Cunamiji nisu morske plime koje pokreće privlačna sila Meseca, ni talasi koje pokreće vetar na morskoj površini. Oni su izazvani silovitim pokretima stena – obično zemljotresima na morskom dnu – koji mogu da pokrenu čitav okean.
Počev od prvog zabeleženog cunamija, duž sirijske obale oko 2000. godine p. n. e., nekoliko hiljada cunamija je ukupno usmrtilo više od 500.000 ljudi. Skoro polovina njih je stradala u samo jednoj katastrofi u Indijskom okeanu 2004. godine; kako je broj ljudi koji živi na obalama naglo porastao, tako su cunamiji postali smrtonosniji. Njihovo japansko ime, „lučki talas”, možda je isuviše blago.
Većina velikih cunamija nastaje na obodima Pacifika i Indijskog okeana, duž raselina u okeanskom dnu, u oblastima koje nazivamo zonama subdukcije, a u kojima tektonske ploče koje se sudaraju izazivaju velike zemljotrese. Talasi se šire u smeru suprotnom od onog u kom se prostire raselina. Prvi talasi o obližnje kopno udaraju u roku od nekoliko minuta, kao što je bio slučaj u Japanu 2011. godine; ceo okean pređu za nekoliko sati. Čak i kada su udaljene hiljadama kilometara, luke nisu bezbedne.
Priobalni sudar
1. U zonama subdukcije zbijena okeanska ploča podvlači se pod onu kontinentalnu. Tamo gde se zaglave, pritisak između njih raste.
2. Kada se prilikom potresa ploče oslobode, morsko dno može da se izdigne, podižući na taj način velike količine vode i izazivajući cunami.
3. Pre nego što prvi talas stigne do kopna, voda se često povlači dalje od obale, prazneći luke i otkrivajući morsko dno.
4. Prvi talas nije i poslednji. Ogromni talasi mogu da udaraju obližnju obalu satima, zalazeći kilometrima u kopno.
