Šta je to weight-shaming i kako utiče na osobe koje su mu izložene?

Svi oni koji se suočavaju sa weight-shaming-om, imaju veće šanse da razviju neki od psiho-fizičkih poremećaja. A šta u ostvari znači ovaj termin?

"Osetila sam neverovatan stid zbog toga što je moj doktor zgrožen izgledom mog tela", priseća se ona.

Iako je lekar odredio tačnu dijagnozu — imala je kostohondritis, upalu hrskavice grudnog koša — Sobelmanova se više nije usudila da ode na pregled i od tada uglavnom izbegava lekare. Nedavno, kada joj je bila potrebna pomoć oko problema sa bešikom, pozvala je drugog lekara i pitala da li mu smetaju osobe sa viškom kilograma. Ovo nije usamljen slučaj da su zdravstveni radnici i ljudi iz drugih sfera društva iskazali tzv. weight-shaming.

Stigmatizacija ljudi zbog njihove težine je "poslednji prihvatljiv oblik predrasuda", objašnjava A. Dženet Tomijama, profesorka psihologije na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu i vodeća naučnica u ovoj oblasti.

Poslednjih godina, naučnici su potvrdili ono što ljudi sa viškom kilograma odavno znaju: stigma oko težine je široko rasprostranjena i ima ozbiljan uticaj na žrtve. To može da dovede do komplikacija, od depresije, anksioznosti, poremećaja u ishrani i problema sa mentalnim zdravljem ili zdravljem srca, do smrti.

Ovo pitanje je postalo izuzetno važno ovog januara, kada je Američka akademija za pedijatriju objavila smernice koje zagovaraju agresivno lečenje dece i tinejdžera sa viškom kilograma. Smernice ohrabruju porodice da se usredsrede na telo svoje dece iako, tvrde kritičari, stidljivijiadolescenti imaju veće šanse da budu gojazni u tridesetim godinama. (Istraživanje sprovedeno na 2.000 tinejdžera objavljeno prošlog aprila pokazalo je da otprilike polovina ne voli da razgovara o težini sa svojim roditeljima, iako su mnogi naveli da su od njih dobili podršku.)

Čak i ljudi koji imaju višak kilograma često izvrgavaju ruglu druge ljude sa istim problemom, kaže naučnica Meri Himelštajn, docentkinja psiholoških nauka na Univerzitetu Kent Stejt. Na primer, oko 42 odsto Amerikanaca ima indeks telesne mase koji ih klasifikuje kao gojazne, ali pojedini iz ove grupe se i dalje osećaju prijatno dok se rugaju drugim gojaznim ljudima.

U nekim slučajevima, rođaci i medicinski radnici veruju da ruganje na račun nečije težine može da ih inspiriše da smršaju, kaže Rebeka Pul, zamenica direktora Centra za prehrambenu politiku i zdravlje Rud na Univerzitetu Konektikat. Ali istraživanja pokazuju upravo suprotno. "Kada se ljudi stide svoje težine, to zapravo vremenom povećava rizik od gojaznosti", kaže Pulova.

Drugi smatraju da je u redu suditi pojedincima na osnovu njihove težine jer ove ljude u filmovima i televizijskim emisijama predstavljaju kao neuredne, nedopadljive i bez kontrole. I na društvenim medijima oni predstavljaju mete, kaže Tomijamova.

To se dešava jer se problem sa viškom kilograma predstavlja kao da na njega samo pojedinac može da utiče, iako je nauka pokazala da i brojni drugi faktori — genetika, okruženje, bakterije u crevima — igraju važnu ulogu i da dijeta ne utiče efikasno na smanjenje telesne težine ako se drži tokom dužeg vremenskog perioda.

"Postoji ideja da ljudi imaju višak kilograma zbog sopstvene lenjosti", kaže Himelštajnova. Višak kilograma je postao simbol nedostatka volje jer ljudi misle kako gojazni ljudi mogu da smršaju samo ako to žele, iako većina gojaznih ljudi upravo to i pokušava godinama, ali bezuspešno, kaže ona.

Depresija i poremećaji u ishrani

Ranije, kada je hrane bilo malo, punija tela su simbolizovala bogatstvo. Sada, u XX veku, kada hrane ima u izobilju, ideal lepote se promenio, a ljudi s viškom kilograma se smatraju manje poželjnim.

Stigma pogađa i crnce i latinoamerikance i belce, i muškarce, podjednako kao i žene. Mladi koji su doživeli da im se neko podsmeva i obezvređuje njihovo telo pre širenja kovida-19, bili su u većem riziku da pandemija za njih bude stresna i da postanu depresivni i da se prejedaju, pokazalo je istraživanje iz 2020. godine, koje su radili Pulova i njene kolege. 

Važno je reći i da mnogi ljudi koji trpe weight-shaming i zbog toga se osećaju posramljeno, zapravo ne odgovaraju medicinskoj definiciji gojaznosti. Ali ovi ljudi ipak osećaju negativne uticaje na zdravlje, uključujući anksioznost i poremećaje u ishrani.

Stidljivi gojazni ljudi često izbegavaju medicinske ustanove. Ali preskakanje rutinskih pregleda dovodi do lošijih ishoda vezanih za njihovo zdravlje, kaže Himelštajnova.

Lekari gotovo uvek za nečije loše zdravlje krive višak kilograma, čak i kada su najverovatnije uključeni i drugi faktori, kaže Pulova. Ovo se dogodilo Sobelmanovoj kada je 2020. godine zbog bola u oku posetila svog dugogodišnjeg oftalmologa. Doktorka joj je reka da, pošto je sada teža nego prošli put, uzrok njenih problema sa vidom mora biti dijabetes. Uznemirena zbog nove dijagnoze, odmah je uradila test krvi, koji je bio negativan. Ispostavilo se da je problem bio loše kontaktno sočivo, što lekarka prvobitno nije ni razmotrila.

Weight-shaming i hormoni stresa

Osećaj sramote često dovodi do toga da ljudi jedu, iako to ne bi uradili da do neprijatnosti nije došlo. Kada su istraživači u jednoj studiji izazvali osećaj stida kod žena sa viškom kilograma, otkriveno je da su one "grickale" više od onih koje nisu bile izložene omalovažavanju. Pulova i Himelštajnova su takođe otkrile da su ljudi sa dijabetesom tipa 2 do te mere obeleženi da su počeli da se slažu s tim kako treba da osećaju sramotu zbog svoje težine i češće se prejedaju.

Takođe, manja je verovatnoća da gojazni ljudi žele da vežbaju, što su i drugi istraživači primetili tokom svojih istraživanja. "Osoba koju ismevaju zbog viška kilograma ne želi da obuče usku odeću i ode u teretanu", kaže Dženet Tomijama.

Prema njenom mišljenju, weight-shaming pokreće i specifičan ciklus: osećaj odbačenosti uzrokuje da mozak osobe oslobađa hormon stresa kortizol, za koji se zna da izaziva žudnju za hranom, posebno onom sa visokim sadržajem masti i šećera, i signalizira telu da deponuje masnoću oko tela tj. u stomak. "U vreme naših predaka, ovaj [odgovor na stres] bi vas podstakao da trčite ili da se borite", kaže Dženet Tomijama. Danas to samo otežava situaciju.

Istraživači su do sada bili neuspešni kada je reč o otkrivanju strategija koje utiču na rešavanje problema podsmevanja osobama sa višakom kilograma."Pokazuje se otpornim na strategije koje su imale efekta prilikom rada sa drugim obeleženim grupama", kaže Pulova. Na primer, edukacija o složenim faktorima koji se kriju iza gojaznosti pomaže neko vreme, kaže ona, ali efekat nije trajan. I dok podsticanje ljudi različite boje kože da se međusobno upoznaju, može pomoći u rešavanju rasizma, ovo ne funkcioniše sa težinom, verovatno zato što većina ljudi već poznaje mnogo osoba sa viškom kilograma, napominje Pulova.

Pulova je skeptična da će se na ovom polju bilo šta promeniti dok ne dođe do velikih promena u društvenim normama."Ljudi su u svakodnevnom životu okruženi porukama koje jačaju ovu stigmu", kaže ona. "Ako zaista želimo da je umanjimo, potrebni su nam veće i sistemske promene".

Ovaj tekst je originalno objavljen na američkom sajtu National Geographic-a.