Dokaz da priroda ne zaboravlja: Kako su pojedine životinja postale RADIOAKTIVNE greškom ljudi?

Naučnici žirom sveta beleže visoke koncentracije radijacije kod pojedinih životinja. Ovo je priča o lošim procenama ljudi i morskim kornjačama iz Enevetaka, divljih svinja iz Bavarske, irvasima iz Norveške i makakijima iz Japana.

Savršeno, eto šta je, sem ako izmemo nivoe radiuacije na tom metu. Nakon što su zauzeli atol tokom Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države su tamo testirale nuklearno oružje 43 puta, a zatim su nastali radioaktivni otpad zakopali u betonsku grobnicu koja je vremenom počela da curi.

Sada su naučnici otkrili nuklearni potpis otpada u oklopima morskih kornjača koje žive u okolnim vodama, čineći kornjače još jednom u nizu od životinja koje su pogođene "globalnom nuklearnom kontaminacijom".

Od tropskih okeana do šuma Nemačke i planina Japana, radijacija nastala usled nuklearnih testiranja i katastrofa je primetna među živim svetom širom naše planete. Iako ozračene životinje generalno ne predstavgljaju opasnost za ljude, ona su svedočanstvo o nuklearnom nasleđu čovečanstva.

"To je opomena", kaže Georg Štajnhauzer, radiohemičar sa Tehnološkog univerziteta u Beču i stručnjak za radioaktivnost životinja. "Priroda ne zaboravlja."

Morske kornjače atola Enevetak

Veliki deo svetske radioaktivne kontaminacije potiče od testova koje su sprovele svetske sile, u trci da razviju moćno oružje tokom 20. veka. SAD su testirale nuklearno oružje od 1948. do 1958. na atolu Enevetak.

Godine 1977., SAD su počele da čiste atol od radioaktivnog otpada, od čega je većina zatrpana ispod betona na jednom od ostrva. Istraživači studije nuklearnih potpisa kornjača spekulišu da je "čišćenje" poremetilo sedimente  lagune atola koje su životinje nastanile. Veruju da su ovaj talog zatim progutale kornjače, ili je on uticao na alge i morske korale koje čine veliki deo njihove ishrane.

Morska kornjača koja je proučvana pronađena je samo godinu dana nakon početka čišćenja. Tragovi radijacije iz sedimenata ušli su u oklop kornjače u slojevima, koje su naučnici potom mogli da izmere, kaže Sajler Konrad, istraživač u Nacionalnoj laboratoriji severozapadnog Pacifika koji je vodio studiju.

Konrad je uporedio kornjače sa godovima sa drveća, čije oklope je iskoristio za merenje radijacije na isti način na koji prstenovi u deblu beleže starost.

"Nisam u potpunosti shvatao koliko su ti nuklearni otisci rasprostranjeni u okruženju", kaže Konrad, koji je takođe proučavao ozračene kornjačae povezane sa ljudima u pustinji Mohave, reci Savana u Južnoj Karolini i rezervatu Ouk Ridž u Tenesiju. "Toliko različitih kornjača na toliko različitih lokacija je oblikovano nuklearnom aktivnošću koja se dogodila na tim lokacijama."

Divlje svinje iz Bavarske, Nemačka

Nuklearni testovi su takođe širili kontaminaciju putem gustih radioaktivnih talasa prašine i pepela koji se nazivaju padavine u gornjoj atmosferi, a koji mogu da kruže oko planete i da se odvijaju na udaljenim lokacijama.

U šumama Bavarske, na primer, neke divlje svinje otkrivaju visoke nivoe radijacije. Naučnici su dugo pretpostavljali da je ovo izazvano padavinama nakon katastrofalnog kvara Černobiljske nuklearne elektrane u obližnjoj Ukrajini 1986.

Međutim, u nedavnoj studiji, Štajnhauzer i njegov tim su otkrili da je u 68 odsto slučajeva do kontaminacije bavarskih divljih svinja došlo usled globalnih nuklearnih testiranja - sprovedenih bilo gde od Sibira do Pacifika. Istražujući "nuklearni forenzički otisak prsta" različitih izotopa cezijuma - od kojih su neki radioaktivni - Štajnhauzerov tim je isključio Černobilj kao izvor kontaminacije.

Veprovi su se kontaminirali jedući tartufe, koji su apsorbovali radijaciju nakon nuklearnih padavina.
Štajnhauzer je proučavao uzorke divljih svinja, obično sa njihovih jezika, pronalazeći 15.000 bekerela radijacije u svakom kilogramu mesa. Ove brojke su daleko premašile evropsku sigurnosnu granicu od 600 bekerela po kilogramu.

Kada su stigli prvi rezultati, jedan od Štajnhauzerovih studenata je rekao: "Ovo mora da su pogrešne brojke... Nije moguće da u divljim svinjama ima ovoliko cezijuma", priseća se on. Tek nakon što su ponovo proverili merenja, zaključili su da "divlje svinje dosta radioaktivnije od dozvoljenog".

Irvasi Norveške

Efekti Černobilja se jasno primećuju i na drugim mestima u Evropi. Ova katastrofa je rasplamsala čitav kontinent, ostavljajući radioaktivno nasleđe koje se proteže u moderno vreme. "Evropa je jako kontaminirana Černobiljom. To je naš izvor broj jedan, kada je radioaktivni cezijum u pitanju", kaže Štajnhauzer.

Veliki deo tih padavina, vetar je odneo na severozapad u Norvešku. Pošto je količina padavina zavisila od nepredvidivog vremena, "zagađenje nad Norveškom nije ravnomerno raspoređeno", objašnjava Runhild Gjelsvik, naučnik iz Norveške uprave za radijaciju i nuklearnu bezbednost. "Veoma je neujednačeno."

Njih su najviše apsorbovale pečurke i lišajevi, za koje Gjelsvik kaže da su podložne padavinama jer im nedostaje koren i da one stoga apsorbuju hranljive materije iz vazduha. Zatim su ih pojela krda irvasa. Neposredno nakon nesreće u Černobilju, meso nekih irvasa imalo je nivo radijacije veće od 100.000 bekerela po kilogramu.

Danas je, kaže Gjelsvik, veliki deo kontaminiranih lišajeva nestao, što znači da je radioaktivnost kod većine norveških irvasa ispod evropskog bezbednosnog standarda. Ali postoje periodi, kada divlje pečurke rastu u većem broju od normalnog i uzorci ovčetine pokazuju "šiljke" do oko 2.000 bekerela.

"Radioaktivne supstance koje potiču iz Černobila i dalje se prenose sa tla na pečurke, biljke, životinje i ljude", kaže Gjelsvik.

Makakiji Japana

U Japanu sličan problem muči "majmune crvenog lica".

Nakon katastrofalnog događaja u nuklearnoj elektrani Fukušima 2011. godine, koncentracija cezijuma u ​​obližnjim japanskim makakijima porasla je na maksimalnih 13.500 bekerela po kilogramu, prema studiji koju je vodio Šin-iči Haiama, profesor veterine.

Prema Haiaminom istraživanju, koje se uglavnom fokusiralo na uzorke tkiva sa zadnjih nogu makakija, oni su verovatno apsorbovali radijaciju jedući pupoljke i koru sa lokalnog drveća, kao i drugu hranu poput pečuraka i izdanaka bambusa - od kojih svi unose radioaktivni cezijum sa zemlje.

Visoke koncentracije cezijuma, koje su opadale tokom poslednje decenije, navele su Haiamu da spekuliše kako su majmuni rođeni nakon nesreće izgleda imali usporen rast i manje glave.

Da li su ove životinje opasne?

Naučnici koji proučavaju radioaktivne životinje naglašavaju da je malo verovatno da bi zračenje koje sadrže ikada ugrozilo ljude. Neke od njih - poput makakija iz Fukušime - se ne jedu i stoga ne predstavljaju pretnju. Druge, poput morskih kornjača, sadrže toliko malo zračenja da ne predstavljaju opasnost.

Bavarski divlji veprovi i norveški irvasi, nadgledaju se kako bi se osiguralo da nebezbedno meso ne završi kod potrošača. "Regulatorna ograničenja su super stroga", kaže Štajnhauzer. Bez obzira na to, ovi nalazi imaju "ogromne implikacije", dodaje on. "Dugi niz godina smo bili zadovoljni pretpostavkom da nuklearni otpad ne dospeva do nas. Ali čak i kad se nalazi 'negde drugde' to ne znači da ga nema."

Originialan tekst je objavljen na američkom sajtu National Geographic-a.

BONUS VIDEO: