Ovo psihodelično iznenađenje može da raste i napreduje u urbanim, gradskim baštama

Istraživači smatraju da će moćne i psihodelične gljive koje uspevaju u urbanim sredinama širom sveta, biti usko povezane sa ljudima u budućnosti.

Posle obilnih kiša, nekoliko prohladnih noći i uz pomoć sunca, mreže belog micelijuma po korama drveća, počinju da stvaraju pečurke.

Dok šetate bilo kojim kvartom u San Francisku, verovatno ćete videti bar desetak vrsta "urbanih" pečuraka u baštama i uređenim parkovima oko poslovnih zgrada ili stambenih blokova.

Ali za poznavaoce, tri su od posebnog značaja: moćne i psihodelične Psilocybe cyanescens, Psilocybe allenii i Psilocybe ovoideocystidiata.

P. cyanescens i P. allenii su dve od stotina vrsta gljiva Psilocybe koje sadrže halucinogeno jedinjenje po imenu psilocibin. Istraživanje ovih psihodeličnih pečuraka je još uvek u povoju, ali većina aktuelnih radova je fokusirana na istraživanje njihovog potencijala za lečenje problema mentalnog zdravlja kao što su posttraumatski stresni poremećaj i depresija.

Izvor: Profimedia

Međutim, mnogo stvari vezano za njih - kao što su evolucija i ekologija - je i dalje nepoznato.

Kao prvo, prava je misterija gde ove gljive rastu u divljini. "Možete beskonačno lutati kalifornijskim šumama i nećete ih videti", kaže Alan Rokfeler, glavni mikolog u međunarodnoj farmaceutskoj kompaniji Mimosa Therapeutics.

Pa ipak, one su daleko najtraženija psihodelična vrsta u Americi, delom zato što je severozapad Pacifika postao epicentar ovih magičnih pečuraka koje vole drveće urbanih pejzaža.

Ove gljive se "hrane drvetom iz kojeg je već nestalo mnogo dobrih stvari", objašnjava Džejson Slot, biolog koji proučava evolucionu genetiku gljiva na Državnom univerzitetu u Ohaju. "Neće narasti na tek palom drveću, već drvenom materijalu koji je razgrađeniji", objašnjava. Jednostavno rečeno, one vole piljevinu.

Ovi veoma moćni psihodelici ne samo da preživljavaju već i napreduju u urbanim i prigradskim sredinama ispunjenim staništima od kora i strugotina drveća.

"Ljudi grade ogromne betonske džungle u koje stavljaju velike količine iverice", kaže Džordan Džejkobs, lovac na gljive i hemičar koji vodi laboratoriju u Oregonu koja testira magične pečurke. "Fascinantno je da ovoj psihoaktivnoj gljivi sa potencijalno dugotrajnim efektima na ljudsku svest odgovara ova ekološka niša."

Izloženo stanište i psihodelična odbrana

P. cyanescens i P. allenii su male - rastu od dva do šest centimetara - gljive, sa kestenjasto-smeđim kapicama, belim stabljikama i tamno ljubičastim sporama. Jedina razlika između njih je u tome što kape P. cyanescens imaju karakterističnu talasastu ivicu, zbog čega se obično nazivaju talasastim kapicama.

P. ovoideocystidiata, im je slična po izgledu, ali nešto viša sa debljom stabljikom. Kao i većina vrsta Psilocybe, ove pečurke dobijaju tamno ljubičasto-plavu boju kada se zgnječe.

Širom sveta, magične pečurke obično mogu da se nađu u stajnjaku, gde su životinje i druge gljive već iskoristile hranljive materije.

"Pečurke su zaista hranljive", dodaje Slot, a pošto ni stajnjak ni raspadnuto drvo ne pružaju mnogo zaštite, on misli da su pečurke verovatno razvile sposobnost da proizvode psihoaktivna jedinjenja kako bi se odbranile od životinja na ispaši.

Istraživači tek treba ozbiljnije da prouče da li životinje doživljavaju bilo kakvu psihodeličnu reakciju nakon što pojedu psilocibin, ali s obzirom na to kako na njih reaguju ljudi, Slot kroz osmeh primećuje da "verovatno postoje životinje koje ne izbegavaju ove gljive".

Misteriozno poreklo

Geografsko poreklo ovih pečuraka je misteriozno. P. cyanescens je prvi put opisala mikolg Elsi Vejkfild 1946. godine. Ona je ovu vrstu pronašla u Kju Gardensu u Velikoj Britaniji. Kju je velika botanička bašta sa kolekcijom od nekoliko desetina hiljada vrsta živih biljaka i gljiva prikupljenih iz celog sveta.

"To svakako nije mesto gde su evoluirale", kaže Rokfeler, jedan od najpoznatijih mikologa koji proučavaju vrste Psilocybe.

On kaže da genetski testovi ukazuju na Australiju ili severozapad Pacifika kao njihovu domovinu. Ali danas je P. cyanescens globalna vrsta dokumentovana u većem delu Sjedinjenih Država, širom Evrope, u Južnoj Africi, na Novom Zelandu i u Australiji.

Priča o poreklu P. allenii je na sličan način obavijena misterijom. U radu iz 2012. godine, Rokfeler i njegove kolege je nazivaju sinantropistom - organizmom koji uspeva na mestima koja su izgradili ljudi.

Poreklo P. ovoideocystidiata je manje misteriozno - raste u divljini dolini reke Ohajo, a danas su sve tri vrste gljiva prilagođene ljudskoj ekspanziji.

Komadići drveta, vlaga i gljivice

U relativno hladnim i vlažnim oblastima kao što su države Vašington i Oregon, P. cyanescens i P. ovoideocystidiata rastu u prirodnijim sredinama, kao što su travnate površine u priobalju i duž potoka. A ono što zaista vole je vlažno drveće.

Ali kada u potragu za njima krenete u južnu Kaliforniju - gde je klima toplija, slična mediteranskoj -  sve tri vrste ćete pronaći isključivo u urbanim sredinama.

Rokfeler je u odnosu na većinu mikologa proveo najviše vremena u potrazi za magičnim pečurkama i izneo svoje jedinstveno viđenje.

"One zaista vole vlažne otpatke od drveća", dodaje on. Za postavljane ove teze su mu poslužili primerci koje je našao u parku Golden Gejt, kao i mnogobrojnim parkovima poslovnih zgrda i apartmanskih komplekasa u zalivu.

Prema Rokfelerovom mišljenju, urbane magične pečurke nisu retke, ali ni one neće niknuti baš niotkuda.

Kako se šire

P. cyanescens, P. allenii i P. ovoideocystidiata verovatno potiču sa severozapada Pacifika, odnosno srednjeg zapada, ali sada rastu u većini Sjedinjenih Država, u Evropi i u drugim udaljenim delovima sveta. To navodi na očigledno pitanje: kako se šire?

Najjednostavniji odgovor je dao Džes Uhling, biolog sa Državnog univerziteta Oregon: Spore se prenose vetrom.

"Spore su za gljive nešto kao seme", kaže on. "Vazduh ulazi i vrti se ispod kape, pokupi spore i nastavlja dalje. Te spore zatim slete na nekolonizovani deo drveta i ako su uslovi odgovarajući, gljive tu počinju da rastu.

Postoji još jedna teorija - delom legenda, delom naučna - o tome kako P. cyanescens uspeva da se pojavi na toliko mesta. Ova dva britanska mikologa su 2001. godine, objavila su studiju koja se bavila načinom na koji su se gljive koje vole otpatke od drveta, uključujući P. cyanescens, proširile Engleskom. U njemu pišu da su ove vrste možda zarazile lanac snabdevanja piljevinom i drugim otpacima od drveta.

U osnovi, ideja je sledeća: micelijum živi i širi se u velikom broju proizvodnih centara. Svaki put kada se gotovi proizvodi šalju na novu lokaciju, gljive idu sa njima.

Džejkobs kaže da nema sumnje da se magične pečurke nalaze u lancu snabdevanja. Čuo je priče o P. cyanescens koja raste duž puta u blizini fabrike gde je sveže iscepano drvo padalo sa kamiona. Takođe kaže da poznaje ljude koji su kupili biljke u robnim kućama ili rasadnicima - na tim biljkama bi se kasnije pojavile Psilocybe.

Međutim, svi stručnjaci koji su govorili u ovom članku su se složili oko jednog načina na koji se ove gljive sigurno šire, a to su: ljudi.