Vekovima nakon što je Šekspir opisao simptome Kralja Lira, još uvek ne postoji savršen način za brigu o ljudima koji pate od demencije i Alchajmerove bolesti. U Holandiji, međutim, testiraju radikalnu ideju: Samostalno „selo“ gde ...
Starimo sve brže, kao populacija. Prema podacima Asocijacije obolelih od Alchajmera, jedna od tri starije osobe umre od demencije. Proces pronalaženja i plaćanja dugoročne nege može biti veoma zbunjujuć i, nažalost, težak za pacijente i za njihove najmilije. Većina staratelja dobija manje plate od potrebnog, a rade više nego što treba i često moraju da putuju na posao – što ostavlja oko 17 milijardi neplaćenih sati nege godišnje. Situacija će se samo pogoršati: Broj obolelih od Alchajmera se popeo za neverovatnih 68 odsto od 2000. godine, a cena nege će se uvećati sa 203 milijardi dolara na 1.2 biliona dolara do 2050. godine.
Ukratko, nismo spremni ni finansijski, ni infrastrukturno, a ni društveno za budućnost koja nas čeka. Međutim, u malom gradu Vespu u provinciji Severna Holandija postoji „selo“ De Hogevejk, gde odnos između pacijenata i njihovih staratelja može poslužiti kao model za ostatak sveta.
Hogevejk, s jedne strane, izgleda kao tvrđava: Čvrsto postolje sa stanovima i zgradama, zatvoreno za spoljni svet kapijama i obezbeđenjem. Međutim, s druge strane, unutra je svet za sebe: Restorani, kafići, supermarket, bašte, šetališta i još mnogo toga.
Tvorci Hogevejka objašnjavaju da je ideja da se stvori svet koji odražava najveću moguću meru sličnosti sa normalnim životom – bez ugrožavanja pacijenata.
Na primer, najpoznatiji simptom je potreba za lutanjem, često bez upozorenja, koja je naterala najveći broj centara za brigu o demenciji da uvedu striktnu politiku zaključavanja. U jednom Nemačkom gradu, jedan centar je čak postavio lažnu autobusku stanicu kako bi osujetili lutanje pacijenata. U Hogevejku, unutrašnjost je poput malog sela – što znači da pacijentu mogu slobodno da se kreću kuda žele, a da ne budu izloženi opasnosti.
U svakom stanu živi šest do osam osoba, uključujući negovatelje – koji nose uličnu odeću – a odnos između njih i pacijenata je jedinstvena. Stanovnici pomažu u svemu od kuvanja do čišćenja. Mogu da kupe šta god žele u prodavnici. Mogu da idu kod frizera ili u restoran. Te osnovne potrebe i rituali su ono što pomaže stanovnicima da održe bolji kvalitet života.
„Činjenica da stanovnici ne mogu da funkcionišu 'normalno' u određenim oblastima, zbog hendikepa demencije, ne znači da se njihovo mišljenje o svakodnevnom životu i okruženju ne važi.“, kažu administratori.
Ljudi sa demencijom se često muče sa nepoznatim prostorima, bojama, pa čak i dekoracijom. U Hogevejku, stanovi su napravljeni tako da podsećaju na poznate kulturne obrasce, a kategorizovani su u šest osnovnih „žanrova“ dizajna: bogat (dekor koji deluje staromodno), kućni, hrišćanski, zanatski, indonežanski i kulturni.
Svaki stan je različit, prilagođen određenom načinu života, od escajga do nameštaja. „Življenje na sopstven način, baš kao pre.“, objašnjavaju u Hogevejku.
Hogevejk je dizajniran od strane holandskih arhitekata Molenar End Bol End Val Dilen, ali je zamisao potekla od Ivon Van Amerongen, starateljke koja je radila sa takvim pacijentima decenijama. Početkom 1990-ih, Van Amerongen i grupa istomišljenika započela je istraživanje i dizajniranje tipa kuće gde bi ukućani učestvovali u životu, na isti način kao pre nego što su postali dementni.
Ono što Hogevejk otkriva je kulturno ukorenjen način na koji razlikujemo one koji pate od demencije od ostalih. Tretirajući stanovnike kao normalne ljude, Hogevejk izgleda ukazuje da ne postoji tako ogromna razlika, već samo različita potreba. Projektovanjem grada prilagođenog za one sa posebnim potrebama, stanovnici izbegavaju dehumanizaciju koju dugoročno lečenje može nenamerno prouzrokovati.
