Zašto starimo? Postoje dve vodeće teorije, a obe imaju veze sa načinom života

Bilo da je uzrokovano genima ili na starenje utiče habanje, starenje često možemo da ublažimo životnim izborima.

Prva grupa teorija smatra da telo stari zbog "habanja" koje se akumulira u tkivima tokom godina. Otpadni materijal se nakupljaju u ćelijama, rezervni sistemi otkazuju, mehanizmi za popravku se postepeno kvare, a telo se jednostavno troši kao stari automobil.

Druga grupa kaže da starenje pokreću naši geni — unutrašnji molekularni sat koji je podešen i ima određeni raspored za svaku vrstu. Podrška ovoj teoriji dolazi iz studija na životinjama: naučnici su uspeli da produže životni nekih životinja menjajući samo jedan gen. Biolozi ističu da, sa evolucione tačke gledišta, efekti gena opadaju nakon reproduktivnog doba. Evolucija favorizuje gene koji su korisni u ranom životu i "ulaže" sve resurse tela u reprodukciju ostavljajući tako manje gena koji mogu da pomognu kod usporavanja starenja.

Usporavanje

Proces starenja počinje u najmanjim jedinicama tela, ćelijama. Kako i zašto ćelije stare predmet je debate, iako je nekoliko mehanizama danas jasnije. Početkom 1960-ih, biolog Leonard Hejflik otkrio je da će se kultivisane ćelije deliti u proseku samo 50 puta pre nego što to prestanu da rade. Taj broj je poznat kao Hejflikova granica. Sa izuzetkom matičnih ćelija i ćelija raka, ovo ograničenje se odnosi na sva ljudska tkiva, iako se ćelije starijih ljudi dele manje puta.

Ali zbog čega ćelije počnu da usporavaju i da umru? Zanimljivo je otkriće uloge telomera. Telomere su delovi DNK koji pokrivaju krajeve hromozoma, štiteći ih od oštećenja i sprečavajući njihovo spajanje sa drugim hromozomima. Istraživači su otkrili da svaki put kada se ćelija deli, oko 50 do 100 nukleotida telomera se odseče. Kada telomer dostigne minimalnu dužinu, podela ćelija se potpuno zaustavlja.

Ovo otkriće je potkrepljeno otkrićem telomeraze, enzima u besmrtnim ćelijama (kao što su matične ćelije) koji popravlja telomere nakon svake deobe. Enzim ne utiče na ćelije koje se ne dele, kao što su one u mozgu i srčanom tkivu, a u ćelijama koje se dele, telomeraza može da podstakne rak.

Zdrave navike i DNK

Međutim, čak i kada su uključene telomere, bilogija nije "sudbina". Tako bar kažu istraživači koji proučavaju vezu između dužine telomera i faktora životne sredine. Kod ljudi koji su pod velikim stresom telomere su kraće od prosečnih.

I mala studija koju je sproveo Din Orniš na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku, pokazala je da se kod ljudi koji su usvojili zdravije životne navike, na primer umereno vežbaju, ishrana im je zasnovanu na bilju i smanjili su nivo stresa, telomere povećale u proseku za 10 procenata. Iako je potrebno još istraživanja kako bi se ova studija potvrdila, ide u prilog tome da treba da živimo zdravo.

Promene

Starenje utiče na skoro sve sisteme tela: čula, organe za varenje, kardiovaskularni sistem, imuni sistem, kosti i mišiće. Zanimljivo je da su centralni nervni sistem - mozak i kičmena moždina - među onima koji su najmanje pogođeni godinama. U većini tkiva centralog nervnog sistema pad funkcije nije drastičan.

Promene na kostima i mišićima utiču na svakodnevni život starije osobe možda više od bilo čega drugog. Između 30. i 60. godine, gustina kostiju se smanjuje i kod muškaraca i kod žena. Mišići se takođe menjaju tokom vremena. Između 30. i 75. godine, oko polovine mišićne mase tela nestaje, dok se količina masti udvostručuje.

Srce, krvni sudovi i pluća su izdržljive strukture, izgrađene za dug životni vek. Činjenica da toliko starijih ljudi ima probleme sa srcem i plućima nema toliko veze sa procesom starenja koliko sa načinom života (pušenje, gojaznost i nedostatak fizičke aktivnosti). Sistemi se vremenom malo menjaju: zalisci i zidovi srca postaju deblji i tvrđi, zbog čega srce teže pumpa krv. Zidovi arterija se takođe zgušnjavaju i ukrućuju, što može da doprinese pojavi visokog krvnog pritiska. Kako telo stari plućna tkiva gube određenu elastičnost, a pošto uvlače organizme koji se prenose vazduhom, postaju osetljivija na infekcije. I možda najvažnije, čitav imuni sistem postaje narušen.

Ostati oštog uma

Možda najneugodniji signali starenja je demencija. Ali demencija nije karakteristika normalnog starenja. Zdrav mozak, u stvari, dobro funkcioniše u starosti. Kao i u ostataku tela, kako ćelije odumiru njegova tkiva se blago smanjuju, a kad dođe u ekstremnu starost gubi oko 10 procenata svoje težine.

Ove promene mogu tokom vremena da dovedu do suptilnih promena. Mogu da utiču na kratkoročno pamćenje, tečnost u govoru i sposobnost učenja, ali ne moraju značajno da menjaju intelektualno funkcionisanje.

Možda najuočljivije promene u nervnom sistemu dešavaju se u čulima, a posebno kod vida i sluha. Prezbiopija – staračka dalekovidost – jedna je od retkih gotovo univerzalnih karakteristika starenja. Sluh se usled normalnih procesa starenja i dugotrajnog oštećenja od glasnih zvukova, takođe blago pogoršava skoro kod svih.