Naučnici znaju veoma malo o tome šta se dešava se mrtvim telom kada se razlaže u okeanu.
Kako bi saznali odgovor na pitanje, neki naučnici su izveli neobičan eksperiment koji uključuje bacanje svinjskih lešina u more i posmatranje šta se dešava sa njima putem kamere.
Brojna ljudska tela završe u moru, bilo nesrećnim putem, bili samoubistvom ili namernim utapanjem, ali niko zaista ne zna šta se dešava sa njima, navodi Gejl Anderson, forenzička entomološkinja Univerziteta Simon Frejzer u Kanadi.
Pogledajte i: Neverovatna sudbina ljudskog tela nakon smrti
Andersonova i njen tim dobili su priliku da saznaju odgovor pomoću Eksperimentalne podvodne mreže Viktorija (VENUS), podvodne laboratorije koja omogućava naučnicima da snimaju i izvrše merenja putem interneta. Pomoću te opreme, samo im je još telo falilo.
"Svinje su najbolja zamena za ljude.", rekla je Andersonova. One su skoro iste veličine kao ljudi; imaju iste vrste crevnih bakterija i relativno su ćelave.
Andersonova i njen tim su pomoću podmornice na daljinsko upravljanje ispustili tri svinjska leša u Sanič Inlet, slano jezero nedaleko od ostrva Vankuver u Britanskoj Kolumbiji, na dubinu od 100 metara.
Naučnici su potom uživo pratili šta se događa sa telima pomoću VENUS kamera, koje su mogli da kontrolišu putem interneta sa bilo koje lokacije i snezora koji su merili nivo kiseonika, temperaturu, pritisak, salinitet i druge faktore. Na kraju istraživanja, naučnici su sakupili kosti radi dalje analize.
Nije bilo potrebno mnogo da lešinari pronađu svinje. Račići, krabe i jastozi počeli su da se hrane telima, a čak je i jedna ajkula došla da se nahrani telom jedne svinje. Lešinari su prva dva tela pojeli do kostiju u roku od jednog meseca, ali su im trebali meseci da to urade sa trećim.
Pogledajte i: Kako izgleda strašna riba iz dubina?
Za treće telo im je bilo potrebno više vremena zbog nivoa kiseonika u vodi, otkrili su naučnici.
Sanič Inlet je okruženje sa malo kiseonika, a u određenom dobu godine ostane i bez kiseonika. Kada su naučnici bacili prve dve svinje u vodu, nivoi kiseonika su bili otprilike isti, ali je prilikom bacanja treće nivo bio daleko manji.
Velikim lešinarima treba više kiseonika nego manjim stvorenjima. Međutim, usta manjih životinja nisu dovoljno jaka da probiju kožu svinje. Zato dokle god su leševi upadali u vodu kada su uslovi kiseonika bili dovoljno izdrživi, veće životinje bi se hranile, otvarajući tela za one manje. Međutim, kada je kiseonik postojao u malim količinama, veće životinje nisu dolazile, a samim tim ni one manje nisu mogle da se hrane.
"Sada imamo poprilično dobru ideju kako se tela razlažu pod vodom.", rekla je Andersonova. Znajući kako se tela razlažu u okeanu, spasilački ronioci stiču osećaj o tome šta da traže, kao i čemu mogu da se nadaju članovi porodice onih koji su izgubljeni na moru.
Saznajte i: Misterija Frenklinove ekspedicije
