Zašto se džinovske vrste više ne šetaju Zemljom? Paleontolozi imaju nekoliko mogućih objašnjenja

Planetom Zemljom nekada su šetale, letele i plivale ogromne životinje, međutim, danas ako izuzmemo plavog kita gotovo i da ne postoje životinje koje mogu da se mere sa praistorijskim vrstama.

Ali danas na našoj planeti postoji samo nekoliko velikih vrsta životinja. Zbog čega je to tako?

Zubi i vazdušne kese čine bitnu razliku?

Paleobiolog Greg Erikson sa Državnog univerziteta Floride u Talahasiju, tvrdi da je još od pronalaska prvih fosilizovanih ostataka životinja u 19. veku, naučnicima bilo poznato kako su našom planetom nekada hodali džinovi. Stoga ne čudi želja istraživača da objasne zašto su džinovi bili normalna pojava pre nekoliko miliona godina, dok danas to nije slučaj. Iako, niko sa sigurnošću ne može da utvrdi tačan razlog ove pojve, postoji nekoliko činjenica koje bi trebalo uzeti u razmatranje prema mišljenju Eriksona i njegovih kolega.

On tvrdi da bi nekoliko velikih razlika između dinosaurusa i najvećih sisara današnjice možda mogle ga objasne zašto su ogromne životinje nestale.

Naime, dinosaurusi su bili uspešni lovci upravo zbog činjenice da su tokom života često menjali zube i to većim i snažnijim koji su im omogućavali da love veće obroke - zbog čega su im porasla tela. Za razliku od njih, prema tvrdnjama naučnika, današnji sisari to ne rade, jedina životinja danas koja menja zube neprestano je ajkula.

Sa druge strane, paleontolog Stiv Brusat sa Edinburgburškog Univeziteta dodaje da su dinosaurusi imali drugačije vazdušne kese koje su im omogućile da budu fleksibilni i lagani. Što im je pomagalo da postaju sve veći, baš kao i moderni oblakoderi koji rastu u visinu sa sve boljom unutrašnjom potporom.

Energetska isplativost

Takođe, bitna stvar koja razilkuje slonove od npr. dinosaurusa biljojeda je da su slonovi toplokrvna bića, dok su npr. brahiosaurusi najverovatnije bili hladnokvni. Drugim rečima kada bi slon danas bio gigantskih razmera njemu bi bile potrebne možda čak i 5 puta veće zalihe hrane, nego što je to bilo potrebno najvećem dinosaurusu. To je činilo veliko telo "manje skupim" u energetskom smislu.

Ogromno telo takođe zahteva idealno okruženje. U studiji iz 2016. godine, objavljenoj u časopisu PLOS One, autor članka Vermeij je zaključio da gigantizam uglavnom zavisi od dovoljno dostupnih resursa, kao što je u pitanju npr. dovoljno kiseonika, hrane i staništa da bi se razvilo zaista džinovsko stvorenje.

Ovo je prema mišljenu naučnika upravo odlika sredina iz perioda srednjeg trijasa - period kada se prvi put pojavljuju dinosaurusi. Iako životinjske vrste imaju tendenciju da postaju sve veće tokom generacija, potreban je dug vremenski period na evolucionoj lestvici da bi se dostigle džinovske razmere, rekao je Erikson.

Naučnici se slažu da su događaji masovnih izumiranja imali tendenciju da zbrišu velika stvorenja, stoga je potrebno da prođe nekoliko desetina miliona godina da bi se pojavila nova vrsta sa ovakvim karakteristikama. "Trebalo je oko 25 miliona godina da prvi sisari dostignu težinu od jedne tone", dodao je Erikson.

Za Vermeja, najsveobuhvatnije objašnjenje kada je u pitanju veličina ne podrazumeva ni pitanje fiziologije a ni pitanje okruženja, već je kako navodi najverovatnije za to zaslušena društvena struktura. "Evolucija organizovanog društvenog ponašanja, ne samo stada, već organizovanog lova kod sisara razvila je novi oblik dominacije", rekao je on.

Prema njegovim rečima grupni lov relativno malih predatora čini i veliki plen ranjivim. Individualni gigantizam na kopnu je zamenjen gigantizmom na nivou grupe. Odnosno, manji pojedinci koji rade zajedno, predstavljaju efikasan način za očuvanje vrste.

Društvena organizacija takođe može pomoći da se objasni "izuzetak" modernog doba: U okeanu, najveće životinje koje su ikada živele i danas postoje a to su plavi kitovi. Život u moru, kako zaključuju naučnici, otežava komunikaciju na daljinu, usporavajući razvoj složenih lovačkih grupa. Što je dovelo do toga da na kopnu danas žive društveno organizovanije zajednice životinja kojima za opstanak nije potrebna veličina.