Otkriće o tajnom eksperimentu manipulacije raspoloženja koji je Fejsbuk spoveo nad skoro 700.000 korisnika ove društvene mreže izazvalo je negativnu reakciju stručnjaka.
Zbornik Nacionalne akademije nauka, na čelu sa naučnikom zaduženim za podatke na Fejsbuku, Adamom Kramerom opisao je 17. juna ove godine promenu izloženosti pozitivnim ili negativnim komentarima prijatelja korisnika Fejsbuka tokom jedne nedelje u 2012. godini.
Rezultati ukazuju da su pozitivne i negativne emocije zarazne, tj. da se u malim količinama mogu preneti putem društvene mreže. Međutim, negativna osećanja su ona koja su se veoma raširila nakon saznanja o istraživanju, kada su etičari poput Arta Keplena iz Medicinskog centra Langon Univerziteta u Njujorku postavili pitanje o iskrenosti istraživanja.
Profesor naučne komunikacije na Univerzitetu u Viskonsinu, Ditram Šufel rekao je da nedavno obelodanjeno Fejsbuk istraživanje ukazuje na potrebu da javnost zna više o korporativnim eksperimentima i da postavlja pitanja o etici istraživanja u eri društvenih mreža.
Da li postoji neko veće značenje meteža oko Fejsbuk eksperimenta?
Odavno pričamo o tome kako se tehnologija razvija brže od regulacije, ali obično o tome pričamo imajući u vidu prirodne ili biološke nauke.
Mislim da ovo istraživanje pokazuje da je problem možda još urgentniji za društvene nauke, gde je realnost onoga što je moguće učiniti sa velikim bazama podataka i analizama, daleko ispred bilo kakvog zakonskog mandata koji bi štitio ljudske subjekte.
Ovo poslednje će se uvek truditi da sustigne prvo. Međutim, jedino pitanje je koliko daleko smo spremni da zaostajemo. Fejsbuk istraživanje ukazuje da smo zaostali previše.
Šta bi javnost sada trebalo da se pita?
Šta korporacijama treba da bude dozvoljeno da rade sa podacima koje prikupljaju interno i šta treba da bude prihvatljivo kada se govori o objavljenom istraživanju? Realno gledano, uvek će postojati nesrazmera u terminima šta korporacije mogu da urade i šta je prihvatljivo za akademsko istraživanje.
Mi, kao potrošači smo se navikli da imamo pristup onlajn alatima i servisima, toliko da ne shvatamo više da stvari poput imejla, mesendžera, mesta za odlaganje fotografija, muzike i drugih servisa društvenih mreža i tzv. oblaka ne treba da budu besplatne. One su skupe za pružanje i - tehnički - trebalo da imaju cenu na sebi.
Činjenica da kao potrošači ne vidimo njihovu cenu ne znači da ona ne postoji, što znači da postajemo proizvod koji pravi novac kroz terabajte i terabajte podataka koje pružamo svakodnevno putem imejlova, obeležavanja fotografija, poruka i klikova, koje analiziraju korporacije. Svi takvi podaci se prikupljaju i analiziraju radi uvećanja profita i stvaranja boljih proizvoda, što se neće promeniti sve do onog trenutka dok ne budemo spremni da to platimo.
Šta to znači za "manipulisanje" emotivnim sadržajem nečijeg "njuzfida" na Fejsbuku?
Ukoliko na to gledamo kao na problem prikupljanja podataka od strane korporacije, onda imamo dva pitanja:
A) Da li korist od istraživanja nadmašuje reakciju Fejsbukovih potrošača? I ako nadmašuje za korporacije poput Fejsbuka, onda ćemo u budućnosti sigurno viđati više ovakvih istražuvanja.
B) Da li korporacijama treba dozvoliti da za potrebe eksperimenta dovedu ljude u stanje koje im može naneti psihološku štetu?
Šta ukoliko veoma depresivna osoba izvede samoubistvo zbog toga što je bila dovedena u stanje negativne emocije? Sjajna paralela bi bila da Dženeral Motors isprobava različite kvalitete vazdušnih jastuka u različitim kolima koje kupuju potrošači kako bi videli stepen smrtnosti, tužbi i slično u svakoj situaciji.
Koje su razlike između akademskog i korporativnog istraživnja?
Vidimo sve širi jaz između akademskih istraživanja - koje često nemaju pristup podacima ili manipulacijama poput onih koje su izvedene prilikom Fejsbuk studije - i korporativnih istraživanja, koja mogu sama da stvore podatke.
To stavlja akademska u inherentan hendikep, koji je pogoršan činjenicom da akademska zajednica nikada ne bi odobrila istraživanja na način na koji se čini da je izvedeno: bez razgovora, raznih drugih zaštitnih mera i tako dalje.
Šta je rešenje?
Rešenje je javno-privatno partnerstvo. Ukoliko Fejsbuk, Tviter i druge firme sklope partnerstvo sa akademskim profesionalcima iz oblasti komunikacije, psihologije, političkih nauka, sociologije i tako dalje, oni bi automatski iskoristili infrastrukturu koja postoji vezana za etičke odbore i druge vidove nadzora.
