Ovi džinovski biljojedi daleki su srodnici nilskih konja: Zbog čega im je život na kopnu bio izazov

Godinama su paleontolozi pokušavali da nađu veće fosilne ostatke životinje koja je šetala tokom perma Zemljom kako bi rekli nešto više o njoj.

Tokom istraživanja korita basena Lodever u južnoj Francuskoj, naučni tim predvođen Ralf Vernbergom i Jorg Šnajderom je pokušavao godinama da nađe veće fosilne kosti životinja za koje su verovali da su šetali ovim prostranstvima tokom permskog perioda.

Vegeterijanski džinovi

Iako su početko 20. veka otkriveni prvi sitni fragmenti fosila životinje za koju naučna javnost nikada pre nije čula, naučnicima to nije bilo dovoljno da kažu nešto više o njihovom načinu života, izgledu ili klasifikaciji. Stoga su svoju potragu za Lalieudorhinchus gandi-em nastavili sve dok se ispod slojeva crvenog peščara i gline nije pojavila veća kost pripadnika spomenute vrste. Među istraživačima otkriće 60 cm dugog rebra, kosti lopatice od 50 cm i 35 cm dobro očuvane butne kosti su predstavljali pravu senzaciju.

Rekonstrukcijom nađenih ostataka utvrđeno je da su pripadali životinji koja je još uvek bila mladunče, ali da je i pored toga bila izuzetno masivna. Prema proračunima morala je da bude dugačka oko 3,6 metara i teška nekoliko stotina kilograma.

Imala je reptilski izgled nalik savremenim gušterima sa malom glavom i kratkom njuškom. Naučnici ističu da je uočena velika sličnost sa Cotilorhinchusom, koji se smatra za jednu od najvećih kopnenih životinja tog perioda.

Кlasifikujući anatomske rezultate prilikom analize porodičnog stabla, dr Friderik Špindler utvrdio je kako je Lalieudorhinchus gandi pripadao porodici Caseidae ali i da predstavlja sasvim nov rod u ovoj klasi. On objašnjava kako su Caseidae predstavljale najprimitivniju bočnu granu sisara u permu, kao i da su najverovatnije bili prvi vegetarijanci u evolucionoj istoriji.

Život je lakši u vodi

Istraživanjem kostiju Lalieudorhinchus gandi-a ispod mikroskopa, naučnici su zapazili da je tkivo sunđerasto i prilično porozno, sa znacima osteoporoze. Zajedno sa činjenicom da je njegovo telo bilo ogromno, oni su došli do zaključka kako je najverovatnije većinu svog vremena provodio u vodi - gde mu je bilo lakše da se kreće.

Tokom perma je vladala tropska klima u kojoj su se redovno smenjivali periodi polava i suša tj. velikih reka i plitkih potoka. Ostaci koje su istraživači našli oko fosila, ukazuju da se on hranio biljkama koje su rasle duž ovih vodenih površina. Svi ovi tragovi zajedno podržavaju pretpostavku da su Caseidae živele delimično u vodi - ali i da su ove životinje bili udaljeni preci modernih nilskih konja. 

Interesantan podatak je da su oni zajedno sa pripadnicima Captorhinidae i Bolosauridae-a najverovatnije bili jedini kopneni kičmenjaci koji su preživeli izumiranje Olsena pre 273 miliona godina.