Važna su uverenja: Šta kažu najnovija istraživanja — šta može da nam produži život?

Istraživanja pokazuju da optimizam u pogledu starenja može biti jednako koristan za vaše zdravlje kao i vežbanje ili dobra ishrana.

Naučnici već duže vreme znaju da ljudi koji imaju snažnu povezanost s prijateljima i porodicom obično žive dugo. Tim sa Univerziteta Brigam Jang pregledao je rezultate 148 studija iz 1900. godine u kojima je istraživano da li se u čvrstim vezama krije spas. U stidijama je učestvovalo 308.849 ljudi koji su praćeni u proseku 7,5 godina. Na kraju studije, ljudi sa jakim društvenim vezama imali su 50 odsto veće šanse da žive duže od onih koji su bili izolovani i usamljeni.

Prema analizi, zadovoljavajući društveni život bio je jednako koristan za dug život kao i prestanak pušenja (nešto što je moja majka uradila nakon četiri decenije zavisnosti), a možda je čak i važniji od vežbanja i mršavljenja.

Društvene veze mogu da utiču na zdravlje onim što istraživači nazivaju "ublažavanje stresa". Podrška drugih nam pomaže da se emocionalno prilagodimo bolesti, smrti voljene osobe ili drugim izazovima koji se često gomilaju kako starimo. Bolja adaptacija, zauzvrat, olakšava protok hormona izazvanih stresom koji slabe naš imuni sistem i povećava podložnost smrtonosnim infekcijama, srčanim bolestima i moždanom udaru. Snažne veze nas takođe podstiču da se bolje brinemo o sebi i kako bismo imali osećaj da naše postojanje ima svrhu — još jedan faktor povezan sa dužim životom.

Izvor: KENDRICK BRINSON/NATIONAL GEOGRAPHIC

U ovakvim istraživanjima, naravno, teško je otkriti uzrok i posledicu. Da li društveni angažman održava starije ljude zdravim — ili im snažno zdravlje daje polet i želju da provode vreme sa prijateljima? U svakom slučaju, urednička beleška koja prati analizu kaže da lekari i drugi zdravstveni radnici "treba da shvate društvene odnose jednako ozbiljno kao i druge faktore rizika koji utiču na smrtnost".

Moć uverenja

Beka Levi, profesorka epidemiologije i psihologije na Univerzitetu Jejl, ukazuje na još jedan uticaj na zdravu dugovečnost: naša uverenja o starenju. Objavila je niz studija koje pokazuju da to da li starost smatramo vremenom za uživanje ili nečim čega se plašimo ima moćan uticaj na to koliko dobrog, ili lošeg, radimo dok se približavamo toj fazi.

Dok je bila u poseti Japanu nakon diplomiranja, Levijeva je postala radoznala u vezi sa zdravstvenim efektima uverenja o starenju – i kako kulturni stereotipi i vrednosti o starijima oblikuju naše lične stavove. Ta zemlja ima jedan od najdužih očekivanih životnih vekova na svetu. Dugo su naučnici to pripisivali genima i ishrani, ali Levijeva se pitala da li postoji i nešto manje očigledno u toj igri.

Njene ideje o uverenjima o starenju su se pojavile kada je u septembru došao nacionalni praznik Keiro No Hi, što u prevodu znači Dan poštovanja starih. Parkovi su bili puni starijih ljudi koji su mogli besplatno da večeraju u restoranima. Školarci su isporučivali obroke onima koji su slabo ili nisu pokretni. U Japanu, primetila je, stariji su poštovani. Nisu sklonjeni u stranu ili ismevni.

"Ono što sam primetila je kako se tretiraju najstariji članovi japanskog društva, za razliku od nekih ejdžizma koji sam navikla da vidim u Sjedinjenim Državama", priseća se Levijeva.

Izvor: KENDRICK BRINSON, NAT GEO IMAGE COLLECTION

Otkrila je da odrasli koji u 30-im i 40-im godinama imaju pozitivna uverenja o starosti – izjednačavajući je sa mudrošću, na primer, umesto sa oronulošću – imali više šanse da decenijama kasnije budu dobrog zdravlja. U drugoj studiji, ona je pokazala da su ljudi stariji od 50 godina koji su imali optimističan pogled na starenje bili mnogo sposobniji da obavljaju svakodnevne zadatke, poput čišćenja snega ili dugih šetnji, u odnosu na svoje vršnjake koji su starost smatrali mračnom. Stariji ljudi koji su imali pozitivna starosna uverenja na početku jedne od Levijinih studija imali su mnogo više šanse da se u potpunosti oporave nakon onesposobljajuće povrede.

Levijino istraživanje takođe sugeriše da pozitivna percepcija starenja daje zaštitu od kognitivnog pada, čak i kod onih koji imaju genetske predispozicije. Levijeva i njene kolege proučavali su ljude koji su nosili gen APOE ε4 , koji povećava rizik od Alchajmerove bolesti. Na početku projekta, niko od njenih ispitanika nije imao demenciju. Oni koji su imali optimističan pogled na starost imali su 47 odsto manje šanse da razviju demenciju nego nosioci APOE ε4 koji su imali mračne ideje o starenju.

U drugoj studiji, Levijeva je otkrila da se kod relativno mladih, zdravih, kognitivno sposobnih ljudi koji ne vide ništa obećavajuće u starenju javlja mnogo veća verovatnoća da će razviti plakove, patološka obeležja Alchajmerove bolesti. A njihov hipokampus, zakrivljene moždane strukture neophodne za pamćenje, smanjivali su se tri puta brže.

I možda najupečatljivije, Levijeva je otkrila da ljudi sa pozitivnim pogledom na starenje žive u proseku sedam i po godina duže od onih sa negativnim.

Pozitivan način razmišljanja podržava život

Kako uverenja imaju takvu moć? Kao prvo, kaže Levijeva, ljudi koji pozitivno razmišljaju o starenju imaju tendenciju da imaju bolju sposobnost da preuzmu kontrolu nad svojim životom i regulišu svoje impulse. Takođe imaju tendenciju da dobro jedu, vežbaju i uzimaju propisane lekove. I imaju niže nivoe hormona kortizola i drugih biomarkera stresa.

"Ono što je važno za starosna uverenja je da su promenjiva", kaže ona.

Pisanje je jedan od načina da promenimo način na koji razmišljamo o starenju. U jednoj studiji, Levijeva je zamolila grupe odraslih da zamisle dan u životu starije osobe koja je fizički i mentalno zdrava i da ukratko pišu o tome jednom nedeljno. Posle samo četiri nedelje, negativna percepcija starenja značajno je opala.

Izvor: KENDRICK BRINSON/NATIONAL GEOGRAPHIC

Takođe zadavala ispitanicima da vode dnevnik o predstavama starijih na TV-u. To je ljudima otvorilo oči za snishodljive i ružne stereotipe kojima nas bombarduju izvrćući našu percepciju i pretpostavke o starenju. "Ideja je da ljudi osveste i sopstvena starosna uverenja, i poruke o starosi s kojima se svakodnevno susreću", kaže Levijeva.

Pitala sam Levijevu da li se naš kolektivni pogled na starenje poboljšao kako je starija populacija porasla i sve više nas je dostiglo i premašilo 65. godinu. Rekla mi je da su se uverenja o starosti pogoršala.

Ona i njene kolege razvili su kompjuterizovani lingvistički program i analizirale bazu podataka od više od 400 miliona reči iz knjiga, novina, časopisa i akademskih časopisa unazad 200 godina. Tim je pregledao prideve koji se najčešće pojavljuju uz "stariji" i slične reči. Jezik je bio uglavnom pozitivan do kasnih 1800-ih, kada je očekivani životni vek belaca u Americi bio 41 godina. (Istraživači u to vreme nisu pratili očekivani životni vek za druge populacije.) Od tada, govor o starosti postaje sve ružniji.

Stari ljudi su grupa kojoj se naše društvo slobodno ruga, kaže Levijeva. Ona ukazuje na novinske izveštaje o okrutnim šalama na početku pandemije kovida-19, kada su najviše umriali ljudi stariji od 65 godina, a izraz "uklanjanje bumera" postao široko rasprostranjen na Tviteru.

Čitanje istraživanja naučnika koji pokušavaju da razotkriju misterije starenja može otežati uverenje u dobro starenje. Ideja o "izlečenju" starenja predstavlja patologiju. Objavljene studije počinju, nemilosrdno, lošim vestima. "Starenje je degenerativni proces koji dovodi do disfunkcije tkiva i smrti", počinje svaki prosečan rad.

"Mislim da označavnje starenja kao bolesti, zanemarujemo mnoge prednosti starenja", kaže Levijeva.

Budućnost medicine

Što sam više saznavala o nauci o dugovečnosti, to sam bila sve uzbuđenija zbog mogućnosti otkrića koja će svima nama koristiti dok budemo starili. Ali kako sam se približavala 68. godini, nisam mogla da se otresem mučnih slika disfunkcije tkiva i smrti ćelija koje se dešavaju u meni.

Stiv Horvat, programer epigenetskih satova za merenje biološke starosti, ponudio je da izvrši jedan test na meni – test koji se zove GrimAge. Poslala sam mu dve bočice svoje krvi. Nekoliko meseci kasnije dobila sam rezultate: Moja biološka starost bila je 3,3 godine niža od moje hronološke starosti.

U izveštaju je pisalo veselo "čestitam". Ipak, osećala sam se iznevereno. Sigurno nisam bila istomišljenik sa pojedinim naučnicima koji izučavaju dugovečnost, poput Dejvida Sinklera, koji religiozno vežbaju, poste, uzimaju suplemente ili lekove koji nisu dozvoljeni.

Onda sam pomislila na svoju majku, koja još uvek uživa u životu u svojim kasnim 90-im. Istraživanje Beke Levi me je uverilo da način života moje mame bar delimično objašnjava njenu vitalnost. Nikada je nisam čula da gunđa zbog svog rođendana ili da kaže da ne može nešto da uradi zato što je prestara, žalba koju počinjem da čujem od prijatelja mojih godina.

"Ne", kaže ona. "Nisam previše stara. Možda ću nešto raditi sporije, a možda i manje. Ali nisam prestara da bih plesala, hodala ili radila bilo šta što volim."

Onda je zastala. "Pa, ne bih više da plivam."

"Zato što to već dugo nisi radil?"

"Ne. Nego mi se ne sviđa kako izgledam u kupaćem kostimu."

Napisala: FREN SMIT