Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Najdominantniji morski predator - paleontolozi otkrili glavnog osumljičenog za nestanak megalodona?

Naučnici misle da su rešili misteriju izumiranja jednog od najvećih predatora koji su živeli na našoj planeti, a na iznenađenje mnogih "krivac" je morska životinja koja i danas pliva morima i okeanima.

 Zubi megalodon i bele ajkule Izvor: Shutterstock

Zahvaljujući paleontologiji i fosilnim ostacima, znamo kako su nekada živele ove dve zastrašujuće zveri. Ostatci zuba i pršljenova starih čak 3,6 miliona godina otkivaju priču o "ratu" među grabežljivcima koji su se borili za plen. Nauka sada otkriva da je bez obzira na veličinu, manja ajkula dovela moćnog megalodona - Otodus megalodon - do izumiranja.

Možda će vas interesovati i:

 Apeks predatori u borbi za plen

Megalodon je mogao da naraste i do 15 metara. Milenijumima je gospodario praistorijskim okeanima bez suparnika koji je mogao da mu se suprotstavi. A onda je jednostavno nestao. Ovo je paleontologe navelo da istraže koji faktor je uticao na ovaj misteriozni nestanak.

Prema rezultatima studije oni sada sa sigurnošću mogu da tvrde kako su velika bela ajkula - Carcharodon carcharias - i megalodon, živeli istovremeno. Prosto rečeno manja ajkula je zauzela istu ekološku nišu u kojoj je razvila afinitet ka istom plenu koji je lovila i veća ajkula. Što je još jedan dokaz da predator ne mora nužno da bude najveći da bi na kraju dominirao ekosistemom, kako dodaju. 

Autor studije i geonaučnik sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju u Nemačkoj Džeremi Mekorak, tvrdi da je rekonstrukcija lanca ishrane izumrlih vrsta težak zadatak. Pošto nisu mogli da postave kamere i špijuniraju životinje, naučnici su rešili da pribegnu drugačijoj vrsti ispitivanja.

Odnos izotopa cinka

Ova sasvim nova metrika se služi odnosom izotopa cinka iz zuba modernih životinja, tj. što je životinja na višoj poziciji u lancu ishrane, to su njeni nivoi izotopa cinka niži. Pošto se zubi dobro fosilizuju, naučnici su se zapitali da li ovu analizu mogu da primene i na fosilizovane ostatke izumrlih životinja.

Prvo su napravili bazu podataka sa odnosima izotopa cinka pronađenim u zubima kod 20 živih vrsta ajkula. Takođe su izračunali i odnos izotopa iz fosilnih ostataka 13 izumrlih vrsta, uključujući megalodone. Ove informacije su im potom omogućile da odrede nivoe kod svake vrste.

Zatim su rešili da uporede izmerene nivoe iz zuba megalodona sa nivoima iz zuba velike bele ajkule. Tada su stvari postale zanimljivije. Utvđeno je njihovo preklapanje tokom ranog pliocena, epohe koja je trajala između 5,33 miliona i 2,58 miliona godina. Odnosi izotopa cinka sugerišu da su obe vrste zauzimali isti trofički nivo u ovom periodu, takmičeći se za resurse.

Klimatske promene

Sve ovo navodi na zaključak da su se velike bele ajkule najverovatnije takmičile za plen sa megalodonom. Što je uz druge promene u ekosistemu - uključujući i klimatske - doprinelo njihovom nestanku. Do sada, nauka je samo pretpostavljala u tačnost ove hipoteze, međutim kako autor studije tvrdi sada je potkrepljena geohemijskim dokazima.

I dok istraživači pokušavaju da utvrde kako su izgledali ekosistemi pre nekoliko miliona godina - ko je koga jeo i gde - merenja vrednosti izotopa cinka u budućnosti može da pomogne u popunjavanju ovih praznina. 

Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Communications.

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka