Kada ogromni plamenovi počnu da ližu drveće šireći se neverovatnom brzinom, neke životinjske vrste beže, neke ginu, a neke čak i bujaju.
Šumski požari trenutno besne širom pacifičkog severozapada Sjedinjenih Američkih Država, zbog čega su mnogi ljudi prisiljeni da se evakuišu iz svojih domova. Međutim, za neke životinjske vrste koje su evoluirale kako bi živele sa vatrom, ovakav scenario uopšte nije toliko strašan.
Letnje vrućine, suv vazduh, jaki vetrovi i na hiljade gromova upalili su i raširili barem 21 zaseban požar tokom protekle nedelje, spaljujući skoro 4.050 kilometara kvadratnih. Oregon i Vašington su proglasili vanredno stanje.
Ipak, "divlje životinje imaju dugogodišnji odnos prema požarima u ovim regionima", kaže ekolog ekosistema Mazejka Saliven sa Državnog univerziteta Ohajo i dodaje: "Vatra je prirodni deo ovih pejzaža."
Na primer, neke grabljivice vide gledaju na vrste koje beže kao na priliku za obrok. Medvedi, rakuni i velike ptice su viđene kako love životinje koje pokušavaju da pobegnu od plamena.
Povrh toga, kada nastanu plamenovi, životinje ne sede čekajući da ih on dohvati. Ptice odlete. Sisari pobegnu trčeći. Vodozemci i druge male životinje se ukopavaju u zemlji, kriju u panjevima ili ispod kamenja. Druge životinje, uključujući i velike poput losa, sklanjaju se u potoke i jezera.
Gabrijel Deustahijo, vatrogasac iz Australije kaže da obično ne viđa mnogo životinja u požarima, iako ga je zec u plamenu iznenadio jednom prilikom. Ipak, viđao je dosta beskičmenjaka koji najavljuju požar. "Desi se da budete preplavljeni ovim jezivim talasom puzajućih stvorenja koji idu ispred vatre.", rekao je Deustahijo.
Opasnost i smrt
Neke životinje umiru u dimu i vatri - one koje ne mogu da trče dovoljno brzo ili nađu pogodno sklonište. Na primer, ne uspevaju da pobegnu sva ona jeziva puzajuća stvorenja koje Deustahijo vidi.
Mlade i male životinje su posebno ugrožene požarima. Takođe, neke od njihovih strategija bežanja jednostavno ne rade - koali prirodni instinkt govori da se u slučaju opasnosti popne na drvo, što je može zarobiti.
Toplota takođe može da ubije - čak i organizme zakopane duboko u zemlju, poput gljiva. Džejn Smit, mikološkinja američke šumarske službe u Oregonu izmerila je temperature od čak 700 stepeni Celzijusa ispod panjeva koji gore u požarima i 100 stepeni Celzijusa čitavih pet centimetara ispod površine.
Naučnici nemaju dovoljno dobre procene o broju životinja koje ginu u šumskim požarima svake godine. Ipak, ne postoji zabeležen slučaj požara - čak i onih veoma velikih - koji je zbrisao cele populacije ili vrste.
Drugi čin
Kao što ljudi koji su iskusili kućne požare znaju, efekti istih se ne završavaju nakon što se ugase plamenovi. Isto važi i za pejzaže koje je spalio šumski požar.
"Ljudi gledaju u izgorela područja i misle da su mrtva. Ona nisu mrtva. Ona su se samo promenila.", kaže Patriša Kenedi, biološkinja na Državnom univerzitetu Oregon i dodaje: "To je čitavo novo stanište."
Što takođe može značiti nove prilike. Na nekim mestima, na primer, detlići će doleteti i sladiti se bubama koje se nalaze u mrtvom drveću. "Oni proždiru te beskičmenjake i odlaze čim nestanu.", kaže Kenedijeva.
Promene
Divlje površine poput šuma i prerija prirodno rastu i menjaju svoj sastav tokom vremena. Godinu dana stara šuma će imati drugačiji sastav biljaka i životinja koji žive u njoj u odnosu na 40 godina staru. Uznemiravanja poput šumskih požara mogu poslužiti kao neka vrsta restarta, dozvoljavajući starim šumama da "vaskrsnu", kaže Kenedijeva.
Šta se tačno dešava nakon što se požar dogodi zavisi od pejzaža, obimu vatre i vrstama koje su uključene. Ipak, događaj uvek podstiče promene kako biljke, mikrobi, gljive i drugi organizmi ponovo kolonizuju spaljenu zemlju. Kako drveće i biljke stare, svetlost i druge karakteristike se menjaju, što podstiče menjanje sastava stvorenja u okruženju. Kanali i druge vode koje protiču kroz spaljeno područje takoće se menjaju.
"Voda i zemlja su veoma povezane.", kaže Saliven.
Neka gori?
Mnogim vrstama zapravo je potrebna vatra kao deo njihove istorije. Toplota plamenova može da stimuliše neke gljive da oslobađaju spore. Određene biljke će pustiti semenje samo nakon požara. Bez vatre, ovi organizmi ne mogu da se reprodukuju i sve što zavisi od njih će biti na udaru.
Tokom proteklog veka u Sjedinjenim Državama, prirodan napredak šumskih požara je često bio sprečavan. Prevencija vatre je promovisana, a oni požari koji su nastali bili su ugašeni pre nego što se rašire.
To je dovelo do manjeg broja tipova drveća i drugih biljaka koje rastu samo u godinama nakon požara. To je takođe dovelo do opadanja broja nekih životinjskih vrsta koje zavise od tih mladih, post-požarnih staništa. "Razvalili smo ekosistem stogodišnjim akcijama sprečavanja požara.", kaže Smitova
Kako primećuje Kenedijeva, vatra je loša kada se pojavi u vašem dvorištu. Međutim, ona može biti lekovita čak i za šume - kao i za neke životinje koje žive u njima.
