Lako je pomešati sa jestivim pečurkama, a izuzetno je smrtonosna: Koje su karakteristike zelene pupavke?

Naučnici tvrde da je zelena pupavka postala izuzetno invazivna vrsta u SAD-u, što povećava rizike od slučajne zamene sa jestivim gljivama i smrti kod ljudi.

Pečurka potiče iz Velike Britanije i Irske, ali se tokom vekova njeno putovanja širom sveta otelo kontroli, i ona se između ostalog proširila i na Australiju i Severnu Ameriku.

Otkako je stigla na Zapadnu obalu, invazivna gljiva se brzo proširila širom Kalifornije, čak se pojavila na severu Britanske Kolumbije, ali i dalje mnogo toga o njenom "dolasku" ostaje misterija. Zašto se gljiva tako brzo proširila, kada je tačno stigla i kako će uticati na životnu sredinu u kojoj raste su teme istraživanja koje je u toku.

Evo šta treba da znate o ovoj smrtonosnoj pečurki - i kako da je raspoznate - u slučaju da se pojavi u šumi u vašoj blizini.

Karakteristike smrtonosne gljive

Ova gljiva može da naraste do 15 cm u visinu, sa kupolastim kapom slične veličine, koja ponekad na sebi ima nijanse žute ili zelene boje. Ispod kapice nalaze se bele ispupčenja i prljavo bela stabljika - karakteristike koje otežavaju razlikovanje od jestive pečurke.

Ipak, za razliku od jestive pečurke, može izazvati ekstremno oštećenje jetre i bubrega, ili u nekim slučajevima, smrt.

To je zato što sadrže jedinstveni skup toksina, kaže biljni patolog Milton Drot iz Odeljenja za poljoprivredu SAD-a. Iako je bezbedna na dodir, zelena pupavka sadrži amatoksin, koji sprečava ćelije da stvaraju proteine, što na kraju izaziva smrt ćelije i otkazivanje organa.

Drot napominje da su ovi toksini možda omogućili populaciji da se širi i da napreduju kroz SAD, služeći kao odbrana od novih predatora na koje naiđe.

Ali proučavanje zelene pupavke može biti teško. Veliki je izazov stvoriti idealne uslove životne sredine za njih u laboratoriji, a proučavanje ubranih gljiva zahteva složeno sekvenciranje DNK.

Neke gljive mogu oštetiti životnu sredinu, kao što je gljiva koja je zbrisala drveće američkog kestena, ali za sada nema čvrstih dokaza da zelene pupavke predstavljaju pretnju njihovom novom okruženju. U stvari, drveće i druge biljke imaju koristi od njihovog prisustva.

Zelene pupavke su mikorizne gljive, što znači da formiraju odnos sa biljkama koji je obostrano koristan i za biljku i za gljive. Biljka dobija hranljive materije iz zemlje koje gljiva izdvaja, dok gljiva dobija šećere iz biljke.

Misteriozan put oko sveta

Gotovo je nemoguće tačno odrediti trenutak kada je smrtonosna gljiva stigla do zapadne SAD i zašto je nastavila da se širi od tada, kaže En Pringl, mikolog sa Univerziteta Viskonsin-Medison i vodeći stručnjak za zelene pupavke.

Najraniji zapis o pupavki u Kaliforniji je iz 1930-ih. Neki istraživači teoretiziraju da su emigrirale kroz tlo drveća koje je transportovano iz Evrope u Kaliforniju da bi se napravila čepovi od plute za tada rastuću vinsku industriju. Drugi kažu da se gljiva možda "provozala" na misterioznoj biljci uvezenoj da bi ulepšala univerzitetske kampuse.

Bez obzira na to, i Pringl i Drot kažu da je jedina stvar u koju su sigurni jeste da se gljiva verovatno nalazila u stanju mirovanja - i stoga je bila skrivena od ljudskih očiju - u tlu uvezene biljke.

"Kada su to drvo posadili u zemlju, efikasno su zasadili i gljivu. Dakle, šta je tačno bio prenosilac, ko je to uradio i kada - to je stvar za koju mislim da nikada nećemo zaista saznati", kaže Pringl.

Pringl ne može sa sigurnošću da kaže šta je za ovu invazivnu vrstu pogodno stanište, ali napominje da gljiva toleriše različita okruženja širom Evrope, jer raste od severa Švedske do juga Francuske.

Otkako je stigla, Pringl kaže da se njen geografski obim rasprostiranja povećao i proširio na druge države; nedavno se pojavio u Ajdahu.

Otkrivanje početnih koraka

Kada su naučnici prvi put uočili zelene pupavke u SAD, mislili su da potiču iz regiona zbog rasprostranjenosti.

Pringl je 2009. godine prva označila populaciju u Kaliforniji kao invazivnu.

A kada su naučnici shvatili da se zelena pupavka nedavno proširila na SAD, nije bilo nikakvih postojećih podataka koji bi dali naznake o tome gde je tačno dospela u Severnu Ameriku i koliko brzo se raširila.

"Imamo toliko ideja za testiranje da ne znamo ni odakle da počnemo", kaže Pringl.

Istraživanja o uticajima invazivnih gljiva na životnu sredinu su novitet, kaže Pringl, tako da su odgovori na pitanja zašto se zelene pupavke šire i njihov uticaj na lokalne ekosisteme možda i godinama daleko. 

Drot misli da se gljiva lako širi jer može da uspostavi koristan odnos sa biljkama, ili možda postoji nedostatak predatora u ovim novim staništima koji bi populaciju držali pod kontrolom.

Njeno istraživanje je otkrilo najmanje jedan trag: geni odgovorni za proizvodnju toksina u američkim zelenim pupavkama su jedinstveni, različiti od njihovih genetskih rođaka u Evropi, i mogu biti ključ za razumevanje kako je napredovala u Severnoj Americi.

Ranije ove godine, naučnici su objavili preliminarna istraživanja koja sugerišu da se zelena pupavka može razmnožavati i sa i bez partnera, i da jedna gljiva može da doživi dug život.

Susret sa zelenom pupavkom

Potraga za zelenom pupavkom zahteva oprez.

"Zastrašujuće je što se lako mešaju sa jestivim pečurkama", kaže Drot.

On dodaje da, pored nealarmantnog fizičkog izgleda, toksini zelenih pupavki ne mirišu niti daju bilo kakve druge očigledne znake da nešto nije kako treba. Njeni toksini su takođe izuzetno stabilni kada se zagreju i ne razgrađuju se prilikom kuvanja, za razliku od drugih gljiva koje je opasno jesti samo sirove.

Zbog toga naučnici predlažu da izbegavate potragu za pečurkama. Pringl takođe naglašava važnost edukacije o karakteristikama biljaka iz vašeg okruženja.

"Ako možete da razlikujete blitvu i spanać, možete naučiti razliku između jestivih i otrovnih pečuraka", kaže Pringl, naglašavajući male, ali prepoznatljive razlike između zelenih pupavki. "Ljudi žele magično pravilo, ali ništa ne može da stane u jednu rečenicu ili pasus."

Umesto toga, ona kaže da identifikacija fizičkih razlika između zelene pupavke i bezbedne pečurke može postati lakša kroz direktno upoznavanje. 

Širenje svesti

Mnoge zelene pupavke otkrivene su u nacionalnim parkovima, uključujući Point Ris u Kaliforniji, gde je Pringl pomogala u studiji o njihovoj invazivnoj prirodi 2010.

Naučni savetnik Službe nacionalnih parkova Ben Beker napominje da se parkovi stalno susreću sa novim invazivnim vrstama zbog kretanja ljudi i opreme, a zelena pupavka je dobar primer kako ljudi mogu da transportuju sitne spore širom sveta.

Beker kaže da SNP sarađuje sa lokalnim naučnim grupama kao što je Mikološko društvo Bai Eria po pitanju širenja svesti o opasnostima koje nosi konzumacija gljiva.

Ako ste zabrinuti zbog nečega što ste pojeli, idite u hitnu pomoć i ako je moguće, uzmite komadiće koje ste uneli u sebe radi identifikacije.

Tekst je originalno objavljen na američkom sajtu National Geographic-a. 

BONUS VIDEO: