Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zemlja

Ledena patrola: Upoznajte jedinu vojnu jedinicu na svetu koja koristi pseće zaprege

Autor Demo korisnik
Autor Demo korisnik

Dva mlada Danca otkrivaju da li su dovoljno izdržljivi za jedinu vojnu jedinicu na svetu koja koristi pseće zaprege.

 Izvor: Foto: Fric Hofman

Tako Jesper, ni ne pogledavši ranu, štaviše ni ne primećujući pocepano mesto na svojim pantalonama niti krv koja curi, ustaje na noge. Vraća nož u korice. Rasmus i on izmenjuju tek nekoliko reči.

"Jesi li dobro?"

"Da."

Svaki od njih grabi uže pričvršćeno za sanke i čvrsto staje na svoje skije. „Ja!” uzvikuje Rasmus. Psi naglo natežu svoje konopce i silovito povlače napred sanke i ljude.

Pseća zaprega je spoj haosa i veštine. Da bi održali tim u pokretu, Jesper i Rasmus su u stalnoj interakciji sa svojim psima – zvižde, psuju, nagovaraju, hvale. Prelaze poluostrvo Hočsteter Forland, poskakujući preko stena, brekćući uz brda, klizeći niz njih, dok magličasti dah pasa i ljudi formira trag u vidu pare koji se tiho vuče za njima. Planine u obliku ajkulinih peraja se izdižu iz zaleđenog mora. Ledeni bregovi, usidreni u blizini obale, izgledaju kao izbledeli ratni brodovi.

Uobičajena brzina pseće zaprege je manja od osam kilometara na sat. Do trenutka Jesperovog udesa oni su prešli nešto malo više od polovine predviđenog dnevnog plana od 34 kilometra, što je deo jednoipomesečne kružne 1.110 kilometara dugačke ekspedicije severno od baze Sirijus, a to je najkraće od tri putovanja koja su planirali u ovoj godini.

 Izvor: Profimedia/Shutterstock
Provodeći svoje živote napolju, rezervni psi u stanici Sever su vezani dovoljno daleko jedni od drugih da bi se izbegli sukobi.
Sane, koja se popela na vrh pseće kućice, dobija zagrljaj od vođe baze Seren Engkjer Hansena.
Foto: Fric Hofman

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA

Dan u psećoj zaprezi podrazumeva neprekidan rad i potpunu koncentraciju; Jesper jedva da ima vremena da misli o svojoj nozi koja pulsira. Pauza za ručak ne dolazi u obzir. Ljudi uzimaju po koji gutljaj vode, psi lapću sneg. Ako tim nije sinhronizovan, sanke Sirijusa mogu da se ponašaju kao telo sa 13 glava. Psi, vezani u parove na jednom dugačkom konopcu, ponekad postanu tvrdoglavi i počnu da ležu. Ima tu borbi, ljubomore, ljubavnih interesa – Jesperov i Rasmusov tim ima dve ženke. U jednom trenutku psi mogu divno da funkcionišu, a već u sledećem mogu da postanu režeća lopta letećeg krzna dok po snegu pršti jarka krv.

"Kada se stvari iznenada otrgnu kontroli, kao da ponovo postajem policajac", kaže Jesper. "Moram da uskočim i razdvojim pse."

U ovo savremeno doba višenamenskih vojnih vozila i tenkova Abrams za prelazak velikih udaljenosti na Grenlandu, gde kvar na motoru može da bude smrtonosan, još uvek nema boljeg prevoznog sredstva od psećih zaprega. Često psi spasavaju živote članovima patrola. Vožnja sankama tokom beskrajne noći, naročito kad ima magle, neretko se odvija skoro naslepo. Događa se da se psi iznenada zaustave na ivicama litica i odbiju da se pokrenu čak i kad ih podbadaju. Oni, takođe, ispuštaju specifičan zvuk kojim upozoravaju na bele medvede, neku vrstu šištavog režanja koja članove patrola budi na oprez.

Mada su se Jesper i Rasmus nalaze u prvoj nedelji svog prvog putovanja, već su se dogovorili oko svog specifičnog stila. Neki tandemi u Sirijusu više vole da putuju lako i brzo; oni koji imaju ekstemnu fobiju od težine, seku etikete sa svojih majica, skidaju drške sa četkica za zube i smanjuju količinu goriva za svoje logorske peći. Rasmus i Jesper su zastupnici sporog i toplog pristupa: nose svu odeću koju žele i nikada ne preskaču topli obrok. Kako kaže Rasmus, njihov moto je: "Mi nikada ne ostajemo bez goriva."

Zato nema žurbe dok se kreću preko Hočsteter Forlanda. Strpljenje i preciznost su važniji od brzine. Bilo kakav pogrešan proračun na dalekom severu može da bude opasan – spusti svoje rukavice na tren na pogrešno mesto i vetar će ih oduvati. "Ako ne radiš sve kako treba, bićeš kažnjen", kaže Rasmus. Jedina nesreća sa smrtnim ishodom u istoriji Sirijusa dogodila se 1968. godine kada se član patrole odvojio od svog partnera na trening vožnji, izgubio se u uskovitlanom snegu i nije uspeo da sam preživi oluju.

Na kraju dana Jesper i Rasmus zaustavljaju sanke i započinju precizno koreografisanu rutinu. Dok polarna svetlost blešti iznad njih u jarkoroze i zelenoj boji, Jesper postavlja šator – neke noći provode kampujući, neke u kolibama raštrkanim duž obale – potom odmotava ultraizolacione vreće za spavanje i pali peći u dobro provetrenom skloništu. Da bi se dodatno zagrejali, Jesper i Rasmus vole da istovremeno koriste tri peći.

Rasmus pažljivo privezuje pse i proverava da li su dovoljno udaljeni kako ne bi došlo do kontakta. Potom provodi malo vremena sa svakim od njih. „Zbližiš se s njima”, kaže Jesper. Rasmus čvrsto grli njihovog ponosnog psa predvodnika Johana, veselu ženku Seli, dežurnog kavgadžiju Indija i njihovu legendu Armstronga, kome je to deseta zima u službi zaprežnog psa, što je rekord Sirijusa, duplo više nego što većina pasa služi. Armstrong je vukao sanke najmanje 40.200 kilometara, duže nego da je kružio oko ekvatora. Rasmus zna da se Armstrong bliži kraju karijere. U bazi Sirijus nema mesta za penzionisane pse. A psi – vukovi koliko i ljubimci – ne mogu se davati na usvajanje. Moraju biti podvrgnuti eutanaziji, što je čin koji članovi patrola sami izvršavaju pištoljem. I Rasmus i Jesper kažu da je to najteži deo ovog posla. 

Unutar šatora peći rade punom parom. Jesper i Rasmus se konačno otkravljuju. Na minus 40 stepeni Celzijusa materijali poput plastike postaju lomljivi poput stakla. Na oko 50 stepeni ispod nule psi počinju da pate; od oštrog snega se otvaraju rane na njihovim šapama. Na minus 55 stepeni morate da se zaustavite i ulogorite.

Za večeru imaju šerpicu paprikaša sa paradajz-sosom, testeninu, krem sir i konzervisane mini-kobasice: ne baš dovoljno da se nadoknade sagorele kalorije. Neki članovi patrola tokom jedne zime izgube i do 14 kilograma. Odnosi između članova patrole nisu uvek prijateljski, iako će tokom većeg dela godine viđati samo jedan drugog. Ali kada se jednom nađu na ledu, više se ne mogu razdvajati. Jesper i Rasmus su harmoničan tandem. Najveće neslaganje imaju oko pušenja lule. Rasmus, sledeći tradiciju Sirijusa, uživa u večernjem pušenju lule, dok Jesper ne može da je podnese.

Dok se paprikaš krčka, Jesper konačno nalazi vremena da ispita svoju ranu. Pažljivo skida skijaške pantalone i tek tada vidi duboku ranu na svojoj nozi i prolivenu krv – koja i dalje curi – i sad zasigurno zna da je pao na nož. 

Ne pokazuje nikakvu uznemirenost. Naposletku, ipak je on član patrole Sirijusa. Lagano vadi pribor za prvu pomoć. Čisti krv i previja ranu.

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka