Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Da li biljke razgovaraju?

Možda ne razmišljamo o njima kao o društvenim bićima, ali ispostavlja se da su biljke razvile način da prepoznaju ko raste pored njih…

 Izvor: Foto: Thinkstock

Kao i ljudi ili životinje, i neke biljke bolje opstaju u društvu, dok druge preferiraju mirniji privatni život. Za razliku od brojnih čovekolikih rođaka, braće i sestara, čini se da rođaci među biljkama čine sve da se uzajamno pomognu, deleći resurse i zaobilazeći rivalitet. Neke biljke komuniciraju ispuštajući hemikalije kroz svoje pokorice, druge vrste putem bakterija iz zemljišta uspevaju da prepoznaju šta se dešava u njihovom okruženju. Nakon nekoliko decenija posmatranja biljaka kao krajnje pasivnih učesnika u trci za život, naučnici su konačno uspeli da uvide određeno ponašanje kod biljaka koje umnogome podseća na životinjsko.

Povezane vesti

Povezane vesti

Tajni društveni život

Vrlo komplikovana društvena interakcija među biljkama, kao što je komunikacija, prvi put je detaljnije razotkrivena na Univerzitetu u Ontariju 2007. U istraživanju profesorke Suzan Dadli i asistentkinje Amande Fajl, utvrđeno je da divlje biljke kao što je takozvana američka morska rukola (Cakile edentula), iz roda porodice senfa (Brassicacaea), koja raste visoko iznad linije plime na peščanim plažama, mogu da razaznaju biljke rođake od onih koje to nisu. I ne samo to, već se čak i posebno odnosi prema njima. Ukoliko morska rukola detektuje pored sebe biljku druge vrste, ona vrlo brzo agresivno razvije grabljivi koren, ali ako detektuje biljku iz svoje porodice, dosta učtivo sputa isti.

Istraživanja su pokazala da cvetanje jedne biljke zahteva veću količinu energije rastućeg korena, nego kada se ista nađe u okruženjeu svojih rođaka. Dakle, u prisustvu genetički nepovezanih jedinki, individualna biljka razvija svoje korene najbrže što može. Ovakve osobine su poznate u životinjskom svetu, kao preteča rodbinske selekcije, u kojoj životinje pomažu članovima svoje porodice. Prof. Dadli smatra da i biljke imaju rodbinsku selekciju, a koliko se odmaklo u istraživanju u oblasti društvenosti biljaka svakako pokazuju rezultati brojnih sličnih istraživanja. Neke studije ukazuju na to da se biljke u određenim situacijama širenja susedne vrste brane koncentišući resurse u sopstvenom imunom sistemu i proizvodnjom otrova. Takvo ponašanje zahteva prethodno neku vrstu hemijske signalizacije, odnosno prepoznavanja susedne biljke i njene aktivnosti.  Dadli je otišla još dalje u svom istraživanju te je razdvojila biljke u po saksijama i tako onemogućila korenima da se dodiruju, što je dovelo do otkrića međusobne signalizacije putem hemikalija koje su biljke emitovale preko lišća. Ovu hipotezu podržalo je još jedno istraživanje na Univerzitetu u Kaliforniji kada je ekolog Ričard Karben pokazao da američka koboljka jača svoj imuni sistem kada se nađe u blizini biljke koja je oštećena, što navodi na to da je biljka u stanju da čuje upozorenje druge biljke istog roda. Prof. Karben smatra da se biljke mnogo sofisticiranije ponašaju nego što smo prvobitno mislili.

Ljuta paprika i slatki komorač

Po svemu sudeći, biljke imaju neka čula koje imaju i ljudi: reaguju na promenu nivoa svetlosti, u stanju su da „namirišu“ hemikalije u vazduhu i da „osete“ ukuse iz tla, čak imaju i osećaj dodira budući da osećaju udarce jakih vetrova. Najkontroverznija pretpostavka je da biljke mogu i da čuju – ideja koja datira još iz 19. veka, na koju je odgovorilo svega nekoliko studija koje zagovaraju tezu da biljke reaguju na zvuk, odakle se ustalilo opšte mišljenje o tome kako je za pravilan razvoj biljaka dobro da im pričate.

Tim predvođen Monikom Galijano sa Univerziteta u Krovliju u zapadnoj Australiji, sproveo je jedno vrlo interesantno istraživanje u kom su semena ljute paprike (Capsicum annuum) zasadili u osam posuda aranžiranih tako da su rasle oko centralne saksije u koju su posadili biljku slatkog komorača (Foeniculum vulgare). Slatki komorač je emitovao hemikalije u vazduh i zemljište koje su zapravo usporile rast biljaka paprike. Tokom posmatranja, komorač je bio zatvaran i u kutiju, što je onemogućavalo hemikalije da direktno dopru do listova ljute paprike. Paralelno, u drugom eksperimentu, postavljena je prazna kutija (bez komorača). Kao što je bilo očekivano, semenke ljute paprike koje su bile izložene prisustvu komorača znatno su sporije klijale od onih koje nisu imale suseda. Međutim, posebno je iznenađujuće to što je situacija koja je podrazumevala prisustvo komorača, a potom zatvaranje istog u kutiju – pokazala da su semena ljute paprike najbže klijala.

Galijano je ponovila eksperiment na 2400 semenki ljutih paprika, i svaki put je dobila isti rezultat, ističući da su semena primala određene signale. Ona veruje da su signali koji su dolazili od druge biljke zapravo hemikalije koje onemogućavaju normalan razvoj semena ljute paprike. Onda kada je komoraču onemogućeno da šalje hemikalije (kada je bio zatvoren u kutiju), hemijski signali nisu uspevali da dopru, te je to bio razlog da Galijano ukaže i na eventualnu mogućnost postojanja zvuka. U odvojenom eksperimentu, ljuta paprika koja se razvijala paralelno sa biljkama ljute paprike koje su bile zatvorene u kutiji, takođe je pokazivala različit tempo razvoja od onih biljaka koje su samostalno rasle, što je opet ukazivalo na moguću komunikaciju među biljkama istog roda.

Dalje, na Univerzitetu u Kjotou primećena je još jedna vrsta solidarnog poziva biljaka ugroženih insektima. Naime, biljka čije je lišće napadnuto insektima ima sposobnost da pošalje signal sestri biljci upozoravajući je tako o potencijalnoj pošasti.

Mit ili nauka

Iako se već dvadesetak godina gleda na biljke kao na osećajna bića, otkrića koja se pojavljuju zaista zadivljuju naučnike. Posebno one koji i dalje ne veruju da su biljke u stanju da rade to što rade zato što im nedostaju oči, uši, nos ili mozak. To malo istraživanje i dalje ne unosi dovoljno kredibiliteta u oblast u kojoj je izrazito važno da se napravi odmak od eksperimentalnih studija i nenaučnih isprobavanja o fenomenu kao što je osećajnost biljaka ili postojanje emocija kod istih.

Biljke nisu "osećajna njuejdž bića" koja reaguju na patnju u okruženju i koja vole klasičnu muziku, a ne vole rokenrol, ali činjenica je da ih karakteriše određeno ponašanje. Najekstremniju grupu koja se dosta široko bavi pitanjem osećajnosti biljaka čine naučnici okupljeni u Društvo biljne neurologije. Samo ime ovog društva je već dovoljno da uznemiri mnoge biologe, posebno neurobiologe, koji se bave nervnim sistemima – nervima, sinapsama i mozgom, organima koji su poznati samo kod životinja. Međutim, naučnici okupljeni oko Društva trvde da oni ne tragaju bukvalno za skrivenim vijugama u korenu ili izdancima biljaka, ali činjenica da biljke zaista šalju signale jedne drugima je dovoljan razlog da se dalje istražuje ovaj zanimljiv fenomen.

Istraživanje u oblasti komunikacije biljaka je još u začetku, pitanja je mnogo, međutim, odgovori koji se dobijaju proširiće pogled koji ljudi imaju prema biljnom svetu, što će svakako uticati i na nove načine upotrebe i uzgajanja flore na planeti Zemlji.

Izvor:Elementarijum

Možda će vas zanimati i:

Povezane vesti

Povezane vesti

Povezane vesti

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka