Smrtonosna ebola se širi Afrikom zbog sujeverja

Zakasnela reakcija, širenje bolesti u urbanim delovima i sujeverje dozvolili su da se virus otrgne kontroli.

Imajući u vidu da su preventivne i druge mere držale ovu groznu bolest u izolovanom stanju protekle decenije, zbog čega se situacija sada pogoršala i izmakla kontroli?

Poput drugih izbijanja bolesti u Africi, mere zadržavanja i lečenja su često otežane zbog tradicije, sujeverja i loše infrastrukture javnog zdravlja. Ipak, ova epidemija je posebno opasna iz nekoliko razloga.

U ranoj fazi epidemije, kada je mogla biti lakše zadržana, nekoliko zdravstvenih profesionalaca u regionu je znalo da uopšte postoji epidemija. Iako su one uobičajene za centralnu Afriku, bolest skoro nikada nije bila viđena u zapadnom delu Afrike.

Mnogi prvi pacijenti nisu imali simptome u skladu sa hemoragijskom groznicom, koja je u početku otežala njenu identifikaciju. Reakcija javnog zdravlja je bila veoma spora, a zvaničnici koji su davali izjave često su se trudili da umire strahove ljudi dajući neprecizne i ponekad kontradiktorne informacije.

Neobično za epidemiju ebole, bolest se širi u urbanim područjima, čineći njenu kontrolu još težom. Dva glavna grada, Konakri i Monrovija su već zaraženi, a treći, Fritaun je u opasnosti.

Prvi slučajevi

Prva zvanična vest o grozdovima nepoznate, veoma smrtonosne bolesti potekla je iz Ministarstva zdravlja Gvineje 10. marta ove godine. Međutim, stručnjaci veruju da su se prvi slučajevi ebole javili u bolnicama u Gekeduu, gradu u šumovitim gorama na jugu Gvineje, i to čak u decembru 2013. godine, a možda i ranije.

Ministarstvo je poslalo tim u Gekedu da istraži slučajeve 14. marta. Tek nedelju dana kasnije su obavestili Svetsku zdravstvenu organizaciju o "brzom razvoju epidemije virusa ebole u šumskim područjima" u juogistočnoj Gvineji. Do tada bilo je 49 slučajeva, uključujući 29 smrtnih. Nedelju dana kasnije, kada je 22. marta Svetska zdravstvena organizacija upozorila javnost, broj se popeo na 112 potvrđenih i pretpostavljenih slučajeva ebole, uključujući 70 smrtnih.

Pacijenti su pristizali bez dramatično vidljivog krvarenja, umesto kog su imali manje neobične sipmtome, uključujući groznicu, povraćanje i težak proliv. Zbog toga izveštači o epidemiji govore o "bolesti virusa ebole", radije nego o "hemoragijskoj groznici ebole". Čak i bez krvarenja (hemoragije) stopa smrtnosti je visoka, između 71 i 86 odsto, a virus se veoma lako širi putem kontakta sa bilo kojom tečnosti žrtve.

Slučajevi su sada identifikovani na više od 60 lokacija u Gvineji, Sijera Leoneu i Liberiji, preteći podjednako velikim gradovima, kao i ruralnim predelima. Čak i za profesionalce navikle na sezonsku ebolu, situacija višestrukog izbijanja epidemije širom velikog područja i u velikim gradovima je jedinstvena. Lekari bez granica su izjavili da je usled veličine i broja žrtava ove epidemije, ona dostigla njene kapacitete za pomoć.

Prilikom ranijih epidemija ebole, poput onih u Sudanu 2004. i Ugandi 2012. godine, prva reakcija bila je da se osobe za koje se sumnja da boluju od ebole premeste u izolacione objekte. Tamo su doktori i sestre nosili kompletnu zaštitnu opremu od glave do pete, kako bi lečili pacijente. U isto vreme, drugi zdravstveni radnici su išli u zajednice kako bi započeli detektivski rad na praćenju kontakata pacijenta koji su možda bili izloženi virusu. Vremenom, kako su izvori infekcije otkriveni i uklonjeni iz ranjive populacije, epidemija je prekinuta.  Ovakav pristup je bio koristan u svim delovima Afrike, ali da bi bio efikasan, lekarima je potreban rani start, što ovde nemaju.

Izazov je sada dvostruki: nastaviti sa lečenjem pacijenata i stavljanje epidemije pod kontrolu. Lečenje je opasno za svo medicinsko osoblje, a kada su zapečaćeni od glave do pete u zaštitnoj opremi na 32 stepena Celzijusa, takođe je fizički naporno. Lečenje iscrpljuje i emotivno, budući da i mladi i stari umiru uprkos herojskim naporima. Sve toznači da lečenje obolelih od ebole traži ogromnu psihičku i emocionalnu izdržljivost, kao i hrabrost.

Duboko nepoverenje

Kontrolisanje epidemije nije ništa manje zastrašujuće. "Edukacija stanovništva je najbolji našin za sprečavanje širenja u zajednici.", rekao je Dejvid L. Hejman, profesor epidemiologije infektivnih bolesti u Londonskoj školi za higijenu i tropsku medicinu, koji je bio uključen u nekoliko epidemija ebole u prošlosti, uključujući i prvu u Zairu (današnjem DR Kongu) 1976. godine.

Takvim naporima danas preti nekoliko poteškoća. Rad na informisanju ugroženog stanovništva je osujećen sujeverjem, strahom i sumnjom.

Prvi korak u suzbijanju je dovođenje osoba koje su zaražene u zdravstvene centre gde mogu biti izolovane i lečene. Međutim, kako se članovi zajednice odvode u izolaciona odeljenja - odakle se većina nikada više ne vrati - često kruže glasine da odeljenja ne služe za lečenje već za nešto mnogo zlokobnije.

Zato se oboleli često kriju od vlasti koje se trude da prikupe imena bliskih kontakta. Oni koji su stavljeni u izolaciju mogu da pobegnu i budu sakriveni od strane porodica. Sijera Leone je doneo zakon kojim se sakrivanje žrtava ebole smatra zločinom, ali kaznene mere retko olakšavaju posao javnim zdravstvanim radnicima.

U mestima gde je koncept infektivnih bolesti nepoznat, žrtve ebole i njihove porodice su često stigmatizovane. Neki u zajednici veruju da je bolest rezultat prokletstva i da će oni koji su u dodiru sa žrtvom ili porodicom žrtve takođe biti prokleti.

Život u zajednici se prekida kada se zdravstveni radnici iznenada pojave, obučeni u nešto što liči na svemirsko odelo. Te zajednice inače već imaju duboko uvreženu sumnju prema svima koji dolaze izvan. Tokom ove epidemije, zdravstveni radnici su se susreli sa negostoprimstvom i nasiljem na nekoliko lokacija, a zvaničnici Lekara bez granica su izjavili da je jedan njihov tim morao da se povuče sa lokacije epidemije zbog žestoke reakcije lokalnog stanovništva.

Pridobijanje zajednice

Ljudi sa najvećim rizikom u područjima zahvaćenim epidemijom ebole moraju da shvate da određene tradicionalne aktivnosti, poput jedenja uginulih životinja pronađenih u šumi ili divljih životinja mogu biti opasne i treba ih napustiti. Takođe ih treba ubediti da napuste neke od istorijski dugotrajnih praksi sahranjivanja, poput pranja tela, budući da virus ebole može živeti na koži žrtve čak i nakon njene smrti.

Ovakve poruke javnog zdravlja se sada emituju na televiziji i radiju u regionu, ali još uvek nije jasno da li postižu svrhu. Poverenje u izjave vlade ili zdravstvenih vlasti i dalje se čini veoma niskim. Delimično, uzrok tome mogu biti izjave od strane zvaničnika, poput aprilske deklaracije kada je predsednik Gvineje izjavio da je epidemija pod kontrolom. Poverenje javnosti je izigrano još jednom u maju, kada su izveštaji sa lica mesta javljali da je broj slučajeva opao, čak i na nulu. Brzo je postalo jasno da epidemija nije gotova.

Zdravstveni radnici javljaju da su lokalne zajednice i dalje veoma uplašene i da gledaju na zdravstvene objekte sa sumnjom. Iako organizacije rade na podizanju svesti, Lekari bez granica kažu da civilni, politički i religijski autoriteti "ne uspevaju da shvate razmeru epidemije, gde samo par viđenijih ličnosti šire poruke promocije borbe protiv bolesti."