Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Od Aristotela do danas: Kako su učeni ljudi vekovima rešavali misteriju velike migracije lasti

Odsustvo lasti tokom zime vekovima je fasciniralo filozofe, naučnike, umetnike, seljake... Sve ih je mučilo pitanje - gde odlaze? Na kraju, ta je zagonetka rešena, ali laste imaju još tajni za otkrivanje.

 Laste u gnezdu od blata Izvor: Shutterstock

Nekadašnji stanovnici Zemlje neobično su bili fascinirani činjenicom da laste nestaju zimi.

S tim u vezi, oko 1680. godine, naučna zajednica je ostala zapanjena tvrdnjom Čarlsa Mortona. Engleski prosvetitelj došao je do zaključka da laste zimi žive na Mesecu. U svom radu Compendium physicae, napisao je kako je to - očigledno; čak se i pitao - gde bi drugde i mogle da idu? Svi su primećivali da laste zimi negde nestanu; ali niko nije znao gde. Nisu se krile u svojim gnezdima, niti u pukotinama drveća, čak ni na dnu jezera. Stoga je zaključio da onda moraju da budu negde gde niko ne može da ih pronađe – dakle, na Mesecu.

Morton naravno nije dobio odobrenje naučne zajednice za svoju teoriju.

Možda će vas zanimati i:

Laste i Aristotelova teorija o hibernaciji

Malo šta je od dešavanja u prirodi toliko fasciniralo umetnike i naučnike kao odsustvo lasta tokom zime. Još stari Grci su bili svesni da laste zimi nestaju, a pesnici i pisci pisali su o njima i koristili ih kao sinonim za početak zime, odnosno proleća. Tako je do danas.

Zdrav razum je stotinama godina govorio ljudima da lastavice migriraju – ali gde - to nisu mogli da kažu.

Sve je počelo sa Aristotelom. On je imao tada drugačiji metod za razumevanje prirode. Prvo bi veoma pažljivo posmatrao životinju, a zatim bi, na osnovu onoga što je video, zapisivao opšte istine o vrsti. Njegov metod je predstavljao dramatičan napredak u poimanju sveta. Ali što se lasta tiče, njegova sklonost ka generalizaciji dovela ga je do neobičnog zaključka.

U delu Historia animalium on je primetio da su neke laste pronađene "u šupljinama drveća, skoro bez perja". Iz ovoga je zaključio da, neke laste, koje žive u blizini mesta čiji su "stalni" stanovnici, migriraju, a druge, koje žive dalje, biraju da prezime skrivene u šupljinama drveća. Drugi zaključak do kog je došao bio je da se pojedine ptice zimi transformišu u druge vrste.

U početku je Aristotelov argument imao malo uticaja, međutim, sa ponovnim otkrivanjem i prevođenjem njegovih dela sredinom 13. veka, mit o hibernaciji je ponovo oživeo.

U svom delu Quaestiones super De animalibus napisanom 1258, sholastički filozof Albertus Magnus ne samo da je ponovio priču hibernaciji lasti, već je i sugerisao da one čak prestaju i da dišu dok su sakrivene.

Ni dolazak renesanse ni putovanja nisu umanjili popularnost Aristotelove teze. Iako su se klasični tekstovi sada čitali da većim kriticizmom, hibernacija lastavica i dalje je bila široko prihvaćena. I švedski prirodnjak Konrad Gesner i Edmund Spenser su u svojim radovima iz 1551, odnosno 1579. godine pisali o hibernaciji lasti.

Počele su da se pojavljuju i razne verzije Aristotelove teorije. Najneobičniju je izneo švedski nadbiskup Olaus Magnus. U Historia de gentibus septentrinalibus, delu iz1555. godine Magnus je zaključio da, pošto laste često možemo da vidimo kako zaranjaju da bi pile vodu, one ne hiberniraju u šupljinama ili gnezdima, već pod vodom. Krajem jeseni, objasnio je, okupe se iznad jezera i reka pre nego što strmoglavo urone u dubine i potonu na dno. Tu bi ostale, uronjene u blato, do dolaska proleća.

Ispitivanje teorije hibernacije

Do početka 17. veka popularnost Aristotelove teorije je počela da slabi.

Fransis Vilagbi, britanski ornitolog i ihtiolog, mladić iz bogate seoske porodice koji je završio Kembridž, shvatio je da ako želi da razume ptice, mora sistematski da ih posmatra. Sa ciljem da to uradi proputovao je Evropu uzduž i popreko. U svojoj Ornithologiae libri tres iz 1676. – osporio je teoriju o lastama i hibernaciji, a odbacio je i razmišljanje da su zimu provodile u šupljinama drveća, ili na dnu jezera. Smatrao je da jemoguće da migriraju u toplije krajeve; i nije mu bilo teško da poveruje da bi one mogle da prelete velike udaljenosti.

Iako je Vilagbijeva Ornitologija do danas "remek delo" nauke o pticama, nisu svi bili ubeđeni u njegove zaključke. Bilo je mnogo onih koji su nastavili da se drže priče o hibernaciji. Smatrali su da to što Vilagbi nije video lastavicu u hibernaciji nije dovoljno da isključe tu mogućnost - posebno kada su brojni seljaci mogli da se zakunu da su videli laste kako izranjaju iz jezera.

Do dokaza da Aristotel greši došao je Džon Hanter koji je rešio da njegovu teoriju dokaže ili opovrgne eksperimentom. Napravio je improvizovani ribnjak i pustio oko njega 20 lasti. Strpljivo je čekao da vidi kako će – i gde – prezimiti. Međutim, sve su umrle. 

Rešenje misterije

Tek u 19. veku misterija je konačno rešena. Kako je britanska vlast u Indiji postajala sve zastupljenija, a evropski kolonizatori se širili južnom hemisferom, prirodnjaci su mogli da vide kako lastavice zauzimaju svoje tople grede. Do 1864. Aldžernon Čarls Svinbern je sa sigurnošću tvrdio da laste lete "u toplije krajeve, na jug".

Ali kako laste pronalaze put na drugi kraj sveta još uvek je zagonetka. Iako je nedavno pokazano da se kreću pomoću Zemljinog magnetnog polja, način na koji opažaju njegove fluktuacije još nije utvrđen. Neki su sugerisali da bi njihove oči mogle biti opremljene posebnim prijemnicima; drugi da bi čulo sluha moglo biti uključeno. Istina, međutim, ostaje neuhvatljiva. Čak i posle nekoliko vekova debate, još uvek smo daleko od razumevanja lastinog putovanja.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka