O mitskoj supstanci sve češće imamo priliku čitamo, a neretko je i glavni motiv igranih i animiranih filmova. Ipak, čini se da većini još uvek nije jasno šta je kamen mudrosti.
Najjednostavnije rečeno, za ovu supstancu se verovalo da ima moć da pretvori bilo koji komad metala u zlato ili srebro, kao i da može biti "eliksir života" - svojevrsni pomagač u podmlađivanju, odlaganju smrti ili večnom životu.
Proces proizvodnje kamena mudrosti naziva se Magnum opus.
Ideja o kamenu mudrosti je alhemijski princip koji se u istorijskim zapisima prvi put pojavljuje kod Zosima iz Panopolisa (u delu Cheirokmeta iz IV ili V veka), a nešto detaljnije kasnije - kod arapskog alhemičara Džabira ibn Hajjana, koji je u VIII veku izneo zaključak da svaki metal može preći u neki drugi ukoliko mu se premeste osnovne kvalitativne odlike (suvoća, vlažnost, toplota i hladnoća). Nazvao je to eliksirom, a veruje se da je rečo crvenom prahu.
Važno je naglasiti da je Džabirovo učenje zasnovano na metodama koje nisu naučne, ali se ono jednim delom oslanja na osnovne prirodne principe.
U budizmu, kamen mudrosti naziva se Chintamani i ima viševekovnu tradiciju. Budisti veruju da su nosioci Chintamanija dvojica bodhisatvi ("probuđena bića"), odnosno božanstva - Avalokitešvara (otelotvorenje milosrđa i saosećanja) i Ksitigarbha.
Prema jednoj legendi, napravio ga je dominikanski fratar Albert Veliki i predao svom učeniku Tomi Akvinskom.
Kamen mudrosti se, međutim, najčešće vezuje za ime Nikolasa Flamela, Francuza koji je živeo u XIV i XV veku i koji je, navodno, pretvorio olovo u zlato i pronalaskom kamena mudrosti obezbedio sebi i svojoj supruzi Perenel večni život. Premda ne postoji nijedan istorijski dokaz da se Flamel uopšte bavio alhemijom i iako ima zapisa po kojima je on preminuo 1418. godine, u Parizu je 1612. godine objavljena knjiga u kojoj se detaljno opisuje Flamelov put ka otkrivanju ove supstance.
