produži, a drugo da odustane. Izuzev u slučaju povrede ili bolesti, svako odgovara sam za sebe. Uzmimo samo jedan primer kada je na nepalskom Ljotseu 2006. godine Ralf odustao zbog svežeg snega preko leda, a Gerlinde nastavila da se penje još 20 minuta pre nego što se i vratila. Ona je, kako on potvrđuje, još uvek bila puna odvažnosti (upotrebio je nemačku reč wagnis). Pošto nikad pre toga nije bila na vrhu K2, bila je spremna na rizik, na koji Ralf, koji je tamo već bio, nije. Ona se i protiv straha bori drugačije.
Ralfu osećaj straha u stomaku govori gde su granice njegovih mogućnosti i tera ga na oprez, dotle Gerlinde svoj strah blokira smirenošću koja je obuzima uvek kada se preda nekom cilju. Kad god se koncentriše na zadatak koji ima pred sobom, ona prestaje da se boji.
Ali sada, u ovoj jaruzi iznad Logora I, i pored njihovog dogovora i svesti da svako odlaganje može da je košta osvajanja vrha, Ralf je molio svoju ženu da se vrati sa njim. Izgubio je svoju staloženost. "Ralf je urlao kako je rizik od lavine jako, jako velik. Očajnički je vikao", izjavio je kasnije Maksut u video-snimku na svom sajtu. "A Gerlinde je urlala kako je sada trenutak da se odluči o sudbini uspona. Ako se sada vratimo, 18. avgusta, više nećemo imati povoljno vreme."
"Istinski sam se uplašio da je više nikad neću videti", objasnio je Ralf kasnije.
U tom najtežem trenutku po sebe od početka uspona, Gerlinde je posmatrala kako Ralf razdeljuje svoju opremu ostatku ekipe i spušta se u maglu. A onda, u možda najboljem primeru njene upornosti i volje, okrenula se svom zadatku. "Nije ni meni bilo svejedno zbog opasnosti", rekla je kasnije, "ali imala sam dobar predosećaj."
Ali sada, u ovoj jaruzi iznad Logora I, i pored njihovog dogovora i svesti da svako odlaganje može da je košta osvajanja vrha, Ralf je molio svoju ženu da se vrati sa njim. Izgubio je svoju staloženost. "Ralf je urlao kako je rizik od lavine jako, jako velik. Očajnički je vikao", izjavio je kasnije Maksut u video-snimku na svom sajtu.
Kao što se Ralf i plašio, sneg na padini je počeo da se odvaja i klizi. U stvari, Maksut, Vasilij i Gerlinde, koji su išli napred i krčili stazu, pokrenuli su tri male lavine. Ona najveća pogodila je Tomija koji se nalazio oko 60 metara ispod njih, prevrnula ga naglavačke i napunila mu nos i usta. Može da zahvali jedino konopcu, zategnutom poput žice na violončelu, što ga lavina nije odnela sa sobom u ambis. Nekako se iskobeljao iz snega, ali je lavina ponovo zatrpala prokrčenu stazu pa se na kraju i on vratio.
Tako je ostalo samo njih četvoro: Gerlinde, Vasilij, Maksut i Darijuš. Krčenje staze bilo je sizifovski posao. Razgrnuti sneg u stranu, razbiti pokoricu kolenom, utabati sneg ispod nje, zakoračiti jedan korak napred, a zatim jedan natrag. I tako stalno, uvek isto, korak po korak. Posle 11 sati podigli su šator za dve osobe u logoru sa zalihama, ispod Logora II, i proveli groznu noć zbijeni u njemu. Sledećeg dana su savladali najteže deonice grebena i stigli do Logora II, na 6.600 metara, gde su obukli perjanu odeću. U subotu 20. avgusta nekako su se dokobeljali do Logora III, gde su stigli popodne, potpuno iscrpljeni i promrzli do kostiju. Pili su kafu s medom i grejali ruke i noge nad primusima na plin. A od leda skoreli zidovi šatora su po celu noć lupali i tresli se na vetru.
Satelitska vremenska prognoza, koju im je Ralf prosledio preko radija iz isturenog baznog logora, obećavala je lepše vreme. Do promene je najzad došlo u nedelju, 21. avgusta, što je svima podiglo moral i pomoglo ekipi da se domogne Logora IV. Sada su se nalazili na visini od skoro 8.000 metara, u takozvanoj mrtvoj zoni, u kojoj telo nije u stanju da se prilagodi smanjenoj količini kiseonika u vazduhu. Svest postaje usporena i za najobičnije zadatke treba čitava večnost. Popodne su proveli u oštrenju dereza i topljenju snega. Predveče su stajali ispred svojih šatora, u jednom useku u steni iznad zastrašujućeg ponora dubokog tri kilometra. A šest stotina metara iznad njih blistala je bela kapa planinskog vrha, netaknutog od 2008. godine, kada je 11 alpinista nastradalo u jednoj od najvećih planinarskih nesreća u istoriji K2.
"U jednom trenutku smo svi postali nervozni, ali u pozitivnom smislu", pričala je kasnije Gerlinde. "Pružili smo jedni drugima ruke i, gledajući se u oči, rekli: ’Sutra je naš dan.'"
