Jedinstvena genetska mutacija i dobro umrežen mozak znače da je Konkita Antiko umetnica kakvih više nema na Zemlji.
Kada Konkita Antiko pogleda list, ona vidi mnogo više od zelene. "Na krajevima vidim narandžastu ili crvenu ili ljubičastu u senci; vi možda vidite zelenu, ali ja ću videti ljubičastu, tirkiznu, plavu.", rekla je Konkita i dodala: "To je kao mozaik od boja."
Antiko ne vidi ove boje samo zbog toga što je slikarka koja slika u impresionističkom stilu. Ona je takođe tetrahromat, što znači da ima daleko više receptora u očima koji apsorbuju boje. Razlika leži u Konkitinim kupastim ćelijama, strukturama u očima koje su podešene tako da upijaju određenu talasnu dužinu svetlosti i emituju ih u mozak. Prosečna osoba ima tri kupaste ćelije, koje joj omogućavaju da vidi oko milion boja. Međutim, Antiko ima četiri kupaste ćelije, tako da su njene oči u stanju da pokupe dimenzije i nijanse boja - oko 100 miliona procenjenih - što prosečna osoba ne može. "Meni je šokantno koliko malo boja ljudi vide.", rekla je Konkita.
Iako tetrahromati imaju više receptora u očima, njihovi mozgovi su umreženi poput osoba sa normalnim vidom. Kako se onda mozak poput Konkitininog može promeniti da vidi više boja? Kao bilo šta drugo, vežba čini savršenstvo, čak i kada su u pitanju nervni putevi.
Godinama, naučnici nisu bili sigurni da tetrahromacija postoji. Ako postoji, onda su predvideli da se može naći samo kod žena. Razlog tome su geni koji su uzrok vida u boji. Ljudi koji imaju regularan vid u boji imaju tri kupaste ćelije, podešene na talasne dužine crvene, zelene i plave. One su povezane za X hromozom - muškarci imaju jedan, ali ga žene imaju dva. Mutacije u X hromozomima uzrokuju da osoba može videti više ili manje boja, zbog čega među muškarcima ima više urođenih daltonista nego među ženama (ukoliko njihov jedan X hromozom ima mutaciju). Međutim teorija kaže da ukoliko žena ima mutacije oba X hromozoma, onda će ona imati četiri kupaste ćelije umesto uobičajenih tri.
To je slučaj sa Konkitom; naučnici su potvrdili da je ona tetrahromat 2012. godine. Veruje se da tetrahromati spadaju u jedan odsto svetske populacije, ali to nije lako dokazati u praksi. "Razlika između dimenzija boja koje vidi tetrahromat i neko sa normalnim vidom nije velika kao razlika između nekoga ko je daltonista i nekoga sa normalnim vidom.", navodi Kimberli Džejmison, kognitivna naučnica u Institutu za matematičko bihevijoralne nauke Univerziteta u Kaliforniji. Ona i njena koleginica Alisa Vinkler sa Univerziteta u Nevadi su proučavali Konkitu oko godinu dana kako bi bolje razumele tetrahromaciju. Razlike u percepciji boja je teško uočiti, jer su veoma male, navodi Džejmison, a testovi koje trenutno koristimo nisu napravljeni za više od tri pigmenta - crveni, zeleni i plavi.
Na osnovu Konkitinih gena, Dejmisonova je ustanovila da njena četvrta kupasta ćelija prima talasne dužine koje su "crvenkasto-narandžasto-žute, ali ono što se javlja Konkiti je nejasno u trenutku.", dodala je Džejmisonova. Budući da testovi nisu podešeni za ove talasne dužine, empirijska demonstracija tetrahromacije je još uvek teška.
Džejmisonova i Vinklerova su u potrazi za još tetrahromata kako bi bolje razumele kako njihovi mozgovi funkcionišu. Džejmisonova je postala fascinirana time kako su ljudi u stanju da stvaraju i komuniciraju koncepte, naročito kada način na koji shvataju svet može toliko da varira. "Ukoliko imate dodatnu kupastu ćeliju u mrežnjači, to vam veoma komplikuje način na koji se formira signal kada napušta mrežnjaču. Želimo da razumemo šta se događa.", dodala je ona. To verovatno ima veze sa time kako se mozak umrežava kada prima određene signale često tokom vremena - što je koncept poznat kao neuroplastičnost. Brojne studije o neuroplastičnosti kod životinja i nekih ljudi pokazale su da dve osobe sa istim kapacitetom vizuelne percepcije mogu imati drastično različit vid kasnije u životu samo na osnovu toga čemu su bili izloženi pre toga. Naučnici i dalje nisu sigurni zbog čega se to dešava. "Jedna mogućnost je da sistem uči kako da koristi te signale - umrežavanje stvara odgovarajući kod tako da se može koristiti u moždanoj kori.", rekla je Džejmisonova.
Dakle, čak i da veći broj tetrahromata postoji na svetu, oni možda nemaju posebnu percepciju boja, zato što nisu istrenirali svoje mozgove da obraćaju pažnju. Konkita, u ovom slučaju, predstavlja redak izuzetak. "Bila sam drugačija od običnih petogodišnjaka. Slikala sam sa 7 godina i bila sam fascinirana bojama.", rekla je ona. Godinama je bila izložena posebnim bojama, tako da se njen mozak umrežio tako da koristi prednost njene tetrahromacije.
Konkita ima lične razloge za nastavljanje istraživanja o tetrahromaciji. Pre pet godina, kada je njena kćerka imala 7 godina, porodica je saznala da je daltonista. "Mislila sam da to nema veze sa mnom, ali ona je daltonista zbog mene. Ja imam mutaciju.", rekla je Antiko. Što više pomaže naučnicima da razumeju tetrahromaciju, smatra ona, to će biti veće šanse da se pomogne ljudima poput njene kćerke. "Ukoliko razumemo genetski potencijal za tetrahromaciju i kako se njihove percepcije razlikuju, onda možemo da razumemo dosta o vizuelnom procesuiranju boja koje trenutno ne razumemo.", složila se Džejmisonova.
Ipak, Konkita je možda naišla na drugi način na koji može da pomogne onima sa manjkom boja. Ona je profesionalna umetnica koja podučava slikarstvo preko 20 godina i imala je brojne studente koji su daltonisti. "Jedna od stvari koja je očigledna kada gledate u njihove radove jeste da veoma cene boje, za razliku od drugih pojedinaca.", rekla je Džejmisonova i dodala: "Moguće je da blagim podešavanjima vezanim za boje od najranijih dana, Antiko dobila mogućnost da shvati i artikuliše kako da im pomogne da učine to." Ova teorija još uvek treba da bude potvrđena emprijiski, naravno, ali je Džejmisonova zapanjena perspectivom poboljšanja ljudske percepcije boja kroz trenint koju neuroplastičnost dozvoljava.
